|
U potrazi za zelenom maramom
Na ostrvu sam, bez stanovnika, sa jednom jedinom zgradom, krčmom punom priča bivših moreplovaca i mrzovoljnom domaćicom koja poliva goste treskajući kriglama piva o sto. Izašao sam napolje jer mi je ta atmosfera postala previše bliska...uplaših se da ću postati jedan od njih.
Sedim ispod svetionika i posmatram talase. Na trenutak mi je bilo hladno, osetio sam nečije prisustvo...bio sam u pravu...naišao je vetar da me pita da li sam video njegovu kći. “Ne”, rekoh mu...”i ja je čekam”. Naslonio sam glavu na metalni nosač svetionika...sklopio oči i zakoračio stazom sna.
Zvuk brodske sirene razbio je moj san na hiljade rasutih slika. Na trenutak otvorih oči, da bi ih odmah zatim ponovo zatvorio, pokušavajući da povežem sve te delove u nešto što nisam znao kako treba da izgleda.
Osetio sam snažan bol u vratu, pokrenuh ruku kako bi masažom ublažio taj osećaj. Tada doživeh neprijatno iznenađenje...uzalud sam je rukama tražio...zelena marama, jedina uspomena na nju, je nestala. Uznemirenost se poput kravate vezivala oko vrata, a bes je ispunio ostatak bića. Skočio sam, sekao pogledom sve oko sebe. Video sam talase sa odrubljenim vrhom koji se obrušava u pozadini...kamenje koje pršti, raspada se i razleće se na sve strane...svetionik koji se ruši u more, čije svetlo nestaje daleko u dubini.
Lutao sam tim ukletim ostrvom, dok se ispred mene sve obrušavalo pretvarajući prostor do skora ispunjen nekim svojim životom u vodom ograničenu prazninu. Jedino čemu moj pogled nije mogao ništa, bila je krčma i zaglušujući osmeh koji je dopirao iz nje. Prkosno je štrčala u toj praznini, osvežena sunčevim zracima koji do nje nikada nisu dopirali. Pomislih, to mi je sudbina...da budem jedan od njih.
Poput logoraša koji broji svoje poslednje korake, krenuh put nje. Miris piva i duvanski dim koji ispuniše moja pluća na ulazu, delovali su kao utešni tonovi sudbine, a onda spazih to izveštačeno stvorenje, tu đavolju službenicu u ovom predvorju pakla, sa osmehom ružnijim od najružnijih snova, kako sa ponosom nosi zelenu maramu oko svog vrata. Priđoh joj...tišina je ispunila prazninu. Trgoh joj grubo maramu sa vrata i pored sve mržnje koju u tom trenutku osećah, prevalih "gospođo, sreća se ne može ukrasti, ona se zaslužuje"…
|
