Poezija Nad-Realnog

1

Poezija Nad-Realnog

offline
  • Pridružio: 01 Apr 2006
  • Poruke: 9

Неуспеле љубавне везе су као тунели у које улазимо мислећи и убеђујући себе да су нам оне тада једини пут, излаз и судбина.
Кроз тај затворени и тамни пролаз изгубимо из вида оно што јесмо и што та друга особа такође заправо јесте, у том тренутку а и уопште.

Затворени обоје у тај тунел осећања тек понекад осетимо сумњу која нам наговештава на наше заједничке грешке, проблеме, и разлике.

Иако је тама и, иако због ње не видимо увек прави призор те друге особе, наше срце ипак то понекад осети, наслути, заболи га али зажмури...

Када оно превише осећа погрешно, ни мрак тог тунела није више довољан да сакрије међусобне грешке, проблеме, недостатке, илузије, разлике; то значи да је излаз из заједничког тунела већ веома близу.

Испуштамо онда руку те особе коју смо до тада чврсто држали и са којом смо дотле путовали и, погледамо се обоје у очи под пуној светлости дана на излазу из тунела.

Схватамо онда да је још на самом улазу било другог пута.

Схватамо такође да нам је мрак осећања и тренутних потреба замаглио и очи и разум.

Неки се осете глупим, други превареним, трећи ослобођеним; а неки би радо наставили пут и ван тунела под пуној светлости са том другом особом.

Ипак, обоје схватају да су били у једном веома дубоком тунелу.

(Али, љубавни тунел је само делић града илузије у ком се одвијају наши животи и цео пут илузије, до смрти, која је једина истинита.)

nadrealan.mojblog.rs



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 01 Apr 2006
  • Poruke: 9

И на крају, сви су се питали шта се то заправо догодило(?)

Да ли је прошао јутарњи зрак који је носио у себи сећање на благо буђење из детињства

Или индиректна последица психоделичне метафоре настале у нечијим лавиринтским мислима

Нико није био сигуран но, ипак остају чињенице...

Нико не пориче оно што види, или што је видео

Радило се о томе да су одједном у том једном тренутку осетили шта значи простор и колика је његова моћ

Осетили су то да је он оквир унутар ког су могуће готово бескрајне комбинације елемената који га испуњавају...

...па чак и кад је празан за оне који га виде, гледају, посматрају, назиру, како год.

Моћ интеракције између оквира и садржаја.

Универзалност појединачног...

Време унутар простора или простор унутар времена...или?

Боје и форме као примитивне поруке, или ипак нешто мало више од тога...

Ко би се ионако усудио да прича о неограничености оквира?

Да ли је то онда само ушао бледи лептир путем тог сунчевог зрака пуног меканог сећања и направио торнадо прашине и мириса, или су само шапутале усамљене столице, или је мала Анастазија питала маму "куда иде онај авион иза облака"...

Ипак, на та питања ћемо пустити њих да нам одговоре...

nadrealan.mojblog.rs



offline
  • Pridružio: 01 Apr 2006
  • Poruke: 9

Мисли изрезане на дебелим плочама глатког алиминијума.
Бесмртни су их преписали у своје влажне свеске црних листова белим мастилом;
Које су касније прегазили мрави и испљували лептири
У напуштеном авио хангару где је некад одмарао Боинг 727-200
Који је летео три пут недељно за Шереметево
И где вишак прашине, буђи и бубашваба надокнађује естетски недостатак
Мањка светлости. Сећања на масу која хаотично врви по граду, трза се. Паркинсонова болест.

Сваки помак секундаре као да ти откида делове тела.
И против времена се треба борити! Испред тебе је пустиња!
Не дај се стари мој! Живот је под тобом! Лети, лети!

nadrealan.mojblog.rs

offline
  • Pridružio: 01 Apr 2006
  • Poruke: 9

Волим твоје лудило
И твој унезверени поглед
Који би безобзирно продао
Морбидност дубине окена
Анемичном месецу
Само да овај не би открио
Твоје страхове и слабости

Волим твој нежни мирис,
Често пожелим да те загризем
Па да те мало и заболи
Али да зато траг који остане
Буде слађи и искренији
Од било ког дечјег пољубца

Волим да ти дотакнем кожу
На начин да поприми облик
Мојих прецизних прстију
И да кроз њих
Дубоко у тебе
Продре и осећање који ти носим

Желим да продрем у тебе мекану
И да експлодираш од мене тврдог

Тачка

nadrealan.mojblog.rs

offline
  • Pridružio: 01 Apr 2006
  • Poruke: 9

У активној борби нема места за слабост, неистину и нетачност

Нити за толеранцију – као продужавање фитиља темпиране бомбе коју смо дали уз осмех онима које ''толеришемо''

Све је то губљење времена.

Када дође време ратника – пичке ће да поцркају

А убрзо након тог дана ништа од овог света постојати неће

Форма програма ће се изменити до непрепознатиљивог - исто као и ми

Или оно што остане од нас

Сведок света који је некад постојао ће бити зрно космоса у ком ће се крити сећање на дрво под пуним месецом које личи на Казимодоа

И осећање слободе које нам се јави сваки пут кад одрешимо дубоко замршене пертле...

nadrealan.mojblog.rs

offline
  • Pridružio: 01 Apr 2006
  • Poruke: 9

ХОЋУ ДА УМРЕМ ДА НЕСТАНЕМ ДА ЖИВЕТИ ПРЕСТАНЕМ!

Да се мојом крвљу засладе сви лешинари овог света
Да неби моје постојање било само једна чиста штета

Волео би да ми изваде црева и да ме са њима обесе
Волео би да ми пресеку гркљан што ме од болести већ пресеца
Волео би да ми изваде очи и изгазе их по земљи јер

ЈА ХОЋУ ДА УМРЕМ ДА НЕСТАНЕМ ДА ЖИВЕТИ ПРЕСТАНЕМ!

Оћу да мој мозак дају као храну најгорим псима
Оћу да се моје руке нађу на метрима од тела
Хоћу да ме нешто раскомада и растргне
Јер немам више стрпљења!

Изгубио сам сво стрпљење у исчекивању смрти
Пичка ли ти материна
Стара си ко овај свет
А толико ти треба времена да допреш до мене!

Или можда јебени универзум очекује од мене
Као свог саставног елемента
Да се борим до краја
И да покажем да и ја имам јаја!

Само црно видим, ничега се више не стидим!
Мислим само о гробљу и болници!

Зашто су ме створили,
Треба можда да убијем Љиљу пре него што себе убијем!

Ужасно се осећам
Не као да идем у пакао или да сам у њему
Него да је он већ дубоко у мени!

И само се шири и шири
Та ватра полако сагорева моје биће
Ја немам душе, ја немам срца,
Јако сам несрећан и

ХОЋУ ДА УМРЕМ ДА НЕСТАНЕМ ДА ЖИВЕТИ ПРЕСТАНЕМ!

Нека ноћ победи дан
Нека тама победи светлост
Нек сиђу зарђале кочије смрти
И одведу ме тамо одакле су дошле!

ХОЋУ ДА УМРЕМ ДА НЕСТАНЕМ ДА ЖИВЕТИ ПРЕСТАНЕМ!

Црна крв мојим венама тече
Обојио ју је пепео моје изгореле душе
И ово срце што једва туче
Угасиће се ускоро...
Томе се надам и то најјаче желим
Јер за мене на овом свету места нема
НИТИ ГА ЈА ИКАДА И БИЛО!

ХОЋУ ДА УМРЕМ ДА НЕСТАНЕМ ДА ЖИВЕТИ ПРЕСТАНЕМ!

Чему постојање живота и нас,
Грешака природе који смо створени да патимо и умремо
Јер је наш живот само једна ужасна пречица до смрти via пакао.

Пожелим да исповраћам свој луди и јебени
Надпросечно интелигентни креативни мозак кроз уста!
И да сварим своје лепе очи
Да, имам дивне очи, зелено плаве и све је на мени лепо, од пете до главе
Да, леп сам, моћан а нежан, светле очи, препланули тен,
Свака девојка би пожелела да будем њен
Али чему и то!? Кад ја тако хоћу да умрем и кад ја не желим ни једну и кад Cвој велики курац могу само руком или глупачом да задовољим!

Хоћу да сву крв свога тела повратим кроз уста
И да ми језик испадне од силе избачаја
И да га халапљиво поједе прва дивља мачка која се нађе у близини
И да неке капи те црне крви изађу и кроз моје дивне очи и моје чулне уши
Да се види да је цело моје биће пропало и уништено...

Није ми довољно лоше да се убијем али знам
Да би то била најразумнија одлука јер све мање и мање мислим
Да било која даља нада за мене
У вези са животом на овом свету има смисла
И, јер такође знам да сам апсолутно сам
И зато:

ХОЋУ ДА УМРЕМ ДА НЕСТАНЕМ ДА ЖИВЕТИ ПРЕСТАНЕМ!!!

nadrealan.mojblog.rs

offline
  • Pridružio: 01 Apr 2006
  • Poruke: 9

Волим твоје лудило
И твој унезверени поглед
Који би безобзирно продао
Морбидност дубине окена
Анемичном месецу
Само да овај не би открио
Твоје страхове и слабости

Волим твој нежни мирис,
Често пожелим да те загризем
Па да те мало и заболи
Али да зато траг који остане
Буде слађи и искренији
Од било ког дечјег пољубца

Волим да ти дотакнем кожу
На начин да поприми облик
Мојих прецизних прстију
И да кроз њих
Дубоко у тебе
Продре и осећање који ти носим

Желим да продрем у тебе мекану
И да експлодираш од мене тврдог

Тачка

nadrealan.mojblog.rs

offline
  • Pridružio: 01 Apr 2006
  • Poruke: 9

Хладно је вече,
пада киша,
чује се само глуви звук града;

Свака кап се као кристал
Разбија о црвени плочник
Попримајући у себи сваку боју,
Свако хиљадито зрно светлости.

Ходаш,
Тај твој поглед
За ког би се рекло
Да гледа у нешто
Што нико други не види,
Једну паралелну стварност или...
Можда гледаш ветрове?

И тако,
У пролазу
Нестаје свет коме не припадаш
И из ког те смрт
Непрестано позива
Да јој пођеш у сусрет
Коначно,
Као свом једином искреном огледалу.

Природа је ноћас сурова,
Илузија ти не може пружити
Оно ка чему најдубље тежиш:
Исувише си свесна истине.

Сама,
Тако јака али тако крхка,
Нежна и жељна јачег,
Настављаш твоју шетњу
Кроз старе,
Полуосветљене
Улице београда,
Где се векови
Још увек рву,
Трудећи се да пронађеш
Иза неког ћошка
Или у некој празној говорници
Било који симбол, или знак
Да ниси сама,
И да ти неко иде у сусрет
У том бегу од самоће,
Бегу од смрти.

nadrealan.mojblog.rs

offline
  • Pridružio: 01 Apr 2006
  • Poruke: 9

1

Срце моје реци ми,
Зашто смо ми у пустињи...

Зар јесмо?
Нисам знала...
Дал’ уопште ми сами јесмо,
Дал’ свако ваше питање мора да има одговор?


Не знам драга,
Али би много волео да га ово има...

Волео...
Ta љубав,
Опет и увек...
Толико ствари желимо и волимо,
И желимо да волимо,
Па понекад желимо погрешне
И волимо погрешне...
Сулуда потреба за љубављу,
Илузијом...

Али,
Још увек остајемо у пустињи зар не...

Да,
Тачно је...
Можемо ли опстати мислите?

Питање је времена,
Неизвесно је драги мој...

А како то да људи не знају где се налазе?

Људи знају врло мало тога...
А кад би схватили где се налазе,
Сви бисмо били у пустињи...
А у њој се тешко опстаје...

Ја имам страх од времена...
Све је толико неизвесно а оно што није,
Не наговештава ништа добро...

Знам али,
Ми смо у пустињи,
Врућина песка крије змије али и оазе...

Али, зашто сам без вас...?

Сва ваша питања морају имати одговор?

Наравно да не,
Само бих волео да га ово има...


2

Гледај душо!

Шта драги?

Видиш ли самоћу?

Не знам љубави...

Зашто ја драга,
Независно шта тражим,
Њу налазим,
И осећам њу,
Место тебе...

Али драги,
Ја тебе видим,
Ја сам тебе већ нашла!

И ја сам можда вас али...

Али љубави моја,
Ја видим само срцем...

Зар?

(...)

Да ли је могуће да је моје срце постало толико слепо?

Није драги,
Али,
Да би вам ја испунила срце,
Морате ме видети очима,
Загрлити рукама,
Пољубити уснама...
И ја вас видим само очима,
Можда...

Када ћемо и ми наћи нашу срећу?

Све је неизвесно драги мој...

Да ли сте тужни?

Да,
Из мога срца често теку сузе
Ужасан осећај ми обузима цело тело...
Не знам шта ми је...

Можда је и вас освојила самоћа...

Можда...

Веома је ризично,
Гледати срцем кроз пустињу...

Зар?

Вероватно...

Ко све види срцем?

Нека чудна бића...

Како их људи називају?

Зар је свему потребно дати име?

Људи то увек раде...

И они то увек раде...
И они су људи,
Само другачији...

Колико?

Довољно да се не осећају као људи,
Нити их ико прихвата као такве...
Мисле да су луди најчешће...

А шта смо онда ми?

Можда сазнамо једнога дана,
Или једне ноћи...

Кад се сретнемо негде у пустињи?

Не знам...
Што више знамо о пустињи и нама,
Сунце као да све јаче греје,
Пржи нам очи...
Наша срца...

Зар звезде не воле срца?

Како која...
Али свако тужно срце,
Јако воли звезде,
Препознаје се у њима,
И оно сија али,
Његов сјај је његов парадоск...
Између жеља и реалности...

Да ли је добро желети љубави моја?

Све што је лепо је ризично драги мој...

А да ли је добро бити реалан?

Не знам...
Срце ми поново плаче,
Не могу да мислим...

Како да вам помогнем?

Обећајте ми да ћемо се једном срести...

А ако не одржим обећање,
Ако звезде не дозволе...

Није важно,
Ја нисам реална,
Мени је потребна нада...
Оћеш ми је дати?

Наравно...
Срешћемо се,
Проклете биле звезде ако не дозволе!

Нас су већ проклеле...
Желим да вас загрлим...

Загрлите ме јако, јако...
Сама сам без вас...

Знам...
Зар ми немамо права на срећу
У овом свету?

Права?
Спомињете правду...
Највећи људски идеал коме човек жели да се удаљи од животиња...

Зар драги правда не постоји?

Бојим се да не...
Зар би требало?

Било би лепо...
Још јаче би се надала...

И моје срце сад плаче...
Плач срца је много болнији од плача очију...

Зар?
Ја се не сећам,
Одавно не могу да плачем очима...

Највећа разлика је у томе што,
Кад очи плачу,
Остали људи то могу видети,
Препознати се у вама
И помислити да сте и ви човек...

Али,
Када вам срце плаче,
Нико вас не види и не чује,
И сузе што испусти срце,
Горке су и остају у нама...
То нас много боли...

Срешћемо се драга,
Хтеле то звезде или не...


3

Зар опет ви?

Да, ја сам...

Како сте...

Шта треба да вам одговорим?

Не знам, истину можда...

Зар би требало,
Да ли искреност треба да буде апсолутна?

Не,
Ти моје срце осећаш,
Речи нису потребне...

Да, само да сте ме мало слагали,
Да будемо оптимисти...

Ех, знам драги,
Људи се још више плаше истине
Него песимизма...

Па да, људи су често обузети страхом...

Љубави моја,
Да ли си приметила како је небо данас лепо
И како је сунце, другачије...?

Нешто се у вашем срцу сигурно променило...

Зар?

Љубав за небом се не враћа тек тако...

Штета, онда је то можда само илузија...

Толико је штета...
Шта је заправо штета?

Користимо тај израз да бисмо изразили разочарење
При губитку наде
За жељама блиским разним идеалима...
Ако значи помирење а не кајање,
Онда је штета добра ствар...

Да, добра ствар...
Само што чешће изражава кајање...
Добре ствари су увек ретке...

Дођите да вас загрлим,
Потребни су ми ваша блискост и топлота...

Не могу драги мој,
Ово су само речи, мисли,
За сада смо само њима повезани и у додиру
А можда и нисмо, можда је и ово илузија...

Штета, зар не?
Која је онда веза између илузије и истине?

Па, у обе верујемо само што многи што су у илузији
Мисле да су у истини,
Док ти који су и истини као ми
Увек беже у илузије да би опстали у истини...
И једна и друга су производ људског ума,
Дају неку сигурност која нам је често неопходна...

Ја бих била сигурна само у вашем загрљају...

А ја само кад вас будем једном загрлио, драга моја.


4

А где смо данас душо моја?
После толико времена,
Цела година је прошла...

Ја сам само даља овом свету,
А још ближа вама...
Не знам за вас...

Да,
Још смо даље од света и људи,
Тачно...
Много времена је прошло,
А и даље смо сами...
Као да за смрт време не постоји...
За њу смо тако везани...

Будимо тихи драги,
Речи су још одавно изгубиле значење
Међу нама, и уопште...

А шта није...?
Све умире, нестаје, постојати престаје...

Зар и наша љубав?

Да ли је она икад и постојала?
Оно што се није родило не може ни умрети...

Могли сте да ме слажете...
Не могу више да плачем
Очи су ми се заледиле од хладноће и туге...
Дошао је крај...
Можда живота, не знам
Али нечега сигурно јесте...
Долазе промене у нашим световима...

А ви мени,
Хоћете ли икада доћи?

Надам се...
Пре него што смрт дође к’мени, драги мој.

5

Ја више...
Заиста не знам...

Видим толико тога,
Можда и превише...

Знам шта спаја боје и звукове
Умем да видим ветрове мојим очима боје мора

Уживам у моћи и лепоти свога тела
Обликованог таман толико да не изгледа агресивно
А опет моћно, ригидно, мушко...
У мени се спајају све крајности...

Љубав - јединица енергије живота
Она што стапа душе, спаја бића
Ствара живот...

Видим толико тога...
Можда је мој вид поремећеност попут слепила
Хиперестезија!

Мислим да ово није време за нас...
Мислим да ни једно време а ни једно место
Заправо није за нас
Јер смо ми створени да га мењамо!

Да,
Ја немам године, ја сам ван времена!

Не знам са чим се граниче оквири мог постојања
Можда се трудим да остварим нешто право
У нечему погрешном
И даље!

А ви,
Душо, тако ми недостајете...

Та ваша нежност, слабост...
Ви сте моја жена,
Моја девојка, љубавница, беба, душа...

Желим да вас волим и пазим...
Вас!
Најдража припаднице слабог пола!

Желим да вас освојим својом снагом
Подчиним ваше тело, освојим ваше срце...
Да вас усрећим...

Како да вас препознам?
Једном када вас сретнем...

Да ли ће се звезде смиловати
Да ли ће месец бити пун,
Обасјати ваше лице
Дозволити ми да у њему видим одраз свој...

Сви путеви...
Све, свет...
Видим бескрајно раван простор
Тамно плаве боје
Размишљам о томе колико постоји слова на свету
О томе колико има зрна шљунка на неком путу
Како спојити толике бескраје, велике и мале...
Нас у њима...

Ти и ја,
Прашине међу облацима...

Сва наша постојања између бескраја
светова, времена и простора...
Пространства лепоте и бола...

Мислим да су нас створила бића других светова...

Да ли је погрешно веровати у истину и искреност...?

Желим да осетим ваш дах за мојим вратом
Мирис ваше косе, додир вашег погледа...

Тражим вас и тражићу вас
Све док будем веровао у себе
Све док будем веровао у нас.


6

Још једно јутро самоће...
Робови још спавају...
Тих звук радија, песме 80-их...
Град се буди, почиње да живи
Иако га киша прекрива
Несвесним бићима декор иако битнији од суштине
Ни њега нису способни да осете

Рекламе, што нам бомбардују мисли
Фенси плакати са огромним чељустима капитализма
Горчина чињенице да почиње још један дан
Без вас...
У овом свету који није мој...
Који није наш
Тај страх...да нестанете
Заувек...та реч
Н и к а д!
Толико је се плашим
Брише постојање нечега у читавој временској димензији...

Овог јутра док робови спавају
Док се тешки дугачки бродови боре против
Река нашег града, Саве и Дунава
Желео би да вас поведем у њетњу под ветром...
Научио би вас га да гледате, осећате
Да видите свет као ја...

Моја моћ, и моја крхкост
Толики парадокс...
Програма који се развија ван система света...
Мораће можда бити угашен, елиминисан...

Светла у тами ме подсећају на вас у моме срцу
Као стидљиви наговештај, нада
А можда и илузија...
Онога од чега живим
Онога за шта живим...

Свет илузије и утисака у ком је једина истина смрт
Све остало, неизвесно, крхко, као и ми...
Наше наде као свеће које горе толиком топлотом
Да нам се чини да њихов пламен вечно живи
А довољан је само један безазлен дах ветра
Да их угаси, заувек, тако несвесно, неодговорно...

Тако сам и ја без вас...
Свећа која ни свој сјај више не види
Јер у свету око себе
Не може да пронађе одраз своје светлости.

Желео би да вам узмем руку у своју
Ваше нежне и дуге прсте
Да вам покажем бескраје лепоте и бола,
Једино вама...


7

Чули смо се након одређеног времена. Било је јутро, 06.42 колико се сећам и уколико мој сат кога дотерујем преко сервера не касни...
Зазвонио је телефон, од силног узбуђења и страха сам имао утисак да се цела зграда тресе при сваком новом звоњењу... Подигао сам слушалицу као да подижем поклопац на гробу одавно умрлог мртваца, од чијег призора ће зависити моја даља судбина, као у некој игри за право на живот...
Неки ауто је бучно силазио низ калдрму моје улице, сачекао сам да прође, јавио се...

Да...

Ћутала је... Одједном благи смех... Ја сам...рекла је... Тај глас, боже, њен глас, остаће зарезан вечно у мени, чак иако ја нисам вечан... Ако једног дана неко отвори мој гроб видеће траг њеног гласа од тог јутра негде код груди, кад сам је први пут чуо... Она је постојала, није све било илузија и лажна нада...
Причали смо, час кратким речима, час дугим монолозима у којима смо препознавали свој сопствени свет, једно у другом и, небитно којим ритмом ишли, знам да смо ишли једно ка другом, у истом правцу, и то осећање је било толико јако да сам имао на тренутак и осећај њеног физичког присуства, ту, поред мене...

Као да су се све димензије света сјединиле у нашим гласовима који би сваки пут освајали тишину која би стидљиво покушавала да се провуче међу нама, да нас удаљи, можда, још једном... Рекао сам јој да би желео да одем са њом до Москве и Владивостока, преко Бајкала... Да о томе сањам годинама... У њеном одговору сам осетио не само пристанак на тај позив већ потврду њене потпуне припадности мени... Замишљао сам је како би се насмејала сваки пут кад би нам се очи среле, случајно...

Цео дан нисам спавао, размишљајући о њеном доласку.
Живела је у Аделајиди, Аустралији, од своје седме године али ипак је била дубоки женски националиста... И име њеног града ми се чинило савршеним, нежно, сензуално, отворено...

Прошло је више дана до тога. Комуницирали смо само порукама. Договорили место састанка...

При треми као да идем у суд који треба да евенутално донесе одлуку о мом даљем постојању ишао сам ка том месту. У глави ми је било право невреме мисли... Цело ишчекивање, мисли о мени, шта ја јесам, мом животу, томе шта се све ово заправо дешава, трудећи се да снагом разума пређем у неки виши ниво свести који би ми дозволио да објективније сагледам ситуацију, смирим се...
У појединим тренутцима сам звучао смешан самом себи...

Три беле лампе, једна клупа, лишће гоњено ветром, мислио сам о томе како ће ми то место остати заувек у сећању, шта год се десило наредних минута... Требала је да дође за тачно три минута... Прегледао сам себе, тражећи несавршенства на свом оделу... У мени се одвијала борба моје несигурности и мудрости која ми је говорилk

offline
  • Pridružio: 01 Apr 2006
  • Poruke: 9

1

Срце моје реци ми,
Зашто смо ми у пустињи...

Зар јесмо?
Нисам знала...
Дал’ уопште ми сами јесмо,
Дал’ свако ваше питање мора да има одговор?


Не знам драга,
Али би много волео да га ово има...

Волео...
Ta љубав,
Опет и увек...
Толико ствари желимо и волимо,
И желимо да волимо,
Па понекад желимо погрешне
И волимо погрешне...
Сулуда потреба за љубављу,
Илузијом...

Али,
Још увек остајемо у пустињи зар не...

Да,
Тачно је...
Можемо ли опстати мислите?

Питање је времена,
Неизвесно је драги мој...

А како то да људи не знају где се налазе?

Људи знају врло мало тога...
А кад би схватили где се налазе,
Сви бисмо били у пустињи...
А у њој се тешко опстаје...

Ја имам страх од времена...
Све је толико неизвесно а оно што није,
Не наговештава ништа добро...

Знам али,
Ми смо у пустињи,
Врућина песка крије змије али и оазе...

Али, зашто сам без вас...?

Сва ваша питања морају имати одговор?

Наравно да не,
Само бих волео да га ово има...


2

Гледај душо!

Шта драги?

Видиш ли самоћу?

Не знам љубави...

Зашто ја драга,
Независно шта тражим,
Њу налазим,
И осећам њу,
Место тебе...

Али драги,
Ја тебе видим,
Ја сам тебе већ нашла!

И ја сам можда вас али...

Али љубави моја,
Ја видим само срцем...

Зар?

(...)

Да ли је могуће да је моје срце постало толико слепо?

Није драги,
Али,
Да би вам ја испунила срце,
Морате ме видети очима,
Загрлити рукама,
Пољубити уснама...
И ја вас видим само очима,
Можда...

Када ћемо и ми наћи нашу срећу?

Све је неизвесно драги мој...

Да ли сте тужни?

Да,
Из мога срца често теку сузе
Ужасан осећај ми обузима цело тело...
Не знам шта ми је...

Можда је и вас освојила самоћа...

Можда...

Веома је ризично,
Гледати срцем кроз пустињу...

Зар?

Вероватно...

Ко све види срцем?

Нека чудна бића...

Како их људи називају?

Зар је свему потребно дати име?

Људи то увек раде...

И они то увек раде...
И они су људи,
Само другачији...

Колико?

Довољно да се не осећају као људи,
Нити их ико прихвата као такве...
Мисле да су луди најчешће...

А шта смо онда ми?

Можда сазнамо једнога дана,
Или једне ноћи...

Кад се сретнемо негде у пустињи?

Не знам...
Што више знамо о пустињи и нама,
Сунце као да све јаче греје,
Пржи нам очи...
Наша срца...

Зар звезде не воле срца?

Како која...
Али свако тужно срце,
Јако воли звезде,
Препознаје се у њима,
И оно сија али,
Његов сјај је његов парадоск...
Између жеља и реалности...

Да ли је добро желети љубави моја?

Све што је лепо је ризично драги мој...

А да ли је добро бити реалан?

Не знам...
Срце ми поново плаче,
Не могу да мислим...

Како да вам помогнем?

Обећајте ми да ћемо се једном срести...

А ако не одржим обећање,
Ако звезде не дозволе...

Није важно,
Ја нисам реална,
Мени је потребна нада...
Оћеш ми је дати?

Наравно...
Срешћемо се,
Проклете биле звезде ако не дозволе!

Нас су већ проклеле...
Желим да вас загрлим...

Загрлите ме јако, јако...
Сама сам без вас...

Знам...
Зар ми немамо права на срећу
У овом свету?

Права?
Спомињете правду...
Највећи људски идеал коме човек жели да се удаљи од животиња...

Зар драги правда не постоји?

Бојим се да не...
Зар би требало?

Било би лепо...
Још јаче би се надала...

И моје срце сад плаче...
Плач срца је много болнији од плача очију...

Зар?
Ја се не сећам,
Одавно не могу да плачем очима...

Највећа разлика је у томе што,
Кад очи плачу,
Остали људи то могу видети,
Препознати се у вама
И помислити да сте и ви човек...

Али,
Када вам срце плаче,
Нико вас не види и не чује,
И сузе што испусти срце,
Горке су и остају у нама...
То нас много боли...

Срешћемо се драга,
Хтеле то звезде или не...


3

Зар опет ви?

Да, ја сам...

Како сте...

Шта треба да вам одговорим?

Не знам, истину можда...

Зар би требало,
Да ли искреност треба да буде апсолутна?

Не,
Ти моје срце осећаш,
Речи нису потребне...

Да, само да сте ме мало слагали,
Да будемо оптимисти...

Ех, знам драги,
Људи се још више плаше истине
Него песимизма...

Па да, људи су често обузети страхом...

Љубави моја,
Да ли си приметила како је небо данас лепо
И како је сунце, другачије...?

Нешто се у вашем срцу сигурно променило...

Зар?

Љубав за небом се не враћа тек тако...

Штета, онда је то можда само илузија...

Толико је штета...
Шта је заправо штета?

Користимо тај израз да бисмо изразили разочарење
При губитку наде
За жељама блиским разним идеалима...
Ако значи помирење а не кајање,
Онда је штета добра ствар...

Да, добра ствар...
Само што чешће изражава кајање...
Добре ствари су увек ретке...

Дођите да вас загрлим,
Потребни су ми ваша блискост и топлота...

Не могу драги мој,
Ово су само речи, мисли,
За сада смо само њима повезани и у додиру
А можда и нисмо, можда је и ово илузија...

Штета, зар не?
Која је онда веза између илузије и истине?

Па, у обе верујемо само што многи што су у илузији
Мисле да су у истини,
Док ти који су и истини као ми
Увек беже у илузије да би опстали у истини...
И једна и друга су производ људског ума,
Дају неку сигурност која нам је често неопходна...

Ја бих била сигурна само у вашем загрљају...

А ја само кад вас будем једном загрлио, драга моја.


4

А где смо данас душо моја?
После толико времена,
Цела година је прошла...

Ја сам само даља овом свету,
А још ближа вама...
Не знам за вас...

Да,
Још смо даље од света и људи,
Тачно...
Много времена је прошло,
А и даље смо сами...
Као да за смрт време не постоји...
За њу смо тако везани...

Будимо тихи драги,
Речи су још одавно изгубиле значење
Међу нама, и уопште...

А шта није...?
Све умире, нестаје, постојати престаје...

Зар и наша љубав?

Да ли је она икад и постојала?
Оно што се није родило не може ни умрети...

Могли сте да ме слажете...
Не могу више да плачем
Очи су ми се заледиле од хладноће и туге...
Дошао је крај...
Можда живота, не знам
Али нечега сигурно јесте...
Долазе промене у нашим световима...

А ви мени,
Хоћете ли икада доћи?

Надам се...
Пре него што смрт дође к’мени, драги мој.

5

Ја више...
Заиста не знам...

Видим толико тога,
Можда и превише...

Знам шта спаја боје и звукове
Умем да видим ветрове мојим очима боје мора

Уживам у моћи и лепоти свога тела
Обликованог таман толико да не изгледа агресивно
А опет моћно, ригидно, мушко...
У мени се спајају све крајности...

Љубав - јединица енергије живота
Она што стапа душе, спаја бића
Ствара живот...

Видим толико тога...
Можда је мој вид поремећеност попут слепила
Хиперестезија!

Мислим да ово није време за нас...
Мислим да ни једно време а ни једно место
Заправо није за нас
Јер смо ми створени да га мењамо!

Да,
Ја немам године, ја сам ван времена!

Не знам са чим се граниче оквири мог постојања
Можда се трудим да остварим нешто право
У нечему погрешном
И даље!

А ви,
Душо, тако ми недостајете...

Та ваша нежност, слабост...
Ви сте моја жена,
Моја девојка, љубавница, беба, душа...

Желим да вас волим и пазим...
Вас!
Најдража припаднице слабог пола!

Желим да вас освојим својом снагом
Подчиним ваше тело, освојим ваше срце...
Да вас усрећим...

Како да вас препознам?
Једном када вас сретнем...

Да ли ће се звезде смиловати
Да ли ће месец бити пун,
Обасјати ваше лице
Дозволити ми да у њему видим одраз свој...

Сви путеви...
Све, свет...
Видим бескрајно раван простор
Тамно плаве боје
Размишљам о томе колико постоји слова на свету
О томе колико има зрна шљунка на неком путу
Како спојити толике бескраје, велике и мале...
Нас у њима...

Ти и ја,
Прашине међу облацима...

Сва наша постојања између бескраја
светова, времена и простора...
Пространства лепоте и бола...

Мислим да су нас створила бића других светова...

Да ли је погрешно веровати у истину и искреност...?

Желим да осетим ваш дах за мојим вратом
Мирис ваше косе, додир вашег погледа...

Тражим вас и тражићу вас
Све док будем веровао у себе
Све док будем веровао у нас.


6

Још једно јутро самоће...
Робови још спавају...
Тих звук радија, песме 80-их...
Град се буди, почиње да живи
Иако га киша прекрива
Несвесним бићима декор иако битнији од суштине
Ни њега нису способни да осете

Рекламе, што нам бомбардују мисли
Фенси плакати са огромним чељустима капитализма
Горчина чињенице да почиње још један дан
Без вас...
У овом свету који није мој...
Који није наш
Тај страх...да нестанете
Заувек...та реч
Н и к а д!
Толико је се плашим
Брише постојање нечега у читавој временској димензији...

Овог јутра док робови спавају
Док се тешки дугачки бродови боре против
Река нашег града, Саве и Дунава
Желео би да вас поведем у њетњу под ветром...
Научио би вас га да гледате, осећате
Да видите свет као ја...

Моја моћ, и моја крхкост
Толики парадокс...
Програма који се развија ван система света...
Мораће можда бити угашен, елиминисан...

Светла у тами ме подсећају на вас у моме срцу
Као стидљиви наговештај, нада
А можда и илузија...
Онога од чега живим
Онога за шта живим...

Свет илузије и утисака у ком је једина истина смрт
Све остало, неизвесно, крхко, као и ми...
Наше наде као свеће које горе толиком топлотом
Да нам се чини да њихов пламен вечно живи
А довољан је само један безазлен дах ветра
Да их угаси, заувек, тако несвесно, неодговорно...

Тако сам и ја без вас...
Свећа која ни свој сјај више не види
Јер у свету око себе
Не може да пронађе одраз своје светлости.

Желео би да вам узмем руку у своју
Ваше нежне и дуге прсте
Да вам покажем бескраје лепоте и бола,
Једино вама...


7

Чули смо се након одређеног времена. Било је јутро, 06.42 колико се сећам и уколико мој сат кога дотерујем преко сервера не касни...
Зазвонио је телефон, од силног узбуђења и страха сам имао утисак да се цела зграда тресе при сваком новом звоњењу... Подигао сам слушалицу као да подижем поклопац на гробу одавно умрлог мртваца, од чијег призора ће зависити моја даља судбина, као у некој игри за право на живот...
Неки ауто је бучно силазио низ калдрму моје улице, сачекао сам да прође, јавио се...

Да...

Ћутала је... Одједном благи смех... Ја сам...рекла је... Тај глас, боже, њен глас, остаће зарезан вечно у мени, чак иако ја нисам вечан... Ако једног дана неко отвори мој гроб видеће траг њеног гласа од тог јутра негде код груди, кад сам је први пут чуо... Она је постојала, није све било илузија и лажна нада...
Причали смо, час кратким речима, час дугим монолозима у којима смо препознавали свој сопствени свет, једно у другом и, небитно којим ритмом ишли, знам да смо ишли једно ка другом, у истом правцу, и то осећање је било толико јако да сам имао на тренутак и осећај њеног физичког присуства, ту, поред мене...

Као да су се све димензије света сјединиле у нашим гласовима који би сваки пут освајали тишину која би стидљиво покушавала да се провуче међу нама, да нас удаљи, можда, још једном... Рекао сам јој да би желео да одем са њом до Москве и Владивостока, преко Бајкала... Да о томе сањам годинама... У њеном одговору сам осетио не само пристанак на тај позив већ потврду њене потпуне припадности мени... Замишљао сам је како би се насмејала сваки пут кад би нам се очи среле, случајно...

Цео дан нисам спавао, размишљајући о њеном доласку.
Живела је у Аделајиди, Аустралији, од своје седме године али ипак је била дубоки женски националиста... И име њеног града ми се чинило савршеним, нежно, сензуално, отворено...

Прошло је више дана до тога. Комуницирали смо само порукама. Договорили место састанка...

При треми као да идем у суд који треба да евенутално донесе одлуку о мом даљем постојању ишао сам ка том месту. У глави ми је било право невреме мисли... Цело ишчекивање, мисли о мени, шта ја јесам, мом животу, томе шта се све ово заправо дешава, трудећи се да снагом разума пређем у неки виши ниво свести који би ми дозволио да објективније сагледам ситуацију, смирим се...
У појединим тренутцима сам звучао смешан самом себи...

Три беле лампе, једна клупа, лишће гоњено ветром, мислио сам о томе како ће ми то место остати заувек у сећању, шта год се десило наредних минута... Требала је да дође за тачно три минута... Прегледао сам себе, тражећи несавршенства на свом оделу... У мени се одвијала борба моје несигурности и мудрости која ми је говорилk

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 591 korisnika na forumu :: 34 registrovanih, 6 sakrivenih i 551 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 8u47, _Sale, A.R.Chafee.Jr., amaterSRB, Andrija357, babaroga, Bloody, dejina811, dejoglina, djordje92sm, Duško, havoc995, ivan979, jednoruki krstivoje, kalens021, kolateralnasteta, krunomiletic5, kybonacci, ljubo70, Marko Marković, mercedesamg, Milan A. Nikolic, mushroom, novator, nuke92, ozz, Panonsky, pavle_pzs, pera12345, repac, Sr.Stat., t.mile, Toni, xJeremijAx