offline
- DjomlaBG
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 21 Maj 2011
- Poruke: 10
- Gde živiš: u stanu...
|
Evo i ja da vam ispricam moju pricu i da cujem neke sugestije...
Ova prica pocinje 13.02.2008 godine jednog Februarskog popodneva u Beogradskom kaficu La Vida na trgu republike,tu sam je prvi put video kako sedi za stolom sa drugaricom i pleni tim andjeoskim osmehom,rekao sam sebi ona mora biti moja,prisao sam za njen sto predlozio da sedne za sto za kojim smo bili ja i prijatelj i prihvatila je,samim tim cinom pokazala mi je da nije jedna od onih plasljivih,povucenih i tako to.Tu je krenula nasa prica i trajala je do same veceri,na kraju te veceri pri izlasku iz kafica trazio sam joj broj,dobio sam broj i umesto pozdrava u obraz eventualno poljubio sam je,ne mogu vam opisati kakava eksplozija se u meni dogodila,nista slicno ni jednom prethodnom poljubcu,jednostavno je bilo jednistveno.I tu smo krenuli da se vidjamo skoro svaki dan,i tako je vreme polako odmicalo prva godina je bila iza nas,tu smo prvi put zajedno sami otisli na more,prelepih 14 dana sam proveo sa njom,nekako mi se nije ni odlazilo kuci,druga godina donela je jako malo tenzije u nasu vezu povremene nesuglasice ali uvek brzo resive bez svadja eventualno uz malo prepiranja ali kraj svake prepirke je bio zacinjen slatkim poljubcima,pregazili smo i drugu godinu treca je bila pred nama,ta treca godina mogu reci bila je krizna godina nase veze,njeni roditelji inace akademski obrazovni ljudi me i nesto preterano nisu voleli,svaki put kada bih dosao u posetu njenom stanu bio sam konstantno provociran od strane njenog oca,ali sam vitesko mogu tako reci i kulturno uvek uspeo da se izmacujem sa njim  Kada sam na neki nacin uspeo da prebrodim njene roditelje jer su odustali od tih provokacija na moj racun onda su na dnevni red dosle njene dve najbolje drugarice,koje su iz neobjasnjivih razloga jednog dana otvoreno dosle i u lice mi sasule sledecu recenicu : "mi tebe MRZIMO ti nisi dostojan Maje(moje bivse devojke) i onda zasluzuje mnogo bolje",e sada kad sam ja pokusao da saznam o cemu se tu radi odgovor nisam dobio ni od njih dve niti od moje bivse devojke,i tako da su nasa vidjanja postala redja 2 puta nedeljno,i jednostavno sam video da je podlegla njihovom uticaju,nekako smo uspeli da nadjemo ravnotezu ja sam se iskreno klonio njih dve da ne bih dosao u iskusenje da nekoga posaljem Bogu na istinu i tako smo pregazili i tu trecu godinu,i sada cetvrta i zavrsna godina ili kako ja volim da nazovem zavrsno poglavlje nase veze je bila blaga katastrofa,krenula je na fakultet,nije se vise vidjala sa tim drugaricama,ja sam inace bio kriv za to,frustracije sa fakulteta su bile lecene u vezi i tako dalje... e tu sam ja polako poceo da pucam po savovima,sto se tice mog ponasanja u vezi ja sam uvek bio stalozen i pokusavao da nalazim kompromis i da sve resim recima,i to mirnim recima bez vike,dranja i slicnih stvari,ali sve je to odjednom pocelo da pada u vodu,ta moja stalozenost koja je godinama bila brana je pocela polako da puca o onim pukotinama koje su za te 3 godine izazivale te prepirke,svadjice i nesuglasice sa njenim drustvom i roditeljima,e tu su krenule zustre svadje poslenjih nekoliko meseci nase veze je izgledalo kao kada Rubi sazna da je Santijago nasao ljubavnicu i onda u 40 epizoda imate njihove svadje e tako nesto je bilo i ovo,samo sto sada ja vise nisam mogao da ostanem miran,nego sve sto mi je smetalo ja sam rekao a ona nije navikla na to,nikada nisam osporavao da je volim i sada osecam to isto ali sa mnogo isprepletanih misli u sebi,nego da nastavim i tako smo se mi koskali i svadjali do 12.Februara 2011 godine dan pre pune 4 godine nase veze,ja sam bio u gradu sa prijateljima i resio da odemo na pivo u taj kafic La Vida,i zaputili smo se u tom pravcu,na ulasku u kafic sam se zapricao sa drugovima i usao i seo za sto,tacno ispred mene par stolova dalje sedela je ona,e sada da je samo sedela nije ljubila se poprilicno strasno sa jednim likom sa njenog fakulteta koga ja inace licno poznajem,gledao sam u neverici i potapsao druga koji je sedeo pored mene i rekao mu : "brate jel ono Maja ili ja haluciniram?" on je pogledao onako zbunjeno u pravcu u kojem sam ja gledao i okrenuo se i rekao: "jeste brate,ja ne mogu da verujem" sva cetvorica smo se okrenuli ka njima dvoma i gledali u neverici ako se secate samog pocetka kada sam rekao da se u meni dogodila eksplozija kada sam je prvi put poljubio e sada je ta detonacija bila ispunjena besom i razocarenjem,ustao sam prisao do njihovog stola i pokucao po stolu,inace oni su bili toliko zaneseni ljubljenjem da je ona bukvalno sedela u njegovoj stolici,kucnuo sam o sto dva puta i oboje su me pogledali niko od nas troje nije nista govorio nikoga osim njih dvoje nisam ni video,kasnije su mi rekli da su svi ljudi sedeli i cekali da vide sta se desava i o cemu se radi,ta tisina i ti pogledi su trajali vecno,ne mogu to recima da opisem,a i ne znam da li bi to preziveo opet,gledao sam pikslu na stolu i njegovu glavu i vec stvorio sliku kako krv lipti na sve strane,nju nisam mogao ni da dotaknem toliko mi se gadila da bih je dotakao a i sama je znala da ne zasluzuje ni da joj se obratim,nekako sam uspeo da se iskontrolisem okrenuo sam se i rekao idemo ovim drugovima oni su ustali bez reci i krenuli ka izlazu,u tom trenutku sam cuo njen glas kako izgovara : "ljubavi mogu da objasnim"(klasicna filmska recenica),okenuo sam se prema njoj ona je stajala i brisala suze prisao sam do njene face i rekao joj : "bice ti zao za svaki trenutak koji si mi posvetila" i okrenuo se i izasao,to je bio poslednji put da sam je video,zvala me je par puta promenio sam broj,nekoliko puta i na fiksni ali sam rekao mojima da je zamole da vise ne uznemirava nikoga na tom broju i nije... dobijao sam desetine poruka ali nisam odgovarao,pre mesec dana je sve to stalo i eto vec 3 i po meseca sam na svojevrsnoj rehabilitaciji od ljubavi,i eto resio sam da podelim moju pricu sa vama kao sto marchelo kaze :
"micem usnama bez glasa
dok pada zaborava plast
cutim jer znam da znas
uvek si znala i uvek znas
ti, jedina moja koja odavno nisi jedina
svaka sekunda kao godina
al' barem znam na cemu sam
i barem znam da nema nas
i spreman sam da budem nasmejan
pred svima iako te kad sam solo
i dalje oblikujem od oblaka dima
i kroz paucinu vracam dane
kad smo ti i ja
jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem
da ti zelim srecu sa njim
a i sta ce ti
to od mene
sve uspomene sa kaputa stresi
samo budi to sto jesi,
tu gde si
sta god da se desi
ti budi ok
i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga volis, a mrzis
kad mrzis, a volis
i lomis se da izdrzis
ostaje nada da ce nekad negde neko
hteti da shvati mene
moja lutanja, mastanja i sanjanja
i znati da ih
prati i ko zna
mozda jednom nadjes me
tamo gde prestajem ja
gde pocinjes ti, gde stali smo mi
gde sada su drugi
ali sresces samo stranca
slucajnog prolaznika i pogled leden
iako te je taj neznanac
nekada voleo vise od sebe.."
toliko od mene...
|
Pa super barem te malo bolnicka hrana izoblikuje 
