Ogledalo

Ogledalo

offline
  • Pridružio: 22 Nov 2003
  • Poruke: 1978
  • Gde živiš: na preseku Vremena i Vechnosti

I

Idem putem zhivota i nosim u dushi ogledalo kao dusha toplo, kao jasika trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto.

Ono od pogleda mrkog potamni i gorchinom se prelije. Zla rech kao trn uvek krvavo zapara njegovu belu dushu. Od osmeha hladnog ono zadrhti bolno i zaledi se.

Ali svakoga jutra osvane ono kao dusha toplo, kao jasika trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto; samo, kad se duboko u njega zagledam, opazim uvek: nove, zagonetne share lagano drhte u njegovom dnu.

Ja nosim u dushi chudesno ogledalo, ono i toplije biva i sve lepshe ogleda shto je vishe puta od mrkog pogleda potamnelo, od zle rechi zaparano bilo, od osmeha hladnog sledilo se; samo uvek u njegovoj dubini zagonetne tanke share lagano drhte.


II

Ja nosim u dushi zhivo ogledalo.

Chas se blista srebrnom belinom daljina; chas u njemu istopi se mesec i ode, chas se zlâti toplo kao ruzha.

Sve tako dodje u njega i ode; samo u sredishtu njegovom gori vechno nepromenljiv sjaj.

I niko ne zna otkuda on dolazi.

Nije ni sa zvezde, kad je nebo kao zemlja crno, trepti i tad sredishte moga ogledala.

Nije ni sa sunca, i u jesen gori sredishte moga ogledala.

Nije ni sa moga srca, i kad je ono mutno, svetli toplo sredishte moga ogledala.


III

A jednoga dana, znam, razbicce se zhivo ogledalo moje dushe.

Volela bih da to bude kraj mora, pa da ga talasi odnesu. U moru je jedino dovoljno lepo i dovoljno neveselo.

Volela bih da ode daleko na puchinu, gde nema vishe ni dna, ni neba, ni zemlje obala.

Volela bih da na putu u mir ne sretne ni jedra, ni krila, ni mirisa bilja shto na zemlji raste.

Jedino u moru je dovoljno lepo i dovoljno neveselo.


IV

Idu pokraj mene ljudi stazom zhivota i nasmeju se, zbog chega bih se ja rastuzhila, i gde bih ja ruke na srce sklopila, oni ih rashire.

Idem putem zhivota i sve mi je gorko shto se ljudima gorko ne chini; i sve u rumenom cvetu radosti osetim teshki miris bola.

Idem stazom zhivota usamljene dushe i nije mi zhao shto su tudje radosti radosnije, shto su moje gorchine gorche, shto hladnoccu neke svemoccne ruke oseccam izmedju svoga srca i zhivota.

I samo bi me moglo rastuzhiti ako su zore rosnije, a sutoni sumorniji nego shto se meni chine.


V

Sede u penastoj shumi maslinovoj zhene i ljudi i drzhe u ruci po cvet, i do mene dopiru razni gorki, opojni i nezhni mirisi.

I vidim kako oni shto imaju u ruci gorak cvet zagledaju u njega duboko.

Drugi, strasnim mirisima opijeni, sanjaju zemlju. I puno detinjastih ruku kida krunice nekog cvecca i nezhan miris rasipa.

A slushaju svi, svi slushaju more.

Neki chuju samo penushavi shum venchastog obalskog talasa.

Neki slushaju zadihani i neprekidni jurish dalekih putnika puchine.

I nekoliko njih zamishljeno oslushkuju kobni mir dubina.


VI

Idem stazom zhivota, a preda mnom i za mnom idu ljudi i shire ruke radosno.

Svi vide kako trepti sunce u mrezhi paukovoj kao zvezda, i greje iz kamenog srca stena, i mirishe zharko u punim leta cvetovima.

Svi vide kako i pod morem gori ono, ogromno i zlatno, i u vatrene ruzhe progoreva.

I oseccaju lepo svi da je ono toplo srce zhivota, i da sve ima rumeni odsjaj njegovog osmeha.

Samo jedan mladic ochiju neveselih gleda kako se voda kobno crni izmedju dve hridi, i misli: kako dragu zbog lepote te strashne vode nije nikada poljubio.


VII

Kao beli vodeni cvet jezerom luta mi po dushe ogledalu davni beli dan.

Pod zlatom sunca pobledeo mesec sanja kao usamljen malen oblak.

I sve je kao oblak belo.

I bela devojka shto pliva kraj obale;

i san dechaka shto sa vrele hridi gleda u nebo, gde se oblaci grle tiho i nestaju jedan u drugom;

i jutarnja bela tuga shto sneva u meni.


VIII

Idem putem zhivota, a preda mnom ide blistavi odsjaj ogledala shto ga nosim u dushi; i sve, pre nego shto me ugleda, lichi na mene i cheka me.

Ali ja ne gospodarim zrachnom zenicom svoje dushe: nechija nevidljiva ruka njen topli zrak poshlje chesto putem kojim ja nisam htela pocci.

A ja se zamislim, radosno osvrccucci se na plavichasti breg iza koga ce se mesec javiti.

I zar mi mozhe zhao biti ako ima neka nevidljiva ruka koja i mesec i zenicu moje dushe vodi putevima koje sama opisuje?


IX

Idemo polako kraju nas dve hodalice kroz lepotu, i najrodjenije shto imam to mi je dusha.

Ali ni ona najrodjenija nije sasvim moja.

Ona mozhe, dok ja plachem, da talasa radoshcu koja sa mnom nema veze.

I na nju chesto padnu senke nechega shto mene nije nikad zabolelo.

Ja onda ccutim radosno i gledam kako nebom nashim plove oblaci.

I zar mi mozhe zhao biti ako ima nekog dalekog od koga moja dusha zavisi i ko sa visina svetle drhtaje u nju spushta, kao i zvezde u vodu?


X

Ccudljivo je ogledalo shto ga nosim u dushi.

Njegove ochi ostaju mirno sklopljene onda kada ih ja preklinjem da se otvore i da za trenutak zaustave ono shto prolazi.

Koliko tako dana bliskih nekad mome srcu nikada se vishe neccu setiti.

Koliko tako mene same je umrlo vec i nije ushlo ni u zemaljsku vechnost moje dushe.

Pa se pitam, da li ce bar ono shto zhivi sada u meni lutati iza mojih kapaka, u vechnosti neba ocharanom snu.

Da li ce zrachno ogledalo moje dushe samo prividno ishcheznuti u neko more svetlosti, kao zvezda kad dodje dan, ili ce njegove zagonetne tanke share bolno zadrhtati i zamrsiti se sa pauchinastom mrezhom mraka.


XI

Chega li sam sen ja, prolazni putnik kroz ono shto prolazi?

U meni ima neprovidne i zelene pomrchine prashuma.

U meni katkada peva neshto kao strashna tica u ponoc.

A na obali moje nevesele dushe cveta cvet shto voli sunce.

Odakle li sam ovde doshla ja, chuvar najvecceg blaga namenjenog vechnosti?

Mirisi livade kao da me opominju na moju davnu domovinu.

Senke oblaka kao da su nekada lezhale mi na dushi.

Kao da su me nekada mrtvu vetrovi nosili kroz tuzhne doline.


XII

Idem putem kojim procci neccu vishe nikad.

Nikad, puchina tajanstvena i beskrajna.

Nikad vishe vecherashnja ja neccu chuti zheleznu mrezhu cvrchaka na zarobljenom shumu maslina.

Nikad vishe zbog istog bola necce mi more mirisati daljinom i tugom.

Nikad, pozdrav gorki kojim ja nocci svake pozdravim svoje srce.


(Desanka Maksimovic)



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 601 korisnika na forumu :: 11 registrovanih, 5 sakrivenih i 585 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: amstel, Bane san, bato, Despot1, djo97, djordje92sm, ivan979, Maestro, Miskohd, vasa.93, yamato