Poezija na dijalektu "južnjaka"-Zavičajne pesme PE

1

Poezija na dijalektu "južnjaka"-Zavičajne pesme PE

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Napisano: 16 Mar 2010 21:24

Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац



ПЛАНИНО МОРИ ПЛАНИНО (1)

Планино, мори планино,
Млого си ми се ужелела,
У тебе сам се родио,
Ти си ми снагу дала,
У тебе ми младост оста.
На ливадама и пашљацима,
Прве дечје снове снио.
Куде се денуше онеј лепотиње,
К'д си брамо китке,
Здрвац, перунику, гороцвет,
Жуто игличје, жуте женке,
Алене китке по градине.
Д'нске си мори опустела,
Нема кој ни цвећке да бере,
Све урасло у пелин и бурјан.
По које пиле долети,
тужно поје на суву грањку.
Тужна си мори планино,
Што туј нема ни косача,
Нема ни овчара, ни орача,
Нема ни жетача, ни певача.
Пусто, пуста пустелија.
С'њам те мори планино,
Свакуј ноћ тамо у туђину,
Пред очи ми стара кућа,
Огњиште и стар кот'тл,
На вериге окачен,
Мирис загорелог млека,
Слика остареле мајке,
Како у пепел пече кравајче,
Старо грне са пасуљом.
Црепуља са мирисом леба,
Од рженице и жуте проје.
Планино мори планино,
Млого си ми се ужелела.
4.октобар 2008. године Власотинце



ЉУШКЕ (2)
Е к'д дојду сирнице,
Тамо негде у пролет,
К'д у планину живот заживи,
К'д се пролет буди,
Онда и старо и младо,
Врзује сас ланац љушке,
На жилаво дивље дрво,
Често на крушку дивљакушу,
Да се љуља и старо и младо.
Поју се убаве песме,
Тугаљиве, веселе и радосне,
Туј се поглеђује и тугује,
Туј се младиња весели,
Туј се деца радују,
Туј се млада снајка,
Од печалбара у песми растаје.
Испраћај печалбара у равници,
Има разлике при поласку,
Од планинска цигларска села.
Код њих се организују игре,
На отворено место је игранка,
Праве се пошалице, прибира снага,
Игра се клис (џилит), игра се лопта,
Направљена од воловске длаке,
Праве се љуљашке, па се љуља,
Прави се вител, па се љуљу и окрећу.
Сви: одрасли и деца се смеју и шале.
Последњег дана пред одласка у печалбу.
Такој си остала песма успаванка:
„Љушке, љушке на Морави крушке.
Дајем деци, једну две,
А мирној дечици у љушки све“.

4.октобар 2008. године Власотинце



ТАКВЕ СУ НАМ СУЂЕНИЦЕ(3)

Од давнина се у планини ишло у печалбу,
Дунђери, циглари, пинтери, столари,
Са планинских висова Црне Траве,
И Горњег Повласиња Власотинца,
Кад проклија кукурек, најави пролеће,
Долази време, да се напушта кућа.
Напусти топла постеља и млада жена,
Да се одлази тамо негде далеко.
Пинтери са собом носе:
Тежак пинтерски алат,
Зидари-мистрију и чекић.
Дунђери-бичкију; циглари-калуп,
столари-дугачак рампов.
Са тим алатом се лутало по свету,
Зарађивао хлеб и хранила породица.
По неко је носио и музичке инструменте:
Дудук(чобанска свирала), гусле или гајде.
Горак је био хлеб печалбара.
Село Јаковљево, увек посна земља.
Већином је било циглара у печалбу.
Пред крај живота причу прича,
Баба Наталија, жена печалбара.
„Муж ми је бил печалбар-циглар,
Цел живот превртал земљу,
Да би од њу правил циглу“.
Орало се на посној земљи,
Да би се на њој извукло,
Мало овса, ража или царевице.
Одлазило се у туђи свет,
Скитало и пешице пешачило,
Прешло на хиљаде километара,
Да се нађе посао и заради пара.
Жене печалбара су „пратиле,
Свог човека у печалбу,
Гледале кућу, децу и земљу.
Туговале и чекале нестрпљиво,
Да се испрати која пара од зараде.
-У Јаковљеву и у друга места,
Постоје места за испраћај печалбара.
Наше место звало се Дел.
На раскрсници путева села,
Доњег Гара, Златићева и Свођа.
Ту су били наши растанци,
Ту ги пратимо са породицама,
Носе се флаше с ракијом, бардаци вина,
А имућне породице грејану ракију.
Ту се пије, чашћава, држи Благослов,
Моли се Бог, да печелбару подари здравље,
Срећу и добру печаловину,
Да се жив и здрав врати кући.
Плакање је било непожељно,
Туга се гушила, бол прикривао.
Мајке, жене, сестре, рођаци,
Када отпрате печалбара,
Настоје да буду весели и насмејани.
Испод веселости, осмеха и ведрине,
Крила се туга и сузе.
Жене се враћају кући,
Приону саме на работу,
Баба Наталија 70.година 20. века,
завршава своју причу овако:
„Ал што да се работи,
Такој су нам судиле Суђенице“.

5.октобар 2008.г Власотинце




БРАЛЕ СУ КИТКЕ(4)
Тешки су растанци печалбара,
Кад се при растанку почасте,
Изљуби у руке печалбара,
Предају им се краваји са јајима,
Потом одлази и губи у даљини.
Жене се враћају са сузама у очима.
Ракија и вино непије се до дна,
Да остане да се почасти успут,
Људи који се сретну уз пут.
По обичају се неодбија понуда,
Сматрало се то баксузлаком.
При повратку жена кући,
Брале су китке, кршиле гранчице,
Расветалих шљива и буковине,
Доносиле их дома и китиле капије.
Неке су жене у планини,
Успут брале вртипоп (Белу раду),
Са бусеном носиле кући,
Намениле мужу печалбару,
Посадиле, брижљиво неговале,
Попољци и цвет су били знаци,
Здравља и печаловине печалбара.
Кржљав и мали цвет,
Одавао је знак лоше печалбе,
А ако су пупољци и цвет лепи,
То је знак добре печалбе,
Па тако у кући завлада радост.
Печалбар је отишао,
Њега код куће нема,
остала је његова душа.
осећај да је ту, да живи са њима,
да је присутан свуда,
у постељи,одајама, њиви.

5.октобар 2008.г Власотинце


„ДОБРА ТИ СРЕЋА“(5)
У село много се пазило,
ко ће сретне печалбара,
кад креће од куће.
Женско чељаде је непожељно.
Понекад се пресретање намештало.
Каже се неком дечаку,
Ретко којој девојчици,
Само она са пуном стоном(тестијом),
Воде са планинског кладенца,
Како би печалбарске кесе,
У печалбу биле пуне новца.
Кога породица воли,
Који се сматра батлијом,
Да се тобоже враћа кући.
Није свеједно шта се каже,
Када се сретне печалбар.
Није пожељно да пресретач,
Каже:“Добра ти срећа“-
Мора се рећи:“Ако Бог да“.
Бог се мора поменути.
Често се печалбар враћао,
Све док га непресретне,
Неко ко није баксуз,
Или ако се неназове Бог.
Тако су печалбари полазили,
Када су били пусти путеви,
А често и се ишло ноћу.
Када се одлазило у печалбу,
Печалбар је примао Благослов:
„Ајд у здравје, паре да зарадиш,
Пуну торбу паре да донесеш“.
На Благослов печалбар одговара:
„Из твојих уста у Божје уши“.
Када се жене враћале кући,
Ломиле гранчице и треске(ивер),
Па њима китиле кућу:
„Колко гранчица, толко иљадарки,
Да запечали паре ко треске“.
Младе жене су ломиле гране глога,
Па трн закачиле за одело,
Како би се муж „закачио“ за жену,
Па тако буде веран „да вој се врне“.
Неке жене су веровале у моћ трна,
Па га мужу качиле на рукав:
„Нека се паре ватају за тебе,
Ко овија трн на рукав“.
5.октобар 2008.г Власотинце



АЛАТКА (6)
У село си се увек чује,
Куде му је бре алатка.
К'д си појде у печалбу,
Држ недај да се најде,
Да се тури у торбицу.
Пинтери траже качарске,
Дунђери дунђерске,
Циглари цигларске,
Зидари зидарске.
Сви по кућу се штурку,
Да се нешто незабрај .
Ал има и оне друге алатке,
Онеј мушке алатке,
Која је у село на цену.
Колко гу жене цене,
Колко се сњу фале.
К'д се састану да политиче,
на селску крстопутину:
„Мори нема играње,
Голема му је алатка,
Бегај што по далеко,
Да те неизгрбачи!
Хе,хе,хе.............“.
Иде смејурија по путишта.

6.октобар 2008.године Власотинце


16 март 2010. године Власотинце
Мирослав Б.Младеновић Мирац

Dopuna: 17 Mar 2010 11:19

Dodatak

Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац
МАЏАРКА (7)

У јесен к'д се бере берићет,
Све убаво мирише,
Сви се радују по поље.
Бере се царевица, компири,
Бере се ошав по шљивари.
Сливе, крушке, јабуке,
А напослетку млате и ораси.
Износе се пред ајат,
Каце, бурићи да се запаре,
Да се д'нце добро запари,
Какој неби пропустале комине,
Какој би били сигурни судови,
Да се тури први казан,
Да потекне прва шљивовица,
На лулу казана.
Сви поглеђују по шљивари,
Ону модру сливу, једру,
Од које ће се прај речељ,
А од скора пекмез и слатко,
Да се зими сласте деца,
Од које је најубава ракија,
Онај чиста препеченица,
Што вреви млого језика,
Што зна да убаво поје,
Што чисти све прљаво,
Што лечи и крепи,
Да се живи весело и здраво.
Тај шљивка ракија се чека,
Да се од ње напраје свадбе,
Да се провесели на кравај,
Да се почасте гости на славе,
Да се почасте комшије,
К'д се отели крава,
К'д се дојде из печалбе.
К'д се броје паре на астал,
К'д се помиње имендан,
К'д се благосиља за Божић,
К'д се збиру комшије,
На неки благи д'н.
Ту је наша убава шљивка,
Онај од шљиве модрице,
А помињу гу као Јесењка,
А по старински Маџарка,
А у ново време Пожегача.
Д'нске на почетку 20. века,
Све је мање модрица шљива,
Маџарка слива као да нестаје,
Нема мириса по шљиварима,
Поред каца и казана.
Шљивари у планини опустели,
Зарасло све у коров.
Каце се осушиле по подрумима,
Казани зарђали, а бурићи празни,
Нема више ни погледа овчара,
Погледа веселе деце које више нема.
Дал још стоји нека слива маџарка,
Неомлатена прутом у шњивару.

6.октобар 2008.године Власотинце

ЖЕНА РАТНИК (Cool
(Песму посвећујем СИНАДИНУ-црнотравцу )

Жена са Власине, Црне Траве и Власотинца,
Кроз беду и немаштину у планини,
У вечитој борби за опстанак,
Челичала је себе, постајала јака.
Таква жена печалбара-била је све:
Домаћин, борац, браниоц земље.
Та жена брани свој дом,
Своју породицу у времену под турцима.
Није трпела ропство.
У њему била је достојанствена.
Супростављала се тиранима и освајачима,
У времену првог и другог светског рата,
Узимала пушку и борила се за слободу,
Јуришала на бункере бугара и немаца.
У рату крварила, рањенике превијала,
Косила, орала, децу одгајала,
Коњима терет преносила.
Певала, играла, коло водила,
Гладовала, туговала и слободи се надала.
Многе су песме испеване о њима.
Оличење жене ратника :
У лику црнотравке Милевке Стојадиновић.
Ова храбра црнотравка 1944.године,
После заробљавања од стране бугара,
Отргла из пушке бајонет бугарину,
Забада га у груди поробљивачу.
Живу је спалили на огњишту куће.
Стихови на њеном споменику:
„Жено моја, ти јуначки паде,
Живот твој за слободу даде“
У знак захвалности посвети:
Њен одан муж Ранђел.
Милевка верна својој земљи,
Убија поробљивача па себе.
Стихови на споменику прости,
Као мука печалбарска,
Зрачиће кроз векове.
6.октобар 2008.године Власотинце





КУЋИЧИЈАДА (9)


Они што шетају белосветским улицама,
Са бездушним срцем,
Што размећу милионе долара,
За некакву штуру кучићијаду.
Оковани златним рубљем,
Да изгубе слободу живота.
Тај пас-стари човеков пријатељ,
Мимо своје воље-постао је непријатељ,
Хтео би-да се отараси свега,
Да оков баци у блато.
Да их са главе стави,
Ономе ко их заслужује.
Јер је вечити пријатељ,
Слободног човека,
Па тао од њега тражи,
Праву слободу.
Јесен 1976, село Крушевица


ПИЈАЧНИ ДВОБОЈ (10)
Приђи ближе, види робу муштеријо,
Погледај около себе и небој се,
Воће, поврће, млеко, сир и јаја.
А он улицкан, намирисан свакојаким мирисима,
Блед у лицу, без даха свежине,
А напред испустио гојазно буре,
Боже ми опрости ко гравидна жена,
А очи упале, па тако гледа,
Као да се растаје са животом.
Пљуцка лево, десно и виче кроз зубе,
Скупо, скупо, снижи цену сељо,
Две банке доле, па ће4 господин да је купи,
А јој боже благи, господине стари,
Роба лепа, види једра и свежа,
Знојем заросена, на рукама очувана,
Гледана очима ко дете у колевци,
Ати мој господине, још две банке ниже,
Непродајем је ја тако лако,
Како ће она без мог зноја,
Без мог наручја, без мојих очију.
А ти још две банке доле!
Још ни срама немаш, па ме тако питаш.
Јесен 1978. године село Крушевица


/nastavice se/



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Dodatak
ЖИВОТ ЗА ИДЕАЛЕ(11)
Над Власином, црн се облак спрема,
Издајице издале су учитеља Нагорног,
Ноћна тамо осветли нам пута,
Где јуначко срце за слободу куца,
Проклети душмани крвници,
Проклета мајко што роди крвници,
Четничким ножем му руке секоше,
Душмански му очи вадише.
Учитељ Нагорни јуначког кова,
Душу испусти ал никог не изда.
Неплаши се дух слободарских идеја,
Понете заносом-победе народа.
Април 1975, село Крушевица


ОПРОСТИ ОЧЕ (12)
(Песма је посвећена оцу Благоји)

Никад сит хлеба,
Скривена туга и бол,
Пратила те оче,
Дванаест дечачких година,
Су почетак,
Печалбарских мука,
Недоживених снова,
За мрвом хлеба,
Глад, немоћ и нејака снага,
Тужни изласци и заласци сунца,
Падови и посртаји,
Пред колицама:
Цигларских намргошених мајстора.
Ручна цигла,
Спас живота,
Сапунаста, обликована као шибица,
Дар је мајсторије,
Цигларских калупа,
Мајсора циглара.
Немаштина тешког бживота,
На малом поседу,
Испостена земља.
Није се ни стишало.
А оно опет пукло,
Опет бугари навалили,
Да узму и душу.
Ропство у њиховој земљи,
Боли и голи,
Раштркани у партизанским јединицама,
Дали су неки и своје животе,
За боље сутра.
Ослобођење од окупатора,
Изградња земље,
Одлазак на радним акцијама.
Женидбе и удадбе.
Рађала се и деца,
Расла поред огњишта,
На шареним ливадама,
планинских пашњака.
Радовала се и туговала, сваком одласку и доласку,
Очева печалбара.
Појављује се и прва генерација:
Школованих људи.
Настаје осипање са села,
Одлазак у градове,
А онда остадоше сами,
Који су градили села,
Који су носили пушке,
Јуришали на ровове,
Са песмом на уснама.
Жудили за хлебом,
А остављали га за дечја уста,
За крваво зарађени динар,
Да се прехрани чељад.
Никада нисмо били у загрљају,
Осетили срећу.
Нисте били поред нас,
Али у дубини душе,
Носили смо бреме одговорности,
Као замена у кући,
За недостатак мушке главе.
Потискивала нас је мора,
Да ћемо једнога дана,
Доћи као очеве замене.
А онда наиђоше,
Путеви и транспутице,
Да се обликује живот,
И нађе његов смисао.
Кренух и ја.
Путем печалбара
Са цигларским калупом,
На нејаким леђима,
Али са другим циљем:
Да се борим за бољи живот,
нејаких, изнемоглих и угрожених.
Противу неједнакости.
Свих облика,
Код нас и у свету.
За потчињене, увређене и понижене.
Да се борим оче.
Муком и науком.
Самостално школовање,
Уз печалбарска путовања,
По селима широм земље.
Борба је тешка.
Она тражи и жртве,
Тражи одрицања од живота.
Немам куд-немам ништа оче,
Осим истине:
О слободољубљу твом,
За које си се увек борио,
И пушком и духом,
Да сиромах не буде:
Уцењен и увређен.
За истину оче,
За вредности живота:
Рад, поштење, искреност,
И помоћ другима у невољи,
Да буде смисао мога бживота,
Су твоје велико благо,
Мудрог сељачко-печалбарског живота.
Али оче!
Хоће да нам униште.
Можда се питаш ко?
Џабилебоње оче!
Нерадници, лажови, улизице,
И државни лопови,
Распикуће: бирократија и малограђани,
Воде нас у пропаст.
Хоће да нам све потроше,
Да нестане,
За живот поколења.
Зато се треба борити,
Борити и ићи напред.
Борба је тешка
Али ће победа доћи,
Када ће радник,
И намучени сељак
Да буду срећни,
Слободни-да што мисле!
Увек кажу и спроведу у дело.
Тешко ми пада оче,
Једе ме свакога дана,
Кад помислим,
Да са изнемоглим плећима,
Радиш за голи живот.
Немогу ти помоћи,
Опрости ми оче,
На твојим тешким мукама,
На твојој скривеној тузи,
Бриги и жељи,
Да ми помогнеш,
Да победим живот.
А обећавам ти оче,
Да ће смисао и моја борба,
Бити на путевима,
Твога живота,
Поштења и скромности,
И жеља за радом,
За бољи живот,
Сељака на њиви,
И радника у фабрици.
Јесен 1981. године село Крушевица

ЋЕРЕМИЏИЈА (13)
Расти, расти горо, расти на висине,
Да те видим горо, да ме жеља мине.
Гледај, гледај горо, гледај у планине,
Куде ће драга, совце да промине.
Листај, листај горо, листај у пролеће,
Кад ћеремиџија горо, у печалбу креће.
Лисје жути горо, жути о јесени,
Ја се вртам горо, ја се вртам теби.
Пролеће 1977. године село Крушевица



ОЈ ЖУТАНЕ БЕЛ ГАЋАНЕ (14)
Пред Младенци на пет дана,
Ћеремиџија се у печалбу спрема.
Мајмунка је узмрдала,
Кеса се је испразнила.
Ој жутане бел гаћане,
Њиве су ти неоране.
Драга моја ти си млада,
Остављам те рано сада.
Драга моја ори њиве,
Ја одлазим на даљине.
Мене тамо посао чека,
Биће мука све до века.
Децо моја одо у туђине,
Жутан ће туј да промине,
Куде се збиру наши,
Печалбари и комендијаши.
Март 1978. године село Крушевица



ПОРУКА ЧОВЕЧАНСТВА ЗА МИР У СВЕТУ (15)

Велика је радост
За дечаке и девојчице
Да има своју домовину
Своју земљу своју границу.


Волим људе са свих страна света
Са југа и севера
Хималаја и Карпата
Са Атлантика и Гренланда
Канаде и Тајланда.


Пренесите ову поруку моју
У државу било коју.
Нека сваки човек има мира,
Нека се коло братства свија
Нека сваки коло померише
И нека зна да рата нема више.
Попијте браћо здравицу мира,
Будите свесни:
„Да нико никога не дира“


Послушајте људи поруку моју,
На свим странама света
Са југа и запада
Хималаја и Карпата
Са Атлантика и Гренлада
Канаде и Тајланда.
Мај 1987,године Власотинце
Младеновић Саша-Мирац ученик седмог разреда основне школе „ 8 октобар“ Власотинце

НЕШТО ИЗМЕЂУ (16)
(Песма је посвећена маладим истраживачима на Игману 1989.г)

Говорим вам истину праву,
Ма колико ризикујући живот свој,
Стављајући секиру под главу
У опасној истин и тој.
Радња се дешава на једној акцији,
Где се кромпир једе
И вода пије
У част стручњака и командира ФРИА-е.
Напоменуо сам да је истина опасна као рис,
Зато да неби дошло до забуне,
Дајем вам кратак опис.
Дошао је диван дан
Од сунца сладен,
Јер у том тренутку
Пун амбиција дошао је Бајагић Младен.
Прсан и поносан погледавши на шошке
Обраћа се он нама и каже:
„То сам друже урадио за тебе
Брзином светлосног зрака,
Пропо Бајага кроз поре,
Нама свима дође у глави мрака
Јер је Баја отишао на море.
Тог дана тачно у подне
Дође ауто стране производње
И онако учтиво стаде пред свима
И рече:“Ја сам Вечић Едима“.
Више нико није дошао на престо
Едина је остала на своје место
Да пише планове за сутрашње данове.
Ту су три научника млада
Будућност ове земље
И наша нада.
Калинић магистар медицине жуте расе,
Што му научну каријеру красе
Понаша се веома чудљиво
Јер је веома велико искуство стеко
Па каже:“зашто ниси урадио оно
Што там си рекао?“
Тада се ми напасемо траве
А дуже од седам минута
Неда да се ужива,
Тако да се мирно не прежива..
Суљо стручњак посебне врсте
Добар познавалац сваке дроге
Нема биљке која није прошла кроз његове прсте
И недај боже да идеш у правцу
Куд иду његове ноге.
Да не би било укора и мана
Ево описа и о НАМА:
ЉИЉА:
Преседница нашега удружења
Изврстан играч фоклора
Бежи од њеног задужења
Јер ћеш играти ко на ветру флора.
КЕНО-који је са Теслом изумио далеководе праве
И правио, занесен у свој изум два је у дневник заборавио.
Причају да је добар познавалац гљива и биља
Јер је на омориковом стаблу нашао род шљива
ХАКИ-женскарош посебне врсте
Сада се Југе стисо
Зато што нема где није стављао прсте
И нема земље коју није „експлотисао“.
ВЕЛИБОР-је човек чудне свезе
Стално нешто оловком везе
Све вам каже да је из Високог
А тамо су трговци прве класе
Мора и он тако да се издваја из своје расе
Стално он прави планове кобне
Уцртавајући шеме собе
И да све што уради
У висобанку услади.
Из града Суботице долази ИВАНА и ИВОНА
Дајући главу за ситнице.
Сличне су иначе,
Јер желе да држе линију струка
И да све уједначе
Створише од себе месо и кост и кожу
И кад се врате настаће са ФРИА брука.
Дошао ред на дечка
У коме се налази истина права
Који је открио да је Кини
Национална животиња „крава“.
Анита, стручњак за етерике
Будући научник фармације
Пред којим је каријера Америке
У етоди екстреакције
На Игману стоји
Једна цура фина
А храбар ЗИЈА се не боји
Да приђе цури по имену АМИНА.
Удварајући се Гаши јој приђе
Од љубави слеп
У стању је на колена да сиђе
За један пољубац леп.
Кад зазвони телефон
Сања каже „волим те“
И веза се прекине.
Од када је Маја дошла
Стално се Мирко око ње дира.
Да се орјентишемо
Куда је наша истина пошла
И да ли Маја воли Мирка.
У Мири има једна мана права
Има апетит веома слаб
Стварно много мало спава
А то је жалосно јер је ИСТРАЖИВАЧ МЛАД.
Кад неку глупост удесиш
Бежи даље од Вескове руке
Узми канап и на прво дрво да се обесиш
Да не би доживео праве муке.
Јер иако Веско храбар у боју
Наићи ће на неку у граду
Мада ће јефтино да прода
Кожу своју, а самим тим
Обријаће му и браду
И његова песма:
„ ЦРНА ГОРА У БОЈ КРЕЋЕ
ЈЕДАН ХОЋЕ ТРИСТА НЕЋЕ“.
Без главног јунака остаће
И завршиће у канти за смеће.
Љубица, друг политички
Говори ритмички
А од нас постаје само јаук.
У зезању јој није потребно
Политичка теза, почне од реда
Да све одједном зеза.
Гоца је „мис“ ФРИА_е
Постала је лек за вид
У жутој раси
Али само кад је мини краси.
Први пацијенти се пријавише
А Хаки као први сретно прође
И одједном се његова кратковидост неутралише
Зато што му мелем под руке дође.
Пошто сте сви на чист стали
Сигурно сте зубе опрали
Јер кад контрола наиђе
Свако ће без анестезије да прође.
Зато зубарка Лока даће вам неке савете
Како зубе одржати
„Дакле, за одржавање зуба
Мораће те имати четку
И каладонта неколико туба“.
О Тањи да не причам свашта
Знате да је неке чудне расе
Да знам Еда ли ово она прашта
Али брате, крештавица је прве класе
Кад се она зацерека тврдо
Чује се за ко зна које брдо.
Снежа има недостак мали
Стално у зезању уста зачепи
Што јој много фали
Јер се треба зезати и као храбар Лепи.
Зеза се у озбиљном фазону
Зато што стално мисли о ризону.
Цеца, водитељ квиза нашег
Ми као победници и асови
Имамо све најлепше о њој да кажемо
Добар репертоар, али борили смо се као асови
Иначе. Да смо доживели страву
Рекао бих истину праву.
Представио сам главе редом
Референдума и преседнице
Често с крећемо са друма
А затим следе седнице
Рекао сам све мада је требало неколико листа
Кунем се вашим животом
Да је то истина чиста
Зато на крају
У част
Једимо кромпире и свако нек топао чај пије.
Игман. 17.08.1989.године
МЛАДИМ ИСТРАЖИВАЧИМА
Младеновић Саша-Мирац, ученик првог разреда
Гимназија, Власотинце
Учесник југословенске истраживачке акције на Игману 1989. године


ТОРБАРИ (17)

Торба, торбица, торбата, мајмунка,
Напрајена од козину, кучина, вуне,
Изаткана на разбоју, сашијена ручно,
За овчара, козара, говедара, печалбара.
У њу се носило сирење и леб рженица,
У њу се стављал мајсторски алат.
Сас њу су деца у планини ишла у школу,
Носила плајвез, свеску и књигу,
Сас њу се ишло у свет у печалбу.
Од њу се неје одвајало у планини.
Носила се на рамо, носила се на коња,
Носила се кад се ишло у печалбу,
Носила се када се ишло у варош,
Носила се по вашари и по пијац.
По торби се познавало од куд си,
Какво пазариш и куде идеш.
По шарама и по изради и шијењу,
Препознавали се печалбари.
Куј је из које село у планину.
Сас туј торбу су нас исранили,
Очували, оженили и одомаћили,
Ишколовали и парче леба нам дали.
Тај торба:дунђерска, пинтерска, цигарска,
Куде нас буди сећање на лепотињу живота,
А и да се присетимо кроз какве смо муке,
По планину сви проодили да би опстали.
К'д су се торбе вукле по станицама,
К'д се на њи спало по врбацима,
К'д су нас зазирали у печалбу.
К'д смо праили цигле по села,
Народ ни викао еве циглари-торбари.
А затој што смо ишли од село до село,
Праили цигле по њиве поред Мораву,
Спали по колибе и сламу,
Јели пасуљ посан, леб проју,
Кусали сирке сас зелене шљиве.
Трпали ствари у торбе и ишли даље,
Тамо куде се налети да праје цигле.
Често су нам викали:
“еве ги овија торбари,
што спију по њиве“.
А било ни је од две врсте торбара:
Циглари торбари-„жутани“
Онија од побрђа и планине,
Који су ув



offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Dodatak
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац

ТОРБАРИ (17)

Торба, торбица, торбата, мајмунка,
Напрајена од козину, кучина, вуне,
Изаткана на разбоју, сашијена ручно,
За овчара, козара, говедара, печалбара.
У њу се носило сирење и леб рженица,
У њу се стављал мајсторски алат.
Сас њу су деца у планини ишла у школу,
Носила плајвез, свеску и књигу,
Сас њу се ишло у свет у печалбу.
Од њу се неје одвајало у планини.
Носила се на рамо, носила се на коња,
Носила се кад се ишло у печалбу,
Носила се када се ишло у варош,
Носила се по вашари и по пијац.
По торби се познавало од куд си,
Какво пазариш и куде идеш.
По шарама и по изради и шијењу,
Препознавали се печалбари.
Куј је из које село у планину.
Сас туј торбу су нас исранили,
Очували, оженили и одомаћили,
Ишколовали и парче леба нам дали.
Тај торба:дунђерска, пинтерска, цигарска,
Куде нас буди сећање на лепотињу живота,
А и да се присетимо кроз какве смо муке,
По планину сви проодили да би опстали.
К'д су се торбе вукле по станицама,
К'д се на њи спало по врбацима,
К'д су нас зазирали у печалбу.
К'д смо праили цигле по села,
Народ ни викао еве циглари-торбари.
А затој што смо ишли од село до село,
Праили цигле по њиве поред Мораву,
Спали по колибе и сламу,
Јели пасуљ посан, леб проју,
Кусали сирке сас зелене шљиве.
Трпали ствари у торбе и ишли даље,
Тамо куде се налети да праје цигле.
Често су нам викали:
“еве ги овија торбари,
што спију по њиве“.
А било ни је од две врсте торбара:
Циглари торбари-„жутани“
Онија од побрђа и планине,
Који су увек били исцрпени,
Стално позеленели од тешку работу,
Смрчени, невесели и пожутели,
Од тешку работу жути ко „женка у градину“.
Други циглари-торбри су називани „јечмари“
Затој што су увек дом доодили,
К'д је била жетва на јеч'м.
Остављу цигарску работу к'д узри јеч'м
Одлазе дома да збиру летину,
Па затој су били по мекишари.
Д,нске нема више циглара-торбара,
Само су остала сећања на торбе и торбаре.

7.октобар 2008. године Власотинце





ЗАБОРАВЉЕНА ТОРБА (1Cool

Једне печалбарске године,
Када се спремало у печалбу.
Млада жена Марија из Јаковљева.
Мужу печалбару Илији Станковићу,
Пре но што ће поћи у печалбу,
Спремила нову торбу,
Метнула све што треба у њој,
Па окачила о клин у кући.
Били су млади-тек што су се узели,
Па тако заљубљени једно у друго,
Крену од куће занети разговором.
Тако се пошло -а на торбу заборавило.
Уместо растанка-на „рсакршћу“ Дела,
путева где се растају сви печалбари,
онако заљубљени, зането наставе пут,
корак, по корак отиду подаље.
Ишли тако полако, низ брда, уз брда
Ишли кроз потоке, кроз врбаке,
Па тако занети стигли чак у Власотинце.
Кад је дошло време растанка,
Онда Илија онако ожарен приупита:
„Маријо, ма куде је торба?“
Марија је била збуњена, постиђена,
Тако метне длан на младалачка уста,
Па стидљиво кроз зубе изговори:
„А у куку, Лиле, она остала дома,
Закачи гу да виси на клин“.
Како је у Илији било снаге и здравља,
Оставио младу жену у Власотинце,
Па сеоским путем, стрмим и каљавим,
Млади печалбар Илија одјури за Јаковљево.
И тако док удариш длан о длан,
Вратио се Илија са торбом.
Тако се љубав и печалба допуњују.

7.октобар 2008. године Власотинце





ОДЛАЗАК У ПЕЧАЛБУ (19)
Код црнотравски печалбара,
али и печалбара других крајева
у једну годину два пута се одлазило:
Први пут-у пролеће,
Сутрадан по Великим (ускршњим) покладама,
На „чист понеделник“, или на дан „луде среде“,
Два дана после чистог понеделника,
А враћали се о Петровдану.
Поново су одлазили око Илиндена (Свети Илија),
А враћали се пред зиму о Аранђеловдану,
Ређе о Свети Николи,
Да би зимовали код својих кућа.
Ако је неко одступио од овог циклуса
Сматрало се да му нешто није у реду
Или да га је захватио градски живот.
Они који се зими нису враћали кућама,
Имали су посебне називе „озимкари“,
А други који су остајали преко лета,,
Говорило се за њих да су „летовали“.
Многи обичаји се везују за одлазак печалбара.
У тренутку када печалбар закорача,
Преко прага своје куће,
Био је обичај да ту буде:
Вода, ватра и сечиво.
Симболично печалбар треба да савлада,
Код излазних врата:
стави се жар на лопатици,
затим секира, па вода,
или обрнутим редом.
При скоку сваки пут изговара:
„Прерипи огењ, неизгоре се,
Прерипи секиру, непосеко се,
Прерипи воду, неудави се“.
Печалбар направи први закорачај из куће,
Три пута се прексрти, изађе из куће.
За њим се „прсне“ вода:
„да му све иде како вода“.
Цео церемонијал чини мајка печалбара.
Остали укућани прате и слушају наређења:
Заметну печалбарске торбе,
Па их носе до места растанка.
У село Кална се носиле три торбе:
За алат, за храну и „покривку“(„премена“).
Када сви изађу из куће,
Врата куће су остајала отворена,
Да би се печалбар опет вратио.
А остајала су отворена, да му свуда,
Где ишао, радио –буде „отворено“.
Тога дана се ништа није давало из куће,
Како печалбар неби био покраден.
Кућа се тога дана није мела.
Да се печалбар негде „не смете“.
У село Брод тих дана све оживи,
На дан поласка у „работу“
У печалбарској кући долазе,
Родбина, комшије, пријатељи
Стари људи, жене, деца,
Да печалбару пожеле срећан пут,
Добро здравље и берикетну годину:
-Да се „жив и здрав врне дома“.
Врвило се уским сеоским стазама,
Кретало се торбама на рамену,
Жене носиле погаче, тепсијарке са баницама,
носиле флаше ракије, бардаке вина,
заструге сира и друго у част печалбара.
Све то носиле жене-а испред мужеви,
Иду пешке или јашу на коњима.
Кад се стигне у печалбарску кућу,
Расположени људи поседају за сто,
Па уз добро мезе се пила ракија,
Понајвише се пила „грејана“,
Која им раздражи језик,
Тако да о свему причају.
Остарели, онемоћали печалбари,
Својим искуством упућују,
Неку добронамерну реч и савет,
Да се добро прође у печалбу,
Да га свуда прати срећа.
Испраћај печалбара одвијао се весело.
Сви се некако разнеже, опусте,
Све обузме нека радост, милина,
Жена домаћица тога дана припрема гозбу:
„готови“-кува боља јела, меси погачу и баницу,
После гозбе људи се рукују, љубе
Свако моли за опроштај.
Ако је ко кога преко године увредио,
А жеља је да се све то заборави,
Да поново започну присни,
Добросуседски односи и родбинска љубав.
Тих раних пролећних дана.
Са висова Чемерника, Острозуба, Тумбе,
Кретале се дуге колоне печалбара,
Напуштајући огњишта-одлазећи „у свет“.
Родитељи, жене и деца испраћају печаловнике.
Млада жена, пуна жара и неизговорених речи,
Прати свога вољенога.
Онако кришом, да нико невиди,
Хтела бих да са њим измени још један поглед,
Да му каже да ће га чекати, на њега мислити.
Све те сузе, уздаси, погледи нестајали би,
Пред тврдо суровим животом у планини,
Који траже да се заради хлеб и подиже подмладак.
Свако село је имало своје место испраћаја.
Остао је запис жена печалбара:
“Кад се растанемо од муживе“
-каже Пелагија Милчић из Вељковаца,
„Пратимо их до Павлове Грмаде,
Дојдемо до један поголем грм,
Кога смо ми жене викале плачигрм,
Туј се зберемо око њега
Па све заједно плачемо“.
Потом Синије Јевремовић из Обрадоваца:
„тугујемо за мужеве по недељу,
-две, па ни мине мука“.
Таква ти је била мука печалбарска.
7.октобар 2008. године Власотинце




ПЕЧАЛОВИНА (20)
„Печал“-„печалба“, туга, тешка мука
Печаловник-зарада малечка, да се преживи,
Што лети испечали, тој зими почука.
Такој се живело од д'нске до јутре.
Печаловник незнаје к'д је д'н,
За њега несу имали празници.
Тој ти је бил роб над робови.
Пролети се одлазило по зараду-печаловину.
Да се у далечину заради нека пара
Да се породица прерани, да се остане жив.
Печаловник-печалбар, сезонски раденик
Печаловина-зарада у печалбу печалбара
Дунђера, пинтера, зидара, циглара.
Каква је била печаловина, такој се живело,
Ако је зарада била, онда је арно.
Ако се малко заради, онда лоша зима,
Нема стока кво да једе, па немаштина,
А печаловник само попљуцкује,
Па и за лулу дувана, а нем куд,
Све по кућу је невесело, голем стра,
Како ће се зима прекара до пролет,
Нема поголем стра од сиротиње.
Ако је печаловник добро запечалио,
Посигуран је и ко муж у кућу.
Више га поштују жена,деца и родитељи,
Деца су сва радосна и срећна,
што ће им башта нешто купи,
А жена се радује међу друшке,
Па се вали на мужа по вашари,
А и искача се на вашар у весело друство,
Да се мало провесели, поигра у коло,
А и привата се побратимство на свадбе,
Што се такој живи пун живот,
Какој доликује у планину печалбара,
К'д је печаловина-зарада била добра.
А ако је слаба печаловина,
Онда је по кућу увек лом, свађа,
А често пута и растур, па се пијанчи,
А некада се то претвара у тепање.
Остало је много лепих обичаја,
„брдских“ и „равничарских“циглара,
Почетком 20. века села Преданча и Прилепца.
К'д у пролет циглари оду у печалбу,
К'д се одсече калупом прва цигла,
Она се простре на плац, па се закити,
Онда на њу циглари врљу паре.
Паре прво врља газда циглане.
Ако то не учини газда, онда мајстор тезетар,
За ту пару печалбари купују ракију,
Онда се за срећан почетрак почасте.
тезетар је спона између фабриканта и циглара,
али и између циглара и њихових породица.
Обично тезетар за Петровдан одлази кући,
Који новац циглара даје породицама.
Када се тезетар враћао, укућани циглара,
Праћали су печалбарима аманет-поздрав
То обично јабука, крушка, погача или што друго.
При завршетку рада, око Крстовдана(27.септ.)
Између циглара и предузимача циглара,
Вршио се обрачун зараде-печаловине.
Печаловина се славила на крају на „гувну“.
Тако дан, два на платоу –где се „секла“ цигла.
Вршио се посеебан цигларски обред.
На тезги или на обали, направи се:
Стуб од блата, висок од 1-2 метара.
Потом се бере пољско цвеће,
Плете дугачак венац, па се обмота стуб,
А на врху стуба се ставља леп венац,
А све то је значило круну печаловине.
Да би се около стуба играло, певало,
А све то зачинило каквим напитком, ракијом.
Кад дође Крстовдан(27.септ.) предузимач мајстор:
Као берићетну печаловину слави са цигларима,
Мајстор купује овна, па га пече и спрема ручак,
Исплаћује се зарада-печаловина, онда се иде кући.
Полугодишња зарада исплаћивала се на Петровдан,
А крајња печаловина исплаћивала се на Крстовдан.
Када се долазило својим кућама из печалбе,
Увече на совру-стола, бројала се печаловина,
Где се радовало, пило и певало у породицама,
Радовала се деца поред својих очева,
Што ће им се купити пиротски опанци,
А и на вашарима се трошила печаловина,
Куповале потребштине за кућу и да се презими.
Али нису изостала и весеља уз музику и пиће,
Негде у неком венику-шатору уз музику,
Да се мало провесели, окрепи душа.

8.октобар 2008.године Власотинце
/nastavice se/

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Dodatak
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац

ИСПОВЕСТИ ЖЕНА ПЕЧАЛБАРА (21)


ПАВА АНДРЕЈЕВИЋ из махале Манџине-Власина:
„Кад у неко доба ноћу прилегнем ,
У кревет душу да данем,
Само што заспим, ете гу зора,
И одма се дизам-работа чека“.


ЈАНА ВОЈИНОВИЋ из Златанаца:
„Све сам кућевне работе сама свршавала сама:
Жњем, косим, дрва берем, косу ковем,
Терам камен за кућу, њиве орем-и патим од немаштине.
Кад дојде време косидбе, сабајле се дизам из кревет,
Па на брзину посвршавам кућевне работе,
Па узимам косу, седам испод кућу-и ковем.
После спраим острило, напуним бокал сас блажено млеко,
Турим киселе поприке у зевњану паницу,
Исна, лето је па се веће здувале,
Напуним једно шише сас ракију,
Закачим чантру за тканицу и пуштим гу низ кук
-за острило, наметнем косу на рамо,
Па пут под ноге-хајд на ливаду.
И такој до пладне.
Таг дојдем дома и намирим деца, а родила сам шес,
И брзо се врћам да косим“.


ПЕЛАГИЈА МИЛЧИЋ из Вељковаца:
„Кад ми се утупи коса, нема који да гу накове,
А ја не умејем, таг станем па плачем.
Несам глупава, али писмо несам знала,
-не умејем да писујем
Док ми деца не пристигоше,
Други ми је писма читал и писувал“.


ДРАГА ПОПОВИЋ из Доброг Поља:
„Родила сам се у Базов Дол 1892.године“.
Када је навршила 19 година, родитељи је удали
За Владимира Поповића у Добро Поље(1911).
Изродила је седморо деце, али су нека рано умрла.
Кћер Љубинка умрла од глади,
Свекар јој је Сима, био народни посланик,
Али од тога није имала вајде
Иако је тада био цењен човек.
Док смо седели у сенци разбокореног багрема,
На старој, сатрулелој клупи.
Једног тренутка задиже вуту и кошуљу и рече:
„Погледај синко, тој је секира направила“.
Баба Драга је хрома.
У младим годинама, у најлепшем женском добу,
Отишла у гору да „бере“ дрва-мушких глава није било,
Замахнула секиром, невешто ударила по нози и онеспособила се.
Широка бразда испод колена стоји као ожиљак младости.
Рану је излечила, али је остала хрома.

ЉУБИКА ЈЕВРЕМОВИЋ из Обрадоваца:
Кад наврши 18. година родитељи је удали
За Влајка Јевремовић, сина Аргаћијиног из Обрадоваца.
Када се сети тога времена „грозница је тресе“.
Само што се удала, младожења Влајко оде у печалбу.
Само неколико дана била са њим у браку.
Млада, жељна живота-уместо осећаја мириса младости,
А оно притегла „работа“, па навалио терет.
Из уста старице као експлозија-зачуше се речи:
„Цркни, душо, кад си се родила-само да патиш и да се мучиш.
Нека пусто остане тој проклето печалбарско време,
Споменуло се не врнуло се.
Голема је мука кад се у жену младос пробуси,
Па вој се, силом одма узне“.
Влајко је печаловину давао свом оцу Аргаћину.
„Влајко ни писма мене не писује, но на свекра.
А свекар кад писмо прочита, викне па ми рекне:
Поздравља Влајко.
А ја рекнем:“ Па 'вала му '-а уз мене си мислим:
Што ће ми такав поздрав, ја Влајка оћу.
Свекар се завалија разболе, човек иначе стар,
Године га притисле, леже у кревет и виш се неје ни дизал.
Кад ће веће да се прекара, викну ме па ми рече:
Снајо, од саг си ти домаћин, ја сам млого болан.
Бржо ћу да умрем, еве ти овеј паре што остадоше:
Од куповину, купи једно свињче и још малко царевицу.
-и завалија бржо се прекара“.
После свекрвове смрти, она је преузела кућевне послове.
Муж је мало водио рачуна о кући:
Није ни могао, јер је мало времена преко године
Када се може да буде поред жене, поред породице.
Тек око Петровдана дође, покоси оно мало ливада,
-и опет оде.
Преко зиме седи нешто дуже време- и отиде.
„И такој, уместо да наш брачни живот тече,
Уз заједничку совру и кревет,
Па да се такој здушујемо,
Ми смо печалбарске жене самовале“.
„Питујеш ме како сам испраћала ча-Влајка у работу.
Како?-------- сас слзе“.
Због велике смртности и потребе у радној снази,
У планини се рађала много деце-па су говорили:
„Да има и за нас и за Бога“.
Рађала се деца и умирала, и мајка их сахрањивала.
„А да неје могла сас мужа да подели тугу.
Муж негде долеко, често неје ни знал да је некоје дете умрло.
Тек кад дојде дома, таг види да деца несу сва на број“.
„Време у које сам живела, разликовало се је од данашњо:
Сад жена роди једно ел две, па малакше.
Викају чим затрудни, одма побацује и упропасти се,
И неје више ни за кућу, ни за пољске работе.
А онда се неје гледало на тој:
Жена рађа, докле може и дотле гу снага држи,
Рађа, деца дооду на свет и мру.
Остане понекоје, изђика како младика у гору.
И мајка га пушти у свет у печалбу,
Такво још малечко, слабашно,
Да му туђина знае детињство и младос:
Леле, мајко, нека пуста остане тај проклета печалба“.


АНА МОМЧИЛОВИЋ из Горње Козарнице:
„Питујеш ме какав ми је бил живот?
Какав-никкав.
Никад да станем, никад сас душу да данем,
Куде се обрнем и које да започнем,
Свуд ме работа чека.
Радости несам имала.
Још од детињство пратил ме стра од глад и немаштину.
Родила сам се у породицу куде се много деца рађала, а леб малко.
Моја мати и башта Коста, ел Која-како су га комшије викали,
Родили су девет деца: шес сина и три ћерке“.
Као дете, девојчица од седам година, чувала другима стоку,
Уз малу награду за родитеље-другима радила у току лета.
То је било слугарење, а звало се „уцењивање“, а њу звали:
„момкиња“, „слушкиња“
„Слугување се неје сеплаћало сас паре,
Паре су малко даване,
Млого је више давано жито, аљине, вуна , опанци.
Аљину сам носила газдину: даду ми старудије,
Изношене неке рите.
И ја, обучем, носимм вучем
Кад дојдем мајки дома на пресвлаку, онакој дроњава,
Она прво отплаче моју муку, па седа и крпи, пере,
Преправља, крати дроњке.
Радела је преко ноћ, а ја сам за тој време спала,
Јер сам се јутре сабајле, морала да врнем:
Газди, куде нема одмор“.

ИЛИЋ БОЖУРА из Градске:
Кад се удала чувала стоку и децу, а муж јој „отиде у работу“.
Такој си одстане сама са децом.
Ни кад се муж врати из печалбе није се сврато дома.
Ни тада није седео код куће:
Дохватио је кларинет и са својом бандом-музичком дружином,
Лутао около по свадбама, гозбама, славама-највише по саборима.
Јело је припремала ноћу:
Кревет је мало кад изјутра спремала,
Извлачила се испод черге и журила на посао.
Прво је музла краву, „а онда-е онда! Пусто ли остало“.
„Кад помузем овце и краву, таг децам остављам леб,
Малко сирење и воду, заклопим ги у собу-и отидем.
Најмалечко турим у лелејку, наметнем на рамо па сас моја
И туђа говеда која сам чувала под ак,
Штукнем еј негде у планину.
По цел дан сам трчала по стоку и дете на грбину носила.
Кад се негде пред заод сланца врнем дома,
У собу сам затичала све растурено:
Понеко дете полагачке плаче, стење,
Нека заспала испод кревет,
А нека се тромо играју.
Родила сам дванаес,
Преко зиме гонила крупну стоку негде у планину,
Обарала букова стабла да би стока брстила.
Такој беше“-рече баба Божура и дубоко уздахну.



РАДА СТАНКОВИЋ из села Орашје (код Власотинца):
„Све сам у кућу сама работила:
Орем, копам, садим расад, прскам лозје и све друго.
Имање смо малко имали:
Њиве око 90 ара и на њи смо садили кукуруз и малко пченицу.
Виноград смо имали око 8 ара.
Зевња малко и не може да се намири све што треба за кућу“.
Због сиромаштва, одлазила је у надницу да ради у поље,
А често узимала земљу да ради наполице.
Кад год је некоме кренула да ради-увек је водила своју децу:
Најмање је стављала у љуљашку, па на леђа.
Наполице је радила код:
Уроша Јањића десет година, Трајка Куцуле, Томе Ибраимова,
Код Драге Раденкове, Коне Пејчиновог, Петра Јовкиног и других.
Породица се је слабо хранила-слаба зарада и на туђим њивама.
„Додија ми работа на туђа имања,
Па једну годину реши се да чувам једно свињче,
Оћу да га ураним:
Берем коприве, збирам сплачину, варим лисје од лозје,
Трудим се да га угојим, оћу да га угојим.
Продадосмо га, јел паре требу.
Од теј паре купи кило маст,
и сас тој сам блажила децу целу годину.
Ткала сам ноћу, на гасарче:
Ја ткајем, а деца седу куде мене и сучу цевке.
Ако не ткајем, предем вуну ел нешто друго работим“.

Песнички запис: 9 октобар 2008.године Власотинце
Из књиге:ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО црнотравског краја-Симон Симоновић-Монка, Црна трава 1983.године

/nastavice se/

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Dodatak
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац
Водениице (22)
Некада уз реку Власину и потока,
Од Власотинца све до Црне Траве,
Од Свођа до Љуберађе.
А воденица је било уз села:
Шишава, Црна бара, Средор.
Било је на више стотина воденица.
Воденице су радиле и под турцима.
А махом су то биле мале поточаре.
Изузев мало веће код села Свођа,
На рекама Власине и Лужнице.
Да се помену само воденице:
Поред речица Раставница, Грацка,
Пусте, Гарске, Доборвишачке,
Састав Реке, Чемернице, Рупске,
И још других потока.
Поточаре су стално радиле:
Почев од врше првог снопа,
Па све тако док има жита,
По амбарима и у кошарама.
Средином лета, почетком августа,
јесени , зими до пролети.
Највише се млела раж, јечам,
жута и бела кукуруз.
У планиснким селима,
Жито се терало у двоколицама.
У непроходним планинским стазама
Носило се у врећама са коњима,
А тамо где се није могло никако,
Жито и кукуруз се носио,
Често на рамену у врећама.
А жене су вреће носиле уврзане.
А узимао се ушур од села до села,
Од времена када се имало или немало.
Док се чекало да се жито смеље,
Да се прекрати време и досада,
Певало се и играло, а често и љубило,
А било је и доста швалерација,
Док су мужеви били у печалби.
остале приче о швалерима воденичарима.
А гледало се, меркало и кибицало.
А често поред воденица се заљубљивало,
Па онда женило и удавало.
А у времену дугих мратинских ноћи,
Сневало и приповедало о прошлости,
Преносиле легенде, приче и догодовштине.
Тако су у планини воденице,
Постајале место живота и радости.
Често место усменог приповедања.
Па су тако у многа села
Остала многа водениачрска:
Приоведања о историксим догађајима,
у борби противу турака.
О војевању хајдука и чувању комита,
А и јунака који су се борили за слободу.
Свих ратова:балканских,првог и другог,
А и склониште од бугара и немаца,
У времену окупације и ропства.
У воденицама су се склањали рањеници,
У њима се прехрањивало, остајало живо,
У њима су видане ране јунака.
Воденице су биле и место живота,
Место радости и среће у планини.
А многа имена старих воденичара,
Поодавно су нечасно заборављена.
Али је у запису остала воденица.
Ваљавица и беседништво.
Крпузоваца поред реке Бистрице,
Старих воденичара од Илића:
Добросава, Пејче, Владимира,
Стојана, Стојадина и Данила.
Планинског засеока Преданча.
Остаће у сећању усмени приповедач:
Воденичар, ваљач Владимир Илић,
Стари ратник балканских ратова,
У борби противу турака,
Учесника колубарске битке,
У првом светском рату.
Од кога су остала у запису:
Многа историска и етнографска:
Казивања, као траг живота.
За будућа поколења.
Свако село и засеок,
Су имали по више воденица.
У доњем делу Повласиња
На средореку пута:
Пирот-Свође-Црна Трава,
У старом времену је било живо.
Тамо где су биле воденице.
Свођани се поред трговине и заната
Бавили и воденичарством.
Долазили су људи,
са свих страна у воденице.
Највеће гужве биле су у августу,
Када се оврше жито
И једва сачека прва погача,
или хлеб из црепуље.
„Црепуљан“ је био велики,
Као воденично коло.
Из удаљених крајева:
Црнотравског, бориндолског
Џакмановског, крушевачког.
Кретало се дан раније,
Да се заузме ред у воденицу.
Ишло се пешице,
Коњском или воловском запрегом.
Док се чекало мељиво,
Напасавала се стока.
У својим торбама
Помељари су носили хлеба,
Сира, понеку печену паприку,
Со и парадајс.
Воденичар непрекидно контролише,
Проток воде кроз „буку“,
Рада камена и откуцаје чекетала.
То је мајсторија воденичара.
Потребан је добро окован камен,
Чији рад слухом мајстор оцењује.
Самлето брашно у кошу се оцењује,
По првим окретима камена,
Брашно почне да веје у сандук,
Узме се у шаку и протрља.
На леви длан се пребаци,
Десним палцем и кажипрстом,
Се прихвати ради испитивања,
Тврдоћа и крупноћа се испитају,
Пропустањем између прстију.
У томе је била мајсторија,
Некада старих воденичара.
Живо је било и око воденица
Уз реку Власину и Раставницу,
Поред села Крушевица и Бољара.
Утом времену су остале и многе,
Неиспричане и незаписане приче.
О мађијама и враџбинама,
Испод воденичног кола,
О ђаволима и препреденим женама,
Које су „мотале“ своје и туђе мужеве,
Преко врачарица и враџбина.
Данас нема више воденица,
Нема ни воденичара,
Остала су само сећања.
9.октобар 2008. године


ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА(23)

Мајко куде ме посла у туђи свет.
Колко тежак цигларски,
Толко још гори крвопија мајстор.
Тепа сас прут кад немогу да стигнем
Да на време прострем цигле.
Спимо ко стоке у колибе
Од сламу на земљу
Испод сламу турамо наше пандиље.
Покривамо се сас кожуци
Које нам дају овчари,
Када се залади и падне киша.
Рана никаква.
Само проја леб и некад нам дају пасуљ
Куде сас кшику можеш зрна да тражиш.
Газде бугари
Неки баксузни људи
Ко мајстор.
Цел д'н се ради.
Устанемо кад свањује,
А легнемо онда кад се по мрак све цигле здену
И напраји место за сечење цигле за други д'н.
Незнам ни к'д спим
Јер сам сваки д'н ко на онај свет-у бунило.
Немогу да издржим терет.
Ама помагај мајко, куде да се денем одавде.
Снага нејака, а терет за стари.
Немогу ни да легнем ни да све дигнем,
Снага ми је болна-све ми је сломљено.
Незнам куде се наодим, руке подбунуле,
Рапаве од жуљеви, очи само на мене,
Толко сам се исушил да ме неможеш ни познајеш.
Кад ујутру се дигнем
Незнам ни кад по мене крвопије вичу.
До пола дана у бунилу простирам цигле,
А да простиш ни понапоље немогу да идем како ваља
Клечим на ноге,
Јер немогу ни да чучнем од болова и од премора.
Незнам дал ћу да све издржим.
Пуста нек остане печаловина,
Куј гу измисли-да се мучимо,
Да си само дома дојдем
И да никуд неидем од овце и наше село.

#
Бре рајко дооди дом,
Оче да ли да дојдеш ел нећеш,
Стално ни око по комшилук
Да си добра жена муж би ти дошал на Трновку.
Деца се само мају ич ме не слушу,
Работим колко могу.
Рајко ја ти се надам да дојдеш,
Овој неје неки живот,
Ти тамо ја овамо
И све ни пројде живот у работу на две стране.
Ич не слушам комшије,
Ти знаш да те поштујем.
Малко сам загорела,
Дојди малко пре Трновицу.
Че ти се израдујемо и ја и деца.
Еве ти абер по мајстора,
А писмото ћу ставим у куфер,
Затворен да ги нико не читује.


#
Ево бијемо ли бијемо уз мешалицу.
Прајимо малтер та боли.
Мајстор задовољан,
А и газда ни добро рани.
Неје тешка работа ко у циглари,
Ко што си га ти најебувал.
Овде може да се мало и забушава,
Вата кривина.
Нема да те јури машина за цигке или цреп.
Чул сам од мајстора
Да си још дома због косидбу,
А сигурно ћеш да будеш и за вашар.
Мене мајстор не пушта,
Мора да се заврши малтерисање зграде.
Па зато Бајо нешто убоди и за мене,
Појури ги по букову шуму,
Док будеш на Чобанац.
Ватај ги и целивке им давај место мене.
Тај дан за Светилију ћу се добро натрескам,
Овде пред селску продавницу,
Туј куде се сабирамо сви зидари и циглари из крај.
Мало ми је потешко што морам
Некад у руке да носим на спратове кофе и малтер,
Али кад се зида наносим им све што им треба:
Малтер, цигле, дачице, подупирачи.
Па се онда сњи зајебавам.
Има и шерета-зајебанта,
Неки се зајебавају и сас газдарицу.
Када се заврши са малтерисањем,
Треба да идемо да завршимо на једну кућу кров,
Туј ће падне и дар.
Помало и вискам-турам цигле и малтер,
А забацујем малтерком и малтер.
Нека се и приучим нешто од зидарине.
Знам и да шалујем да радим сас арматуру, гвожђе:
Армирам, пуним стубове.
Често ме мајстори зајебавају:
“Учо, немој бре ће ни преузмеш занат,
Кад завршиш школу неће има куј да учи децу у школу.
А ја кажем-бре мајстори, злу нетребало, занат си је занат.
Бар ће ми треба кад некада купим плац:
У град да праим си кућу.
Бајо ајд ми у здравје.
Уколико те пут нанесе у наш правац да и ти дојдеш,
Негде у близини сас зидари или циглари
сврни да се извидимо и испричамо
шта си све доживео на Светилију
и какој је било н сабор.
Добро-ако не, онда не, онда кад почне школска година,
Ћемо се испричати на танане.
Ајд Збогом Бајо до сусрета у јесен.
Твој нераздвојни друг БАЈА ШКОЛАРАЦ.

#
Мој муже, чула сам од мајстора
А и од комшије да млого пијеш.
Да се ноћу мајеш по женске
И певаљке гледаш целу ноћ.
Мислиш ли ти сас мене кућу да кућиш,
Децу да изранимо и да ги очувамо.
Како те неје срам од овај чељад
Што ко голишпава пилитија у гњездо
Само пружају главицу
И траже да се ране и чувају.
Марен те утепал, гром те утепал
Ако ми такој работиш и даље.
Све ћу да кажем на твоји дома
Ил се мењај и престај да цевчиш
И да се мајеш по кафане и јуриш певаЉКЕ.
Ће те буде срам кад сви печаловници дојду дома
И кад се за Крстовдан купује
А ти ће попљуцкујеш целу зиму за дуван.
Мислиш ли ти шта ће да једу деца,
Свко ће ги обучемо да иду у школу.
Мислиш ли ти да сам ти ја жена
Женке те утепале.
Ће те пита зима куде ти је било лето.
Муже, у памет се узни док још неје касно.
Повучи се, слушај мајстора
И немој више да трошиш паре.
Нек стоју код мајстора па ги узни на крај
К'д се заврши работа.
Буди нам у здравје
И малко се сети да дома имаш жену и децу.

#
Море доооди дом недошал га
Сви дојдоше ребе нема
Куде ћу јадна сама
Све се на мене свалило
Ујутру кад се дигнем
Не знам куде пре да се окренем
Да ли да идем на копање
Да ли да жњем да ли да косим и денем сено
Да ли да пуштам стоку на пашу
Овце блаху говеда рику
Свиње скучу кокошке креку
Деца плачу дође ми
Да ватим свет да ме нигде нема
Дооди дом одма непоишал га дабогда
Немам скога да пооратим
Скуга да се договорим
Како да ми д'н пројде
А ноћ ми је дугачка
Никако ме невата с'н
Све моје друшке
Иду с другари под руку на вашари
А ја сам ко кукавица
Незнам у памет си обртам
Можда си и другу нашал
Нећу да будем мученица
И ја сам човечје створење
Да ме виде по вашари и по село
Да и ја имам мужа
Ко све жене по село
Твоја мученица
Дојди одмак никад недошал
Твоја печалба ме живу изеде
Да млада венем и трулејем
Ко женка и босиљак у градину
Коју никој нема да откине
Ни кој да гу нпомерише.
Из рукописа ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА(Мирослав Младеновић)
/nastavice se/

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Napisano: 17 Mar 2010 11:35

Dodatak
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац
ЖЕНЕ ПЕЧАЛБАРА (24)
„Станко мој
Кад си ти овде
Ништа ми неје
Кад тебе нема
Све ми је тешко
Нарочито ноћу
Неће сан на очи
Превртам се
Мучим се
Облечем твоју кошуљу
Мирише ми на тебе
Али неће Станко
Празна кошуља“
#
„Ајде, лале, да ми напишеш писмо,
Па чу да ти наваџисујем за једно девохче,
Пиши!.......
Не знам како да почнем...
Напиши му да си дојде дома,
Јербо ја више не могу да чекам...
У нашу кућу почела кокошка да поје...
Људи си окопаше, а моја њива урасла....
Пиши, златан, изедем ти душу,
А ја морам да истерам свињу из градину...
Написа ли....?
Ма, да ли свирну поштар или ми се чини?...
Заврши ли?......
Вала ти! Какво да те частим....
Е, па да знаш,
мораш да ми напишеш још једно писмо...“
#
„Питаш ме какво има ново у село
Печалбар затекал при жену штројача
Он дошал кад му се жена неје надала
Лупал на врата, а она унутра ћутала.
Он разбије врата,
штројач побегне кроз пенџер
а жена на врата..
жена је у кућу дирек а муж је госјанин
#
„Ја сам као пиле
Чим пукне пролет
Ја одлетим
Кад падне слана
Ја долетим
Ја сам као пиле“
(Печаловник:Д.М Форски)
Из књиге:ПЕЧАЛБАРИ(Д.М Форски. Бабушница 1974.г)

КОНДИР (25)
Д'нске бео на едну свадбу,
Погледа какој си је убаво,
К'д младоженски носи кондир,
Окитили га сас дар, а и кондир.
Начичкане на њега паре,
Онеј наше, ал и странске.
Стоја онакој докле мога,
Убаво се нагледа на младињу.
Онај кондир ми се врти у главу.
Онакој превртам оној време,
А неје млого било долеко,
Ма нек'д 70.година 20 века,
У сва села Повласиња ,
Још су се поштували обичаји,
А имало народ и младиња,
Неје овај модерни свет
Ушал по главе и по домови.
Ех, какој си је било убаво,
К'д младожењски увати,
Онакој од мерак:
Китени кондир, па вика.
Свуд редом по село,
За весеље и свадбу.
Тај младожењски по обичај.
Бил је зет на младожењу,
бил је закитен сас пешкир.
Онај кондир напрајен,
Куде доброг мајстора грнчара,
Исто као и тестија(стовна).
Има два отвора:голем и малечак.
На онај голем се сипувала ракија,
А на малечак се пила ракија.
Обично за љуту ракију
Бил је „зеленко“, са шарама,
А за грејану ракију жућкас,
Са поголеми отвори.
А и подебел да се греје
Уз огњиште ил на кубе,
А у ново време и шпорет.
Кондир на голем отвор.
Од мерак се китил,
„зеленко“ сас женку,
А и „жућко“ сас женку.
К'д кондирџија прооди
Онда се најављује радос,
Некако свима милина.
Вика на капију, па улази.
Домаћин благосиља позив,
А и искаже неку здравицу,
Уз божју помоћ и весеље.
Ондак се тура пара.
А кондирџија тој бележи,
А паре си нижу на кондир.
Сас теј паре уз кондир,
Кондирџија вика:кума, старојка.
А и пријатељи од девоју,
За други д'н на весеље.
Кондирџија је шалџија,
Обилази подрумџију и послугу,
Води рачун од музику,
А и од дочек и испраћај,
Кума и старога свата.
Кондир се радосно кити,
Сас венче около од шимшир.
Мало кондирче је и мераклак,
К'д су славе и неки гости.
Свакоме је арно кад цврцне,
Па натегне љуту препеченицу.
Онај поголем кондир жутко,
Млого је аран к'д дојде зима.
Т'г се греје ракија у котал,
Зими на свадбе и славе,
Па се пије из тај кондир.
Пило се и к'д се поодило,
Било у печалбу ил у војску,
А богме и ујутру у кућу.
Такој домаћин рано се дигне,
Па згреје уз огњиште,
А касније на кубе ил шпорет,
У шерпу а нек'д и у кондир,
Па се из кондир у големе чаше,
Пије грејана ракија у кућу.
Нек'д се сас њу и загревало,
К'д се зими трупила дрва,
Секла и носила из браниште,
На раме, ел неје се имало,
Пуста печалба је све узела,
Па су по големи снегови,
Печалбари носили дрва.
Пила се грејана из кондир,
к'д се копал папрат од корен,
да се ране овце и свиње.
Е к'д се тике само сетим,
Какој смо се ми деца,
Понек'д сас стари пили,
По неку чашу грејану,
Па се уџипкамо у кревет
А нек'д само појемо.
А било је и смешне работе,
К'д се жене изнапију
Пусту благу ракију,
Па се незнаје за доста,
Па се нек'д соплитале.
К'д си се само сетим
Какој си је нек'д било.
По нек''д се нашалим;
„покашљујеш ко снајка,
За благу ракију“.
Малко се тргну од тој време,
К'д ме повикаше да идем,
Снајка ће да прооди,
А неки помлад сас кондир,
Онакој пројде тике ради реда.
Још у понеко село, а и варош,
Понек'д се види кондир,
Али тој ко попмодарство.
Нема онај значај за радување,
Ко нек'д какој смо се радовали,
К'д пројде кондирџија.
За своју душу најдо кондири:
„зеленка“ и „жутка“ да ги чувам,
Стави ги на витрину.
Сас грне, тестију, лампу.
Тенџеру, петролејку, туцало.
Тој убаво време га нема,
Ник'д неће да се врне.
Младожењски,Кондир и кондирџија ,
су сећање на прошло време,
Радости живота и среће,
Нек'д у планину и село.
10.октобар 2008. године Власотинце
/nastavice se/

Dopuna: 17 Mar 2010 11:35

Dodatak/
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац
ТЕНЏЕРА(26)
Обла грнчарска посуда,
Сас две дршке и поклопац,
Тој је било наше време,
У коју се уз огљиште крчкало,
Купус из кацу, малко сас месо,
Ал тој само к'д је нека светковина.
Тај посуда од глине нас гали,
Па било куде да смо д'нске.
Она си имала неколко назива:
Тенџера, леђенка, вариво,
Зависило је од кују су се ст'трну,
У планину насељали у време,
К'д се бегало пред зулум,
К'д је турчин владал 500.година.
К'д се мало у планино поодрасло,
К'д се мало у печалбу осоколило,
К'д је нека пара ушла у кућу,
Почела да се купују кубићи,
Па онак онија плекани шпорет,
Па ондак шпорети смедеревци.
Сас буковину се ложила ватра,
Крчкало јело у тенџеру, а оно студ,
Све се укоренило од ладноћу,
У планину снегови по два метра.
Ми смо били посирома у село,
Па к'д сам ко дете зими,
Копал сас будак корење од папрат,
Да ранимо свиње и овце,
Онакој уврзан сас папрат,
Још од врата се осетило,
Да нешто мирише, а оно крчка,
Кисел купус из каце, а малко и месо.
Понек'д се турала и сланина,
А тој је било за домаћина.
А ми деца смо само узимала,
Парче од ржен леб ил проју,
Па га стављали на „пару“:
Мрса-малог парчета сланине.
Која се неје давала на децу.
Живело се оскудно у планини,
Па се мирисом на „рупици“ тенџере,
Испуњавала дечја жеља у оскудици,
Да ће да ни дојде боље у снови.
Млоги су од нас сањали да су пекари,
Да месе бел леб-самун и симит,
А проја и ражен леб је била судбина,
Живота у сиромаштву у планину.
Такој к'д снег падне, док ватра пуцкета,
У шпорету смедеревцу на дрва,
К'д ми врапци и белокрилке,
Дооде поред прозора да ги раним,
У мени се јавља време детињства,
Мирис тенџере и моје бабе.
Какој ми тепа овакој:
„Баге сине дојди бабино,
Да малко сас леба помиришеш,
Преко рупицу на тенџеру,
Докле неје дошал ти башта,
Јер овој од мрс је за домаћина“.
Такој лешкарим, сањарим,
А с'н ме не вата од тој време,
Што такво убаво пројде,
А дојде некакво изелачко,
Сваки сваког уједе за нешто.
Несам се одвојил од тенџере,
Сас њу сам се сликал за успомену,
Па слику пратил пријатељима,
На онија који данаске су постали,
Големе главе по Србију,
Ал ги вуче наша планина,
А и и мирис купуса у тенџери.
Понек'д и сам сварим купус,
Али неје ко онај уз огњиште,
К'д се крчкал у тенџеру.
11.октобар 2008.године Власотинце
/nastavice se/

Dopuna: 17 Mar 2010 11:36

Dodatak
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац

ГРНЕ (27)
Мала обла грнчарска посуда,
Са једрном ручком и поклопцем,
Означавала је нашу прошлост,
Живот у планини поред огњишта.
Нема тога ко се не сећа грнета.
О њему су нам у детињству.
Наше бабе, тетке и мајке,
Причале многе загонетке,
А и разне приче из старина.
Везане за грне и огњиште,
Турало се поред огњишта,
Онако да се вари пасуљ,
Онај посан а благ ко мед,
Док се припремао жар,
За печење хлеба у црепуљи.
Често у мраку се није видело.
А често се од вруће варевине,
Грне се просипало и остављало:
Опаке ране од горетине
По ногама или по лицу,
Нама деци или одраслима.
Тако су остале многе белеге,
Које су ношене целога живота.
А у грне се стављало само посно,
Јер у оскудици није било мрса.
Били су мали грнци, а и велики,
Онија што су служили за жито,
Где се зими чувала зимница.
У неким великим грнцима
Стављана је и трошија зимница,
Често од дивљих крушака,
А било је у њима и свињске масти,
А све со то чувало у подрумима.
Данас су остала само задиркивања,
Да се у шали одвали нешто:
„ незадевај се сломићу те грне“,
А сећам се да је један другар.
Онако физички обликован,
Још на селу добио надимак „Грне“,
Данас је угледни доктор-хирург,
Па када се пита за њега:
„А то је наш доктор Грне“.
Некада су постојале грнчарске радње,
Једна је била у Д.Дејану,
А најпознатије у селу Грнчар,
По којима је и село добилои име.
Данас се мали грнићи понекад,
Онако користе када се слави,
Из чисто жеље за давну прошлост.
А могу се видети и на пијаци,
Али су ретки и на вашарима,
Па ће ова песма о грнету,
Остати као траг времена.
11.октобар 2008. године Власотинце
/nastavice se/

Dopuna: 17 Mar 2010 11:37

Dodatak
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац
МУШМУЛА(2Cool

Покрај двор порет плот,
Татко калемил на дуњу,
Ал и на дивљу сливу,
нам деци радост -мушмулу.
Обе си добро вирајале,
Сваку годину рађале у планину.
Тај мирис мушмуле,
Тој је посебна прича.
Мирис праве јесени.
Мајка ги обере па ги тури,
У племњу у сламу да упрну,
А пробиру се да се остаје.
Нек'д ги турала у торшију,
У каче мало ил у ђуђумче,
А к'д се требало сачуву:
На таван у сламу за Божић.
К'д падне снег, ондак ги
Истуре у шерпу на астал.
Ми деца се утркујемо,
Кој ће повиш да пробере,
Што су угњилеле, па ги:
Онакој од мерак гутамо,
А мајка ни казује овакој:
„Децо јеђте, скокичке,
Тој добро за стамак“-
Нема поубав мирис од зреле мушмуле,
Тој ти је знак праве јесени,
К'д ће да се припрему
Свадбе и удадбе, краваји,
Т'г је време и да се врта
Сви кој су у печалбу некуде.
Д'нске сам и сам посадил
Неколко мушмуле поблизу,
На сат ода у брда виногорја,
Па такој уживам да ги гледам,
Прво у пролет кад убаво цвету,
Па у касну јесен када зру,
Па се радујем ко мало дете,
Што ће ми миришу на јесен,
На прошло време у планину,
На детињство, младост и кућу,
Која је остала опустела сама.
К'д су ми татко и мајка
Отишли са овај свет,
Али затој ме мушмула,
Подсећа на давна времена,
Која их више нема.

11-октобар 2008.године Власотинце
/nastavice se/

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Napisano: 17 Mar 2010 11:38

Dodatak
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац

КАЛЕМАР (29)

Још ко дете сам видел,
Какој се у планину калемује,
Старина Милутин за чашу ракију,
А учили су и помлади да калемују,
А т'г се и мој башта изучил.
А и млкоге жене печалбара,
Су изучиле овај занат у планину.
Калемовало се на дивју црешњу,
На дивљак од крушке и јабуке,
А и на дуд, сливу, на све дивљо.
Калемувале си црвене црешње,
Големи и крупни дуњци,
Уруменеле јесење мушмуле,
Крушке:караманке, арнавутке,
Колачарке, жутци,какавци,
Благуњци, водунке, јечменке,
И друге сорте од крушке.
Оне су се носиле зими,
К'д се ишло на славе,
по свадбе и удадбе,
носиле се ко поклон,
за домаћина ко поштовање,
а јабуке за домаћицу,
а и за младе невесте,
као и за неудате девојке.
Дуње су стојале на орман,
А негде на старински начин:
Зид собе на рав поређане,
Да миришу на младињу,
На убав живот пун милине,
Радости и чувања у планину.
Од јабука се калемовало:
Петровке, зимске, јесењке.
А најпозната је била будимка.
К'д си се тике само сетим,
Какој су само биле цврсте,
Румене, црвене и једре,
Ко девојачко немиловано,
Обаво и црвено лице.
Калемување, тој ти је радост,
Тој ти је кад ги гледаш,
Какој од пупољци се расте.
Млада и друга боља воћка.
Тој је бил смисао и живот,
За мојега башту Благоје,
Који је осећал к'д је у пролет,
Почела да се рађа природа,
К'д је време за калемување.
К'д је почела „мазга“ у пролет,
К'д је калемовање на процеп,
К'д се калемује на лист.
Прати се калем целу годину,
Врзује и ограђује од говеда,
Да га необрсте к'д је паша.
Док се бива у печалбу
Тамо негде у далечину,
К'д слнце припече,
Ондак се мисли на калем,
Дал се примил и како расте,
у писмо мајки се обавезно,
Питувало:“како Маро су калеми,
Да ли вирају, да ли прородили,
А онија на комшије иму ли род“.
Ишао је по село башта и калемувао,
Неје питувал за работу,
Радувал се ко мало дете,
К'д такој проодимо сас стоку,
Било кад терамо сено, жито,
Ил к'д вадимо компири,
Па погледа к'д је у цвет,
Ал нагиздени родови ко гроздови,
Само си онакој на његов начин,
Се насмеје , обрише зној од чело,
Па каже станите с говеда:
„Еве и овој сам ја калемувал,
Погледај га како расте,
Како је прородило убаво,
Па нек'д к'д отидем, да ме нема,
Ће остану овија калеми,
Нека има за унуци да се сећу,
Какој им је деда калемувал,
Како ће има за њи и за село“.
Д'нске башта и мајка отидоше,
Али остадоше калеми по село,
Нека бере куј је остал у село,
Нека се сећу на њега,
Како у село беше калемар Благоје,
Како је волел калемување,
Волел да му расту млади калеми,
Да ги гледа како убаво цвету,
Какој су у јесен пуни сас родови.
12.октобар 2008.године Власотинце

/nastavice se/

Dopuna: 17 Mar 2010 11:39

Dodatak
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац
ПАНИЦА(30)
На село у планину,
Све до 70.година 20. века,
Живело се припросто-сиротињски,
Оскудно, гладовало и бедно.
Свака кућа је имала огњиште,
Насред куће се спало.
На рагожу и покровцима,
А ту обедовало уз совру-трпезу,
Уз троношке столице,
Уз дрвено и грчарско посуђе.
На совру-трпезу, стављале се:
Панице и ложице:
Негеде су биле дрвене,
а биле и од земље.
Паница је била чинија,
У којој се кусало кашиком.
Биле су дрвене и алуминиске.
Кусала се кашиком из панице:
Сирутка, киселица, млеко,
Дробио леб од проје ил ражи,
Турале киселе поприке
у зевњану паницу,
кад се подило у њиву,
к'д се ксило и брало сено.
К'д се деци спремало,
Да пусте овце и говеда,
Да теру стоку на пашу,
Ил к'д се да иде у школу.
Повиш деца у кућу,
Па нек'д неје имало.
Па су деца кусала,
Сви из једну паницу,
А деци су давали посебно,
Да сас руке кусу гра,
Сви из једну паницу.
А кусало се и друго:
Гра, купус, компири.
Постојале су и поголеме,
Онеј што се у њи кувало,
Праил качамак сас мрс,
Па се турал под вршњик,
Да се запече на огњиште,
А после се турал у шпорет.
А постојала је и земљана,
Голема паница Ђувеч,
праили се потпечени кромпири,
а у нове време и подварак од купус.
Кусање у панице, тој ти је благодет,
За малу дечицу и сиротињску душу,
Да се подмири у немаштини,
Сас посну рану и сас малко ране,
Нарани поголема чељад у кући.
Тој беше здрави време,
К'д се у панице стављала
Само здрава рана,
А све нам је било благо,
Па су сва деца била црвена,
Здрава ко дрен, ће пукну образи.
Све што се турало у паницу,
Све нам је било благо,
Па и д'нске кад гу погледам,
Како ми стоји на орман,
Ко сећање на живот у планину,
Пожелим да поново кусам,
У ону шарену глилену паницу,
Која је остала са нама,
Да јој се сећамо као део живота.
12 октобар 2008,године Власотинце

/nastavice se/

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Dodatak
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац

КОМПИРИ-ГУТЕ (31)

Компири-гуте, сиротињска 'рана,
У време прошло нек'д у планину,
У Горње Повласиње, преко 800 метара,
Са висова: Тумбе, Плане, Добропољских ливада
Чемерника, Букове Главе, Острозуба,
На коњима се носили компири-гуте,
Да се продају у околна села Власотинца,
Да би се размењувало за царевицу,
А неки су размењували и за грозје.
Сви ми који смо одрасли у планину,
Околине Црне Траве и Власотинца,
На горе поменутим висовима,
Сас компири-гуте су нас 'ранили.
Кромпири се називу у валсотиначки,
А гуте се називају у црнотравски атар.
Онај наш планински је био сипкав,
Црвен и бели са големим кртолама,
А било је и преко килограма.
Земља у планини је за њих посебна,
Па се сећам да сам 70. године,
Лично однео један килограм,
На излог задруге у Власотинце.
Када прероде у планину,
Када се печалбари невррну,
Онда се копају рупе-трапови,
Па такој свежи остају до пролет.
Чували смо ги по подрумима,
А они су нам били главна 'рана,
Па чак су ме сас кромпир 'ранили,
Када није било 'леба 50.година 20. века.
Касније планински компири.
Постали су веома тражени,
Постали су као посластица зими,
Када се испеку у релну шпорета,
Па се уз астал мези са сиром.
А пекли се у огљиште зими,
А са кромпиром се раниле свиње.
Ми планинци смо се 80. година,
Често дичили са тим кромпиром,
Па је Славко Милчић-козилац,
То овако прокометарисао:
„Кад пукне у релну наш кромпир,
Цело село Свође побели“.
Заиста су били бели ко снег,
Сипкави када се испеку,
А служе се само врући.
Уз планински сир или само посољени.
Дан'ске још има понегде ,
Да се купи планински кромпир,
На власотиначки пијац од Лопушњана,
А доносе га још на каравански начин:
Јакољевци са коњима у врећама.
12.октобар 2008.године Власотинце

КРУНА (32)

У време владавине царева и краљева,
Свуда по свету, па и код нас,
Давана су имена деци по тим симболима.
Тако је често деци се давала имена:
Милица, Лазар, Душан, Круна.
Једно од имена у планини:
Крсно име по српској круни,
Добила је и моја стрина Круна.
Удала се из село равна Гору,
На сат ипо хода кроз планинску шуму,
Преко букових густиша и потока,
Живота на преко 800 метара у планини.
Два планинска села по нечему-различита,
Све девојке из Рамне Горе у старо време,
Удавале се у село Преданча.
Казују да су момци печалбари:
црвени и убави, а и посебни.
Стринка Круна се удала 49. године 20. века,
За мог стрица Славка печалбара,
А кажу да сам био на свадби „на коњче“,
Млада снајка ме „уштинула“,
Поклонила ми везане чарапе,
А по обичају да млада има
У породу све мушку децу,
Јер у планину су она била одмена,
Да се изпечалови и прерани породица,
Суровости тежачког живота у планину.
Изродила се два мушка детета,
Радовало се очевој и мајчиној одмени.
Онако храм на обе стране, увек весео,
У народној ношњи са стрином,
Често су ми куповали бонбоне,
Нарочито на Светилији-Чобанцу,
Што је у сиромаштву то изузетак,
Када се много неко воли,
Волели су ме сви у фамилији,
Као прво мушко чељаде:
У обе фамилије оца и мајке.
Та љубав је остала до данас.
Али стриц Славко у пусту печалбу,
Тамо негде спавајући по врбацима,
По бетону у Војводини:Сомбору и Гакову,
У својој 30 години доби евтику,
Напрсасно се разболе и умре.
Сви смо патили, а посебно деца,
А мој башта увек кад попије,
Увек је плакао за стрицем,
Био му је као отац у пусту печалбу,
Осећао се кривим што га није заштитио,
Да не добије тада неизлечиву турбекулозу.
Два мала незаштићена сокола у гнезду,
Остали су сами у гнезду планснке гудуре.
Стрина Круна, никада се није удавала,
Остала је верна својој деци,
Да их одоми, да им да крила
Да полете сама из планинског гнезда,
Да се вину као орлови у висине.
Некада и није бирала средства,
Да се дође до хлеба и да се преживи,
Па некада у суровости патријахалности,
Често није била ни имала разумевање,
Да је и она жена да има право,
Да осети своју природу женствености,
Па се често бранила и на овај начин:
„Е моја децо да несам свашта радела,
Како би вас преранила и ишколовала,
Јер нико неје ни тел да нам помогне,
Јер и да се тело, од сиротиње ,
Несе ни од кога у фамилију могло,
Све гоља до гоље, па се неје знало.
Кој ће кога да облачи и рани“.
Носила стрина Круна по Власотинце.
У крошњу дрва свом сину у школу,
А покривала је од срам сас пешкир,
Да се невиди гола сиротиња,
Да се невиди понижавање,
Пешачила по 40. километара,
Да у крошњи однсе дрва,
Да ко бружња мајка
Утопли гнездо соколово.
А ли жеља да се помогне деци,
Да се ишколују и добију крила,
Да се полети и одлети у свет,
Стрина Круна је остала доследна,
По своме дијалекту-„равногорски“.
Никада неје прихватила „преданчарски“,
А и даље су остале оне њене речи:
„Ласица-лисица, лаповои-лопов“,
Што је одлика једино говора,
Равногораца и лопушњана.
Увек и данас у 80. години живота,
Сама живи и даље у планини,
А увек нађе време за себе,
Да се нацрвене уста, уреди,
Да се буде и у старости леп,
Да се живи пун живот у планини.
12. октобар 2008.године Власотинце





КРУШКАР (33)

Свакој село у планину,
Си имло свој Крушкар,
Потес са дивљим крушкама.
По њима је добило име Крушевица.
Тој су биле огропмне дивљакуше,
Крушке високих стабла,
Са пуно рода и јаког корена.
Расле су и у висину и ширину.
Њињ плод је ситан, опоран,
Па ги краве и коњи воле,
К'д у јесен почну да паду.
Опаке су за овце и стоку,
Од њи се стока задавује,
Па је било млого липсувања.
У своје село смо имали
На стрну према село Јаворје,
На стрминама дивље крушке.
Башта ги са чиче брал,
Била је и поделбина на сви.
Ониги посекоше за д'ске,
А ми ги остаимо да ги беремо.
У јесен к'д се све подбере од ошав,
Дивље крушке остану задње.
К'д угњилу под крушку,
Млого су благе за једење,
А брали смо ги да ги турамо
У племњу да упрну и угњилу,
Па смо ги носили совце,
А јели сас леба, а носили:
Да ги једемо у школу,
Па смо се ми деца претицали,
Куј ће ги са стоку обере.
А у стара времена су ги турали,
Неки у врчве и грнци,
А неки у каце да се укиселе,
Па ги такој зими јели,
Сњи се гостили и уживали.
А млого је било убаво,
К'д се од њи праило срће,
Од које се кусало лети,
К'д су врућине у жетву.
А печалбари ги носили
Сас њи у печалбу.
Па ги оне подсећале на село,
На мирис ливаде, сено,
На мирис младе жене,
Која вене и гњили ко крушка,
Без миловање и љубење.
Туга за завичај се такој,
Преко дивље крушке лечила.
Сваки циглар и зидар,
К'д је под јесен доодио дома,
Обавезно је носил дивље крушке,
Па у џепови носил и мирисал,
К'д му је било тешко.
К'д си поодрастомо и одосмо,
Дивље крушке остале саме,
Да ги башта бере за ракију,
Прво ги турал у дрвено корито,
па сас маљ ударал-муљал,
па потом турал у каце да сташу,
па онда од њи се пека крушковача.
Башта и мајка су бли мајстори,
Да испеку најбољу ракију,
Од дивљих шљива : дрисне и белице,
А и од шљива маџарке,
Ал била је најубава крушковача.
Од њу је мајка праила препеченицу,
Тој беше најубава ракија,
Крушковача-од које се душа лечи,
Здрава, природна, грејала се зими,
К'д снег обели, на шпорет смедеревац.
Башта ми је у варош доносио,
Па се моји комшије сабирали,
Онија из наших суседних села,
Па грејали смо ракију дивљакушу,
Пили , мезили уз поприку из трошију,
Да се пристимо на село и дивље крушке,
На мирис дивљих крушака и јесен.
Какој је била убаво у наша села,
Негде подалеко у нашу планину.
Наидоше нека чудна времена,
Све се крушке посекоше,
Још једино стоји онај стара,
Под коју сам у мој родни крај,
На преко 900 метара у Белутак,
На планинском огранку Букова Глава,
Куде сам косил, спал и сањал ,
Одмарал се од тешкке косидбе,
У дебелој ладовини испод крушке,
Сабирал снагу да се све уработи,
Да се иде даље кроз живот,
А и онда к'д је било тешко.
Ете такој су остала сећања:
Дивје крушке и крушкари,
Који ги више нема по планину,
Па и у наша запустена села.
Остало је само у песми,
Да си се сећамо на тој време.

12. октобар 2008. године Власотинце

/nastavice se/

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Dodatak
Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац

ЈОВАН (34)
Често ме мајка и баба учила
Да се молимо Богу
Када су дани светаца:
СветогЈована: „биљобера“
И СветогЈована „крститеља“.
Кад је био летњи Свети Јован,
Онда смо брали лековито биље,
А зимски је „крститељ“ Христа.
У српском роду име Јован:
Има свуда у свим селима,
Планинског дела Повласиња.
У мом бурном животу:
било је више Јована.
Које сам упознао кроз живот.
Јован Петровић -преданчарц,
Партизнан, скојевац и акцијаш,
Најписмени човек у околини.
Остао сироче са сестром Јованком.
Па ко близанци усвојени у Дејану.
Предак му је био из чувених Поповића.
Јунака из балканских и првог светског рата,
Засељених из црнотравскога краја.
Као верник комунистичке партије,
Утицао на формирање моје личности,
Следио је Тита-а ми смо следили њега.
Радио као служитељ у школи Златићево,
Пешачио дневно 10 километара.
Био је најбољи акцијаш-командант:
Радних акција на изградњи:
Путева, пруга и Новог Београда.
Живео за идеале револуције,
Па је остао доследан својих идеала.
Остао на село у планини,
Није хтео да иде даље на дошколавање
А ни на веће функције у партији.
Добио батине и поломљене зубе,
Када је покушао да спасе књиге.
Легендарног партизанског команданта:
Ратка Павловића-Ћићка.
Када су их бугари запалили 1943 године,
Када су чинили злодела у овом крају.
Плавокоси, средње висине-горштак,
Носио је највеће бреме у воденицу,
Највећи нарамак дрва из браништа,
Био најбољи косач планинских трава.
Утицао на родитеље да идемо у школу,
Па смо захваљујући њему ишли у школу,
Овако бих сигурно остали као овчари,
А и говедари, свињари и печалбари.
Зато у себи носим велику захвалност,
Што смо се описменили и завршили:
Свако по неку школу уз печалбарење.
Са њим смо расправљали о политици,
О Камбоџи, Вијетнаму, Чегевари.
Узимао је лист Политику да је читамо,
А и први је купио радио у крају,
Па смо увече одлазили код њега
Да слушамо вести и „село весело“.
Давао нам је књиге да читамо,
А са нама је дискутовао о свему.
Наравно у младости је био авантурист,
Кажу велики швалерчина,
Па се често жене тукле због њега.
Човек који је увек давао другима
А за себе никада није мислио.
Ишколовао два сина учитеља,
А и остали смо његово дело.
Да није било њега остали бих смо слепи.
Има и других ствари о којима се зна:
Да нас је подучавао да будемо слепи,
Да верујемо партији и револуцији.
Тако смо по њему мрзели четнике
А о њима смо знали да су „кољачи“,
Да су то наши „непријатељи“,
Да их треба уништити и борити се.
За њега је борба била смисао живота.
Тако је у село сам себи стварао:
„непријатеље“- јер је требало да се бори.
Каже да је због тога морао и да трпи.
Неки од четника су ушли у власт,
Па су га тукли у УДБУ у Власотинце,
Па је морао да се јавља сваку недељу,
Да пешачи дневно 40. километара
Од села у планини до УДБЕ.
Сећам се да је педесетих година 20. века
Учествовао у хватању бугарског шпиуна.
Уживао је у тој представи.
Наравно после завршетка школе,
После запослења у просвети
Ученик је дошао у сукоб са учитељем.
Почео сам критички да преиспитујем
Све што је у историји а и пракси.
Постао сам реформски комуниста,
Па сам дошао у сукоб са догматама,
А и у сукобу са бирократијом.
Наравно збога уверења и јереса
О загонетној погибији Ћићка
Такви догматисти-правоверници.
Попут мога тече Јована,
Подржали су директора школе,
Па и тадашљи партиски комитет,
Да ми се организује хајка ,
Да се деградира и омаловажи,
Потпуно биолошки уништи-моја личност.
Писао је Писмо директору и комитету,
А и у село се укључио у пропаганду
Са осталом булументом да сам „луд“.
Дискавлификација и прогон је успео.
Доживео сам невни слом .
Остао шест година без посла,
Опет из нужде постао печалбар
Па радио као физички радник
На цигланама и са зидарима
Како би се биолошки опстало.
Једва остао жив,
Верујем да га је то пекло.
Учио ме је како да косим,
Како да се борим за живот.
Учио ме како да радим у печалбу.
Више никада није питао за мене,
Па и онда када су године старости,
Када су ми и родитељи отишли.
Ето таква је судбина живота.
Данас у 82. годину живота.
Стари ратник, акцијаш, косач.
Сам самује у планини.
Његових идеала живота нема
Али су остали они
Који га нису заборавили
Па и када су се са њим разишли.
У путевима живота,
На раскршћу овога чудног света.
Комшија Јован увек је славио
Када год је његов имендан
Позивао оца и комшије на ракију,
Лети се пила љута а зими грејана.
У село је постојао још један Јован,
Који се пропио и постао пробисвет,
Па су га често упланини помињали
Онако у шеретском погледу:“Свети Јован“.
Док сам радио у село Крушевица,
Па живео ту уз школу,
Становао код чика Јована,
По мени необичног горштака.
Физичко јаког за најтеже послове
Радио у цигларима- печалбар.
Кажу да није било јачег фурунаша
Да истера а и утера цигле у рингов.
Живели смо бедно са породицом.
Остао без посла и без егзистенције
Због свога уверења 80. година 20. века,
Па нас је помагао у огреву
А и често пута нам и хлеба давали.
Био је оличење правде и поштења.
Често је псовао директора школе
А и свађао се због мог удаљења
И избацивања са женом и децом
Без егзистенције на улицу.
Помагао нам је да преживимо,
Па смо му остали вечити дужници.
Рано је отишао са овога света,
Али је остао његов здрави осмех
А и вера у снагу живота правде.
Остала ми је и његова шаљивост:
„Мало ради, више кради
Скидај шешир свакој влади“.
Поодавно сам отишао из планине
Али су остала сећања о прошлости
Да се сећамо добрих људи
Који су се борили за добро,
Па ако су некада и грешили.
Нека имена свих Јована остану
Да се наставе у сећањима
Како се неби заборавила
Наша прошлост-и онда када:
Се борило за идеале, грешило
Када се губио разум због заблуда
Али се никада није изгубила:
Доброта људске душе живота.
14.октобар 2008. године Власотинце

/nastavice se/

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Dodatak

Из рукописа:
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А

Мирослав Б Младеновић Мирац

РЕЧНИК
ЛОКАЛИЗМА И АРХАИЗМА
Из збирке песама
Завичајне песме

П Е Ч А Л О В И Н А



A
Ален-Црвен.
Ајат-заграђена настрешица испред куће, отворени простор испред куће за летњи одмор. незаграђена тераса.
Астал-Сто за ручавање. Абер-поздрав.

Б
Бурјан-Коровска биљка.
Бичкија-ручна тестера, мајсторски пинтерски и столарски алат. Берићет-добар род у поље.
Буре-дрвена посуда у којој се смешта ракија.
Бардак-Глинена посуда у облику бокала из које се пије вин о или кондир за грејану ракију.
Батлија-срећник.
Бегај-бежи.
Баница-пита гужвара мешена ручно оклагијом. „Банда“-дружина музиканата, трубачи, плех музика.
Блажила(блажи се)- „мрсна“ храна од свиња, „омрси се“, употреба свињског меса и масти.
Блају-блеју овце.
Благо-слатко.
Белокрилка-птица певачица са белим крилима.
Башта(татко)-отац. Бремена-трудна жена.


В
Вериге-гвозден ланац окачен над огњиштем димњака.
Вител- дрвена направа за забаву младих („окретање“-претеча рингишпила).
Вртипоп-планниска биљка Бела Рада.
Вртам-враћам.
Веник-шатор, често направљен од букових грана и покривен зеленим папратом у коме се весели и пије на вашарима у хладовини.
Воденица-млин са воденичним каменом је млео жито покретањем воденичног тока помоћу млаза воде на потоцима.
Ваљавица-мала радионица за „ваљање“ клашњи(вуненог сукна)-од кога су се правила одећа у планини, која је нрадила на „погону“ млаза воде.
Ватање-пипање, миловање девојака.
Волел-волео.
Вудунка-врста јесење крушке, водунац, водена крушка, стиже у касну јесен.


Г
Градина-башта са старинским цвећем и поврћем.
Грањка-Грана.
„Готови“-спрема јело.
„Гувно“-место где се простиру цигле направљене ручниом калупом. Глупава-несналажљива, особа са мањим просеком интелигенције. Грбина-леђа.
Гасарче-лимена направа овалног облика, светиљка на петролеј(гас). Гра-пасуљ.

Д
Денуше-нестадоше.
Д'нске-Данас.
Дивљакуша- Дивља крушка, необуздана девојка.
Дунђер-грађевински мајстор.
Дудук-чобанска свирала, фрула.
Дојдемо-дођемо.
Далечина-туђина, „бели свет“.
Друшке-другарице.
Друство-друштво.
Двоколица-запрежна воловска кола са два дрвена точка.
Госјанин-гост.
Дојди-дођи.
Гуте-кромпир(Црна Трава).
Дивје-дивље.
„Биљобер“-верски празник Свети Јован седмог јула када се беру лековите биљке.
Горштак-планински човек, снажног изгледа, чврст и опорит на све муке и невоље у планини, отпоран, црвен ко јабука и здраворазуман.

Ђ
Ђубре-човек без карактера, лош човек, стајско ђубриво за њиве,
Ђуђумче-мала глинена посуда у којој се ставља зимница или свињска маст или сир са паприком, као и свежа јаја и држи се у хладном подруму куће.

Е
Ене ги-ено их.
Еве га-Ево га.

Ж
Женка- турско цвеће, жут цвет, украсна биљка.
„Жутан“-печалбар, Од тешку работу жути ко „женка у градину“, испоснео, поцрнео од сунца и тешкога рада.
„Жућко“-жут кондир из кога се пије грејана ракија.

З
Здравац-планинска мирисна биљка, млади здравац испеван у песмама девојака за време Ђурђевдана.
Зевњана-земљана.
Завалија-јадан, јадничко, сажељавање.
Зајебант-шалџија, шерет..
Зајебанција-шала, весели смех, некада и подвала у послу.
„Зеленко“-зелен кондир из кога се пије хладна

И
Ивер(треска)- кора од трупа букве или храста.
Иљадарка-новчаница од хиљаду динара.
Исна-истина.
Изђика-одржи се у животу дете.
Знае-зна.
Зевња- зева, негде стално поглеђује, непристојност.
Збирам-берем.

Ј
јеч'м-јечам.
„Јечмари“-циглари који су увек долазили кућама када се вршила ручна жетва јечма.
Јеђте-једите.

К
Китка-Цвет.
Кот'л-Котао, посуда од бакра.
Кравајче-мала погачица омесена од браша која се пече у пепелу огњишта.
Калуп-цигларски четворугло правоугаони алат за ручну израду цигли од иловаче земље.
Каца-дрвена посуда у којој се сакупљају шљиве за печење ракије казаном на село.
Комине-преврела смеша набраних шљива у каци спремне за печење ракије на казну.
Казан-бакарна посуда за печење ракије.
Кравај-весеље у кући.
Клааденац-извор воде у планини ограђен каменом.
Крстопутина-место где се укрштају сеоски путеви на коме се праве мађије.
Комендијаш-забављач, шалџија, човек веселе нарави.
Крвопија-опасан човек.
Куфер-коферт за писмо, кофер за одећу и обућу за пут.
Кривина-избегавање радних обаеза у грађевинарству, забушавње на послу, забушант.
Кондир-глинена посуда за ракију (хладну и врућу).
Китени-окићен цвећем.
Кондирџија-онај који служи ракију гостима из кондира, који носи китен кондир на свадбу.
К'д-кад.
Калемар-мајстор који на дивљу подлогу младице калемљује воћку, нож с којим се врши калемовање воћака.
Какавац-врста калемљене крушке, жут, гњил и сладак, стиже крајем августа.
Крушкар-место под дивљим крушкама, продавац крушака на пијаци или коњима у планини.
Крушковача-ракија од дивљих крушака. Курјак-вук.

Л
Лепотиња-лепота.

Љ
Љушке-Љуљашке.

М
Мори-узречица
Младиња-Млади, омладина, девојке, момци и деца.
Маџарка-стара сортс модрих шљива од којих се прави пекмез и добра ракија српска шљивовица.
Мајмунка-печалбарска торба у којој се носи алат и покривка. Мекишари-слаи на работу, немају физичке предиспозиције за тежак рад, мекушци, нису издржљиви у раду и животу.
Малечко-мало.
„Момкиња“(„слушкиња“)-слуга овчарски и говедарски код газде у планини, девојчице од седам година биле „слушкиње“.
Марен-неки верски празник.
Мученица-сама жена са децом без печалбара у кући која све сама обавља тежачке послове у планини, жена печалбара која се много мучи од тежине рада, самоће живота и сиромаштва.
Младожењски-особа која носи китен кондир, зове за свадбено весеље и води рачуна о весељу кумова и старојка, најчешће је то зет момка, кога заките пешкиром и кога носи до краја свадбе.
Мушмула-кошчато воће сазрева крајем јесени.

Н
Наковањ-алат за ковање ручне косе за косидбу трава.
Несам-нисам.
Наполица-рад туђе земље(њиве) на „пола-пола“.
Најебувал-тешко пролазио у послу, тежак рад, неугодности код мајстора.
Натрескам-напијем.
Нводаџисање-„наводаџија“ је особа као „посредник“ приликом удаје или женидбе на село.
Нек'д-некад.
„Накоњче“-обичај да младо дете „уштине“ млада снајка, да заплаче-дарује га и то означава обред порода.

Њ
Њума-њу, ње.

О
Ошав-воће.
Острило-брус за оштрење ручне косе од камена.
Оче-хоће.

П
Перуника-украсна планинска биљка, плаве боје, има обредни значај. Пиле-Птица.
Поје-пева.
Пустелија-Место без живота, без птица и људи.
Пинтер-качар,мајстор за израду буради, бачви и каца од дрвета за ракију и вино.
Пекмез-посластица кувана од шљива за децу.
Препеченица-Препечена љута ракија на казану.
Политичи-бави се политиком.
Путишта-сеоски путеви пуни блата и непроходни.
Промине-прође.
„Покривка“ („Премена“)-покривачи за спавање и одећа и обућа за пресвлачење недељом у печалбу.
Погача-посебна врста хлеба која се меси и пече на жару испод сача(вршњика) у црепуљи(глинена посуда) -а данас у шпорету. Печалба-сезонски посао циглара, зидара, пинтера-тежачки посао, мука.
Печаловник-печалбар, сезонски радник.
Печаловина-зарада у печалби, надница сезонског радника у туђину. Потребштине-купљена роба на пијаци или дућанима за потребе домаћинства на село у планини.
Поприка-паприка.
„Печал“(„печалба“)-туга, трка мука.
Почука-потроши, попије.
Паница-чинија, тањир од глине направљен ручно код грнчара. Писувал-писао, пише писмо.
Прекара-умире старац, осећај да је близу крај живота.
Побацује-присилни прекид трудноће, када се присилом избаци зачетак детата трудне жене.
Полагачке-полако.
Пченица-пшеница.
Поточаре-воденице које су радиле на потоцима.
Помељари-кириџије који су дотерали запрежном стоком или коњима жито да се меље у воденици.
Пандиљи-старо рубље.
Пилитија-младе птице у гнезду.
Пенџер-прозор.
Понек'д-понекад.
Поголем-већи.
Проја-хлеб од жутог или белог кукуруза који је самлет у воденици.


Р
Речељ-дечја посластица од шљива, грожђа, тикви печенки.
Работа-рад, сезонски рад, печалба.

С
С'њам-сањам.
Сирнице-верски празник у пролеће.
Суђенице-Виле „пророчнице“-пророче живот детету кад се роди какав ће да буде, виле: судије живота.
Слива- дивља шљива , дрисна, ситне шљиве.
Стона(тестија)-Глинена посуда из које се пије вода.
Смејурија-смешна ситуација, смеје се, шали се, весело је.
Селско-сеоско.
Слабашно-слабо, неразвијен за физички рад, још неодрасла особа. Совра-трпеза, дрвени ниски сто за ручавање са столицама „троношкама“.
Сабајле(ујутру)- рано у зору, рано у јутро.
Сирење-сир, млечни производ од овце и крава.
Сабор(собор)-игранка, место забаве младих уз игру и песму народних кола уз музику трубача, гајдаша, хармоникаша.
Смлачина-мешавина трава од које се праве „помије“ за исхрану свиња.
Суче-Сукање(врткање) пређе на цевку, која се ставља у совељку(алат за ткање) и омнда се ткаје на разбој.
Соплитале-саплитале, неспретан ход од преобимне употребе алкохола. Стр'на-страна.

Т
Т'г-тад.
Тугаљиве-Тужне, жалосне.
Тепсијарка-тепсија.
Тезетар-мајсор циглар.
Тезга(„Астал)-спремљен подигнути сто са направљеним блатом за ручно прављење цигле.
Таг-тада.
Тепа-бије, туче.
Тике-тако.
Тенџера(леђенка)-земљана посуда овалног облика са отвором и поклопцем са малом рупом у којој се кува јело поред огњишта или на шпорету.
Туршија-зимница која се спрема чисто на природан начин у глиненим лонцима или качићима од дрвета-од воћа, паприка, парадајса, купуса. Трап-рупа ископана у којој се преко зиме чува кромпир све до пролеће у свежем стању.

Ћ
Ћеримиџија-печалбар, мајстор за израду ћеремида од глине за покривање кућа у стара времена.
Ђуђумче-мала глинена посуда у којој се ставља зимница или свињска маст или сир са паприком, као и свежа јаја и држи се у хладном подруму куће.

У,Ушур-најам, услуга од самлетог жита у воденици у брашну.

Ф,

Х

Ц Цвећке-цветови. Царевица-кукуруз. „Црепуљан“-велики хлеб испечен у црепуљи под сачом (вршњиком). Целивке-пољубци.

Ч, Чанта-торба. Чантра-----?. Черга-ћилим, ткани покривач на ручном разбоју. Чељад-деца у породици.

Џ, Џилит (Клиса)- планинска пастирска игра, дечја игра говедара, овчара и свињара.

Ш
Шљивовица-ракија од шљива.
Шљивар-воћњак са шљивама.
Штурка се-нешто се снебива, тражин се нешто.
Шише-стаклена флаша за ракију спљоснатог облика.
Шес-шест.
Тканица-женски појас ручно ткан на разбоју.
Штукнем-да нестанем да ме нигде нема.
Школарац-млад момак који иде на „више“ школе, јер се у планини није ишло у школу- саомоучно само да се чита и пише. Штријач(штровељевач)-мајстор(ветеринар) који „обрезује“ вепра да неможе да се пари са свињама.

14. октобар 2008.године Власотинце
Мирослав Б Младеновић Мирац



Крај

17 март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 974 korisnika na forumu :: 43 registrovanih, 4 sakrivenih i 927 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: amaterSRB, Apok, bankulen, cikadeda, Dannyboy, Dorcolac, dragon986, Duh sa sekirom, dule10savic, Gargantua, Georgius, gorantrojka, h8propaganda, Helket, Hoegaarden, HrcAk47, hyla, Klecaviks, kovinacc, krlebgd77, lovac12, mane123, MarKhan, MB120mm, meelosh64, Megapurpletv, MegaVLAdaR, mercedesamg, Mercury, mikrimaus, Milan A. Nikolic, Misirac, Mixelotti, neutralal.com, nuke92, Ognjen D., RJ, rovac, Steeeefan, tomigun, Tragač, vlvl, |_MeD_|