Nisi moja, a pripadas meni...
Ljubavnim stihovima na zidu večnosti
popunjavam po neku prazninu među nama.
Oduvek smo bili jedno, a to nismo znali;
Samo da sam znao...
Ukras bih sveta imao za sebe!
Tvoja je ljubav ram moje sreće,
Najlepša sliko vremena i prostora!
Od besmisla, jer te nisu upoznali
pesnici, pisci, slikari su umirali.
Apstraktnim su savršenstvo zvali
filozofi- jer te nisu znali.
A moj se život ne meri vremenom-
Godinama, mesecima, danima...
Već tvojim pogledima.
I bojim se da ćeš mi zabraniti da živim,
Kupajući se u nestvarnoj lepoti tvojih očiju...
U magiji tvojih treptaja.
Svaka pora mog okovanog bića
ispunjena je tobom.
Ako te neka misao preleti- ukori sebe;
Pozove novu da na tvoje oko sleti...
Da čarobnom lepotom krstari...
Na najslađim usnama da dočeka zoru!
Budi me jecaj žala za tobom.
Nisi moja, a pripadaš meni
I nikada te neću pustiti iz srca.
Ostaćeš ušuškana... čuvana... i voljena...
ZAUVEK!
ZAROBLJENIКOVA PESMA
''Pristali smo, vode nas u roblje.
Кrikom sebra novo jutro sviće.
Pobunjenih prepuno je groblje,
Nas pokornih još i više biće...''
Kada sam prvi put
nakon tvog ozdravljenja
jeo čorbu iz činije
u kojoj si držala lekove
bilo je neminovno
da ću je preliti.
U mojoj svesti
bila je tako duboka.
***
PAŽLJIVO
Kada se sa nekog prostora uklanja verski objekat,
iz poštovanja on se ne ruši, već razmontira.
Cigla po ciglu.
Tako bi trebalo i sa našim unutarnjim kulama.
Pažljivo sa onim
u šta smo do juče verovali
***
KAD PRODAJEMO KUĆU
Kad prodajemo kuću,
kako da znamo koliko ona vredi?
U pločicama u armaturi u gredi.
U slepim zidovima gde otac osedi,
kad prodajemo kuću, šta zapravo u njoj vredi?
Onaj ležaj u sobi, gde još vidim otisnuto telo dede,
i praznu trpezariju, gde svi mrtvi sede.
I stakleno oko prozora što gleda na reku,
zapamti kad drvo ruše
tad i hlad seku.
I beli parket na kom je moja sestra naučila hod,
ja gledam njeno detinjstvo a ti samo pod.
Kad prodajemo kuću mi prodajemo i ulicu,
i dajemo oglas,
ko da dajemo umrlicu.
Kad prodajemo kuću,
kako da znamo koliko ona vredi?
Ponajmanje u pločicama ,armaturi,gredi.
Kosta Kosovac
Dopuna: 03 Nov 2023 17:08
GRADOVI
između tebe i gradova
biram gradove
biram volšebne barokne palate
zanosne lukove mostova
koji afektiraju let
trgove široke podatne
zgrade stare
očuvane kokete
u suptilnim varijacijama estetike
biram gotske katedrale
zlatokrile anđele na fasadama
meke zaobljene žene od kamena
i bradate gole ratnike na konjima
tela zaustavljena u pokretu
što neštedimice izlažu
svoju lepotu
fontane koje nikada ne presušuju
bazene sa slapovima
geometrijski precizne parkove
lavirinte upornog zelenila
i neprestanog šarenila cvetova
biram
kolonade stubova koji odolevaju
naročito one koji moraju da nose
pale vojskovođe
nadobudne careve
biram
bajkolike svodove crkava
u vrtlogu haljina i draperija
nemirnog mora bestidne kose
što leluja sa pobožnih tavanica
biram
prizore sa zidina starih gradova
poglede na reke i na krovove
male mostove večitih uzdaha
i crkve šarenih kubeta poput luša
biram
stare trpeljive stepenice
kuće sa cumba prozorima
opervažene drvenom čipkom
starije od naših dedova
i hotele koje izgledaju istovetno
kao na crno belim fotografijama
biram predmete u muzejima
sve što bije bitku sa
nestajanjem
istrajava i prkosi
ja biram to
jer biće tu kada
se ponovo vratim
zbog toga putujem
biram gradove
između večnosti
i tvog nestalnog srca.
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, crape звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
He сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил’ те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
He сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме oceћa,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
He знам место на ком живи или почива;
He знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
