Extremna Anksioznost vodi u Demenciju

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sazetak samoanalize i zakljucak
Dugotrajna anskioznost koja je sveprisuntna i koja se ne leci, moze da izazove demenciju i u mladom dobu covekovog zivota. Erodira i degradira mozdane neurone konstatan stres. Covek ne moze da priusti da beskrajno zivi u takvom stanju i da misli da je bezbedan sto se tice fizcikog zdravlja. Ova vrsta anskioznosti koja je neprekidna je uzrok traume neke vrste. Po mom iskustvu i samoanalizi, trauma ove vrste zivi od abnormalnih i dubokih osecanja bespomocnosti, bezvrednosti i beznadeznosti. Upravo ova ukorenjena ubedjenja odrzavaju i prave anksioznost, jer covek misli da ne moze da joj se odupre i da je zaustavi. Jedini nacin da se ovo izleci je kroz sticanje vrednosti, moci ,znanja i nade u stvarnom svetu i to kroz rad. Rad je olicenje covekove vrednosti i samim tim ga trauma ove vrste iz sve snage izbegava. Istrajnost u radu je kljucna, postizanje uspeha, postizanje znanja su sve vrednosti i zadovoljstva koje covek moze da iskusi i time dokaze sebi i svom bolesnom umu, da jeste mocan i da ima kontrolu. Pre ovoga on misli da nema aposlutnu nikakvu kontrolu nad anksioznoscu i da ne moze da se odupre samosabotazi. Sticanjem moci i kontrole u spoljsanjem svetu se transformise trauma u unutrasnjem svetu. Na drugom kraju ekstrema zivota koji cini rad uspeh i covekova moc, se doslovno nalazi demencija, sila nerada, koja ponistava i coveka odvlaci u zaborav. Sto covek oseca manje vrednosti, nade i moci to mu je veca anksioznost. Ako smatra da nema nikakvu vrednost i moc on zivi u najdubljoj iluziji i konfliktu sa realnoscu i samim tim je neprekidno anksiozan.

Zasto pisem ovaj tekst i koga bi trebalo da zanima. Moja je nada da ce ovaj tekst koliko god bio lose napisan ipak pruziti neka saznanja koja ce biti ljudima od koristi. Nije svaki dan da neko uspe da sam sebi stvori demenciju u 33 godini zivota. Zelim da objasnim moja uverenja zasto je ona nastala i na koji nacin je mozda mogla da se izbegne. Kognitivno rapidno propadanje je pocelo pre 4 meseca kada sam se svojom nemarnoscu predoziroa od usnih antibiotskih kapi. Zvuci neverovatno i mnogi me nece shvatiti ozbiljno ali ciprofloxacin kapi za usi su stvorile nus pojavu koja nije zabelezena do sada u medicinskim uzdbenicima. I sve to zbog malo ostecenja sluha, zbog glasne muzike. Koristio sam kapi 14 dana umesto 7 kako mi je prepisao lekar, doduse minimalne doze od 2 kapi dnevno. Wow. Medjutim te kapi koliko god otrovne i stetne bile su po mom misljenju razdrazile moj vec napaceni mozak i dovele do konacne katastofe koja se sada odvija. Pre ovog sudbnosnog dana moj mozak je bio pod napadima konstantne anksioznosti. Isuvise dugo sam bio anksiozan. Iako ne mogu da znam kakvo je iskustvo drugih ljudi moram da priznam da nisam cuo da je neko prozivljavao anskioznost neprekidno svaki minut svaki dan, ravnomerno kao disanje. Ova vrsta podsvesnog biohemisjokg procesa se odigravala u pozadinu mog uma i bila je prisutna kroz sve sto sam radio. Od prvih simptoma zaboravljanja sam primetio da nesto nije u redu ali bio sam razuveravan od strane strucnjaka da sam sve umislio i da je sve to posledica hipohondrije. Ko bi ikad mogao da poveruje da je ovako nesto moguce u tako mladom coveku. Zaobravljanje se vremenom pogorsavalo graduelno i lagano stvarajuci neki nezan osecaj prijatnosti u momentu otpustanja nagomilanog stresa, ali povlaceci kogniciju zajedno sa sobom. I sve je ovo trajalo 15 godina dok konacno mozak nije popustio. Zaobravljanje koliko god bilo zastrasujuce i zbunjujuce sam pripisao simptomima ‘’spiritualnosti’’ za koju sam saznao naknadno. Samo ukucajte spirituality and forgetfulness i videcete da postoji gomila prica na tu temu. U nekoliko navrata sam se zapitao da li je takvo stanje konstatnog stresa stetno po moje zdravlje. Kako je moguce da neko bude anksiozan u takvoj drasticnoj meri i da normalizuje to mucno iskustvo? Ono sto je postalo ocigledno je da je takvo stanje neprekidne psihicke torture ipak bilo vrlo nezdravo po moj mladi mozak.
Nastala je u mojoj 19 godini naizgled ni od kuda bas kada sam se poceo da razmisljam o svojoj buducnosti i profesionalnoj karijeri. Bio sam mlad, sam i uplasen zbog onoga sto mi se desava. Osecao sam da ne mogu da nastavim zivot dok ne resim taj psihicki problem koji mi je oduzimao svu paznju. Po mom misljenju to je bila prva greska. Medjutim toliko je senzacija bila snazna i zastrasujuca da mi je naizlged remetila zivot u svakom pogledu. Ono sto sam kasnije saznao je da je u pitanju nesto sto se zove kompleksna trauma iz detinjstva. Trauma do tada nepoznat pojam u mom zivotu i recniku mi je bio prvi uvid u moje emotivno stanje. U tome mi je pomogao psihijatar kod koga sam tada isao. Ono sto je mene mozda cinilo komplikovanijim slucajem je moje uverenje da sam bio poseban zbog svega sto mi se desava. Verovao sam da sam poseban jer imam neresiv i cudnovat problem do sada neistrazen. Mislio sam da sam pametniji od drugih i u svojoj gordosti odbijao sam pomoc od ljudi. To je bila druga greska. To gnusno potcenjivanje i obezvredjivanje ljudi je takodje jedan od simptoma traume koja je odrzavala narcisam u meni. Zbog toga sam se osecao uvek otudjen od ljudi i bilo je nemoguce uspostvati duboku konekciju sa njima. Sve sam ovo smatrao normalnim,jer nisam ni znao da postoji ista drugacije. U tih 15 godina ja verujem da sam pokusao sve sto sam mogao kako bih sebi pomogao. Citao sam razne psiholoske knjige,filozofske knjige, bio sam potpuno opsednut sobom i cak zapisivao dnevnike o mom stanju, dok na kraju nisam nabasao na nesto sto se zove spiritualnost. Tragicno je da je nesto sto je trebalo da mi bude pomogne i donese srecu u zivotu na kraju samo produbilo moje ludilo.
Spirtualnost u mom slucaju je bila apsolutni beg od zivota i rada. Kada se pogresno shvati moze dovesti do ozbiljnih posledica. Ja nisam bio zreo niti spreman da se posvetim necemu u sta treba uploviti sa vec zdravim stanjem uma i svesti. Kod mene je podmuklo trauma preuzela oblik spiritualnosti i na taj nacin se nastanila u mom umu, pricajuci mi o svetovima koji ne postoje. I tako je ludilo u kojem sam ziveo sve vise raslo.
Koliko god da sam radio na sebi i mislio da su moji napori plemeniti ,zapravo sam sebe samo sve vise upropascavao. Paradoksalno je da je ono sto je najvise preovladavalo u mom zivotu nedostatak zelje za radom i nezavisnoscu. I sva paznja i napor su usmereni na vecnom resavanju traume i anskioznosti. Rad, znanje i zivot su bili odgurnuti u stranu i uvek odlagani. To se odrazilo i na moje poslednje godine na fakultetu koje sam jedva zavrsio i otaljao. Doktrina koju sam vremenom razvio se odnosila na nerad i neznanje.
Moje verovanje je bilo da je nerad bozanski i da se u njemu krije misterija zivota. Ako covek uspe da dotakne to apsolutno nistavilo onda postize stanje besmrtnosti. Aktivno sam pokusavao da ponistim sebe kako bih doziveo ‘’prosvetljenje’’. Tome me je nagonila velika patnja sa kojom sam ziveo i ludilo koje je propovedalo da takva pojava postoji i ima smisla. Verovao sam da rad zapravo ne postoji, da covekova volja ne postoji i da je sve to iluzija. Ovo stanje zaludjenistva je trajalo dugi niz godina. Ne postoji rec sa kojom mogu da opisem kolicinu kajanja zbog takvih zabluda sada. Mnogi ljudi rade da bi preziveli i uspeli u zivotu za mene bi rad bio spas od bolesti. Zato je ovaj tekst od vaznosti jer rad ima uzviseniji smisao za ljude koji pate od ovakve anksioznosti. Ono sto se zapravo desavalo je trauma koja je stvarala izuzetno nisku i jadnu predstavu o meni. Abnormalno osecanje bezvrednosti i bespomocnosti koje sam smatrao normalnim, je pretvoreno u nesto spiritualno i racionalozvano na taj nacin kroz poricanje sveta i rada. A zapravo se radilo o tome da ja nisam verovao da sam vredan rada i zivota i uspeha. Nisam verovao da mogu da radim uopste. U mom slucaju trauma se manifestovala tako, kao duboko i apsolutno porcanje bilo kakve ideje da ja vredim, da imam moc i budem samostalan i uspesan u zivotu. I sve to pod maskom spiritualnosti i spokojne ideje da sam izvan sveta i njegovih desavanja. Bas zbog toga sam se voljno retardirao i zapostavljao potrebu da ucim i da se edukujem o svetu. To se odvijalo na razne nacine. Prvo se uspeh degradirao i svi moji pokusaju da radim i odrzim kontinuitet su se usporavali glasovima da uspeh nije vazan za mene i da sam ja izvan njega. Takodje da me nece ispuniti nista sto uspem u buducnosti. Sve su ovo bile lazi u koje sam verovao svojim mislima , osecanjima ,telom. Na kraju se pojavljivao natprirodni umor koji me je uspavljivao i odvlacio od odgovornosti i zbog koje sam na kraju odustajao od svojih obaveza. Ovaj umor psihicki i telesni je takodje manifestacija traume koja je pokusavala da me zadrzi u bolesti, time sto me ubacuje u stanje nerada i zaborava. Ovo se desavalo u mom slucaju upravo zato sto je rad i znanje jedino odbrameno sredstvo kada je u pitanju trauma. Sve osim toga sam pokusao u ovih 15 godina. Ali nisam istrajao u radu. Zato i postoji toliko snazni otpor i rezignacija i lenjost kod istraumiranih ljudi jer se bore sa svojom bolescu. Rad i znanje su za takve ljude mnogo vise nego za druge ljude koji ga smatraju za normalnu uobicajnu aktivnost u zivotu. To su spasonosna i alhemijska sredstva koja imaju moc da preobraze i izlece traumu jer je sam rad olicenje vrednosti i moci koji takvi ljudi nisu nikada osetili. A neko kada je istraumiran oseca se toliko bezvredno i bespomocno da oseca cak kao i da ce da umre ako oseti takvu moc i vrednost. Umire bolesni osecaj sopstva i ega koji je ziveo u iluziji. Treba istrajati u radu.
Trauma zivi od osecanja bezvrednosti,bespomocnosti i beznadeznosti. Rad, znanje, uspeh, vracaju vrednost, moc i nadu coveku i na taj nacin ga isceljuju. Kada ih oseti u spoljasnjem svetu covek moze da integrise svoje iskustvo u unutrasnjem svetu i preobrazi traumu i anskioznosti koje ga unistavaju. Trauma ove vrste koja normaluzuje abnormalna osecanja bezvrednosti ce se prirodno opirati i sve snage radu, znanju i uspehu jer misli da ih nije vredna i odrzavace bolest. Rad je olicenje vrednosti samim tim nije kompatibilan sa traumom. To vazi isto i za znanje. Treba uciti o svetu, citati svaki dan ponesto novo o istoriji, geografiji, nauci ekonomiji...obrazovanje i znanje su takodje olicenja vrednosti i odbijaju traumu.

Ja verujem da demencija nastaje prirodno kada osoba duboko psihicki pati. Ona nastaje kako bi oslobodila mozak od konstatnog pritiska i opterecenja, jer mozak ne moze da izdrzi stres u kome se nalazi. Pojavljuju se simptomi zaboravljanja, usporavanja mentalne aktivnosti, apatije, spokoja, potrebe za spavanjem, blazene uljujkanosti, hronicnog umora i slabosti, gubljenja reci itd. Ironicno je da su mnogi od ovih simptoma po iskustvima nekih ljudi ‘’spiritualni’’ i koje sam kao takve tumacio kao pozitivne i isceljujuce. Mislio sam da postajem sve spokojniji i napredniji a zapravo sam bio sve bezivotniji i gluplji. Takodje zamka koja coveka lako zavara je sto zaboravljanje prija kao i spavanje, postoji osecanje blagostanja i zadovoljstva u simptomima demencije koje pogresno shvatamo kao pozitivne i istinite. Primecujem i kod drugih ljudi koji kada imaju stres na poslu ili zivotu da su zaboravniji i odsutniji, I kao da samo zele da se ‘’odmore’’ i spavaju. Naravno da su nam odmor i spavanje neophodni ali ne kada su u sluzbi demencijie. Ja sam spavao 15 godina i nisam se odmorio, patnja je i dalje bila tu i samo mi se pogorsavalo psihicko stanje. Nekada su ‘’pozitivna’’ osecanja izvor najvecih iluzija i zabluda. Mir koji nastaje iz demencije i trauma je bolestan mir i konacna propast covekova,jer je to mir koji dolazi sa smrcu. Antizivotne sile mogu da preuzmu oblik milostivog boga koji nas nadgleda i pomaze nam, i ideju da ce sve biti u redu iako zivimo destruktivno i nepravilno.
Kratka rec o detinjstvu. Rodjen sam kao hendikep i imao sam otezano detinjstvo zbog toga. Ruke i noge su mi bile savijene i zgrcene zbog skracenih tetiva i imao sam polozaj sklupcanosti bebe u stomaku. Roditelji su vezbali zajedno sa mnom na istezanju mog tela kako bih prohodao i dobio funkciju u rukama i nogama. Odradili smo izvanredan posao sa obzirom na okolnosti ali u toku mog vaspitavanja oni nisu uvazili da ce se sve to odraziti na moje dusevno stanje. Naporne i bolne vezbe do moje 12 godine su smatrane za nesto normalno i nije se mnogo pricalo o tome. Trebao sam jos tada da imam nekog psihologa kako bi mi izlecio psihu od nezdravih predstava o sebi i svetu. Medjutim to je zataskano i uveravan sam da sam potpuno normalan a da to nisam bio. Trauma je rasla u meni i probudila se u 19 godini. Ovo nije pokusaj krivljenja mojih roditelja, u sustini ja sam bio gospodar svoje sudbine i niko ne moze biti kriv zbog mojih pogresnih izbora.

Sada je jako bitno da napomenem do koje mere sam ja zeleo da se odmorim od svega. Zbog neprekidne anksioznosti u kojoj sam ziveo ja sam mislio da je nemoguce da radim u takvom stanju dok je se ne resim. Perfekcionisticki sam pristupio problemu i hteo da prvo iscelim svoje dusevno stanje kako bi se posle vratio svetu, i svu paznju sam posvetio tome. To je bila najveca moja greska. Bilo mi je nezamislivo da prosto prihvatim anksioznost kao i bilo koji drugi hendkep i da RADIM I ZIVIM I PORED NJE. Ovo je kljucno. Previse je bilo bola, ali prihvatanje tog bola je ljubav i zrtva koju dajemo za zivot. Jer jeste ona bila opterecujuca ali nije mogla da me fizicki spreci da radim i zivim. To sam ja samo mislio zbog iluzija u kojima sam ziveo. Trauma je htela svu paznju za sebe i samo me je drzala u vecnoj ruminaciji u kojoj nikada nisam nasao resenje. Trebao sam da ignorisem anskioznost a ne da opsednuto pokusavam da nadjem resenje za nju. Nekada nema resenja ali mi i dalje imamo moc da zivimo. Zbog moje arogancije i nezahvalnosti ja nisam mogao da prihvatim da zivim sa takvim osecanjem. Hteo sam po svaku cenu da budem normalan i da nemam traume i anskioznosti. Mislio sam da ne moze gore da mi bude. Nisam cenio zivot i obezvredjivao sam njegovu velicnu. I kada mi se ovo desilo cela ta ideologija se srusila i pokazano mi je koliko zapravo gore moze da mi bude. 100 000 puta gore je imati demenciju nego biti anksiozan i trpeti to stanje. Nekada moramo da trpimo zarad ljubavi bozje, zarad ljubavi prema zivotu moramo da trpimo i volimo i zivimo uprkos svemu. Iskusenje je ogromno ali nasa ljubav je isto ogromna. Nasa prava moc izvan trauma koje propovedaju da smo mizerni, bezvredni, bespomocni i beznadezni je isto ogromna. Ovo kazem zato sto prepustanju nemoci ultimativno vodu u bolest i demenciju tako da ne moze postojati realnost u takvim osecanjima.

Ja kao nestrucno lice nisam kompetentan da svedocim o ljudima koji zbog raznih situacija u zivotu obitavaju u lenjosti i neradu. Neki manje neki kao ja do samog kraja. Uglavnom znamo koje su posledice nerada,kloseraj,bolest, beskucnistvo; ali ja priblizavam i novu natprirodnu dimenziju u ovu pricu. A to je doslovno demencija. Posledica hronicne razarajuce anksioznosti koja zivi od nerada i traume, odbacivanja zivota, coveka moze u bilo kom godisnjem dobu da dovede do demencije. Moja ljubav i zelja za nistavilom je bila toliko duboka i potpuna da sam totalno verovao da nerad postoji i da je on odgovor na moje zivotno pitanje. Celim bicem i emocijama i mislima sam bio vodjen godinama u njegovom pravcu produbljujuci tu ideju. Bio sam spreman da prihvatim posledice i da postanem jurodivi klosar koji ce biti u jedinstvu sa bogom. Mislio sam da je to nesto najuzvisenije i da je preteca svih stvari i svetova. Obmanjivao sam sebe kako je sam atom u stanju rada jer se krece i stvara materiju i kako mora biti nesto pre atoma ,pre samoga sveta iz cega je sve prvobitno nastalo. I to je bozanski Nerad ili nistavilo. Ovim cudnim pricama sam zaludjivao sebe i svoje bliznje gde sam i njih na kraju zbunio i donekle zaveo sa tim romanicnim idejama o svetu. Ljudi su zbilja mislili kao i ja da sam na nekom uzvisenom putu. U stvari sam bio lud i vodjen traumom koja je preuzela oblik spiritualnosti. Covek kad je lud po mom misljenju ne mora nuzno da cuje glasove i halucinira i da ima teorije zavere sa kojima zivi u svom zaludjenistvu. Ludilo i trauma koja postoji je izuzetno lukava i podmukla pojava koja moze i na najintelignetnije nacine da nas zavara. Moze da iskoristi nase najsvetije i najntimnije ideje protiv nas. Ja sam vodjen mislju da mi se desava spiritualna promena, i da sam izabran da dozivim velike spoznaje.
Ideje o nadi, zdravlju, ljubavi, veri, poverenju, ili spiritualnosti, sve je to okrenuto protiv mene u sluzbi ludila i unistenja. Ja sam bio ubjedjen da se priblizavam svom ozdavljenju obitavajuci u neradu i blagostanju koje donosi zaboravljanje, mislio sam da mi to sve pomaze i sve sam cinio da ne izgubim to osecanje, a hrlio sam nesvesno ka svojoj smrti. Nekada ne mozemo da verujemo nasim mislima, nasim osecanjima, nasoj intuiciji, cak ni sopstveom telu koje stvara osecanje iscrpljenosti da bi nas zadrzalo u neaktivnosti. Treba se odupreti traumi, treba se odupreti umoru. Izbavljenje je naporno i mucno ali neophodno. Velika je bol kada shvatimo da smo ludi ili kukavni i da treba nesto da preduzmemo povodom toga.

Mislio sam da sebi pomazem sto je najgore od svega. Cak sam osecao ogroman strah da izgubim svoju ‘’spiritualnost’’ odnosno bolest, naslucijuci da ako radim i okrenem se normalnom zivotu da ce ona nestati. Sto je i bilo tacno ali u mojim ocima tada tumaceno je kao nesto bogohulno. Brizljivo sam cuvao svoje ludilo,negovao ga i gajio da ga ne izgubim. Verovao sam da je to nesto dragoceno i vazno i da nista ne sme da mi ga poremeti. Mislio sam da sam plemenit pravodljubiv i castan sto stoicki i neumoljivo podrzavam spiritualnost .Jer ne skrecem sa puta jer sam odan svojoj misiji do kraja. A bio sam odan bolesti i zlu. Mislio sam da sam vredan sto sam toliko disciplinovan u svojoj potrazi. Mozete li da zamislite koliko se sada osecam glupo, koliko sam samo glup bio.
Treba voleti i uzivati u zivotu. Vrednovati um koji imamo i njegovu bekrajnu stvaralacku moc a ne trositi ga na depresije i ludilo i nasladjivati se mracnim zadovoljstvom koje dobijamo iz tih stanja. Od patnje pravimo price i dramu i ideju da smo posebni u nasoj muci. Osecanje kontunuirane patnje i dosade i apatije kroz koji neki ljudi prolaze, kao i osecanje da postoji trajanje u smislu tok naseg jednolicnog monotong zivota je takodje iluzija. Ta iluzija doduse nam daje osecanje bezbriznosti i sigurnosti. I zato ostajemo sa njim i verujemo u njega. Demencija kada se desila je srusila moje verovanje da ce sve biti u redu u buducnosti i da imam vremena da se bavim sobom u nedogled. Covek ne moze da priusti da vecno obitava u depresiji i anksioznosti pre ili kasnije ce se desiti bolest. Mi imamo moc da zivimo. Imamo moc da volimo i budemo srecni, da radimo i stvaramo, imamo svu moc ovoga sveta. Jer nerad je iluzja i u njemu se krije demencija. A demencija ne moze biti istina i ne moze imati smisla nista sto nas vodi u takvo stanje.
Rec o drustvu i zenama.
Ponekad ne mogu da se nacudim koliko je sofisticirana nasa moc samoobmanjivanja. Uvidjam da je to zbilja mnogo vise od reci i misli koje vodimo u glavi , ceo psihofizicki sistem zajedno sa emocijima i telom nasim moze da nas drzi u zabludi. Recimo dok sam ja verovao da sam spiritualan svesno sam se odricao zena i drustva i upadao u stanje samotnistva i ideje da prociscavam i produbljujem svoje spiritualno iskustvo. Mislio sam da sam prerastao i prevazisao potrebu za ljudima i da je to sledeca etapa u mom zivotu. Da postoje uzvisenija iskustva i blazenstva od matarijalnih i telesnih. Ali shvatio sam da u mom slucaju nije bilo vazno da li ja imam zenu ili prijatelje vec nacin na koji se ophodim prema njima. Jer ziveci sa traumom i bez ljubavi ja nisam dozivljavao ni ljude ni svet normalno i svesno i sa zdravom percepcijom. Bio sam sebican ,gord i iskorscavao sam druge nesvesno se zadvoljavajuci takvim sebicnim ponsanjem. I naravno da je to postalo isprazno vremenom i dosadno jer nisam uvidjao sta radim, i onda sam poceo da trazim nesto vise. Nije meni trebalo prosvetljenje i neka vansvetovna ljubav potrebno mi je bilo da uvidim prosvetljenje i ljubav u ovome svetu i ljudima koji su vec tu oko mene. Nisam hteo da se odreknem ljudi ali sam prestao da aktivno ucestvujem u zdravim medjuljudskim odnosima, odnosno postovao sam nerad i u vezi s tim. I pod tim uverenjem samo telo mi je na vrlo suptilan nacin potisnulo pozudu i ljubav prema zenama i ljudima generalno. Naravno kajem se strasno zbog toga takodje. Indiferentnost i nezavisnost od sveta i osecanje samodovoljnosti i spokoja koje dolazi u nezanimanju i odsustvovanju od svetovnih potreba, je sto se mene tice iluzija. Zadovoljstvo u asketizmu i nemanju potrebe za drustvom i zenom. Ponekad ideja da smo samodovoljni i spiritualni nam daje lazno osecanje moci, koju zbog toga uzimamo za istinu. Mislio sam da sam slobodan i ubedjivao sam sebe da uzivam u toj slobodi. Ali kakva je to sloboda od ljudi, zivota i ljubavi? O njoj nema sta pozitivno da se kaze. Nekad slepo pratimo osecanja koje nas usrecuju i smiruju i zbog toga mislimo da su verna istini ali mozda nas samo obmanjuju.

Vise i nize istine
Zeleo sam da mi bude bolje i iz sve snage sam tome stremio. Sve sto sam imao od blagoslova u svom zivotu od krova nad glavom, hrane, ciste posteljine itd nisam dovoljno cenio. Svoj um koji je bio i dalje razlozan, isto nisam cenio jer sam bio anksiozan. Imao sam pamet i relativno normalnu kogniciju i priliku da nesto uradim. Ali ko razmislja o tako osnovnim ljudskim iskustvima i sposobnostima. Nista nije bilo dovoljno i nista nije valjalo. Trebalo je nesto uzviseno da se desi, neka spoznaja koja ce ukloniti patnju i odagnati konfuzije. Ta silna nezahvalnost i gordost, nesposobnost da prihvatim anskoznost i radim uprkos njoj me je kostala svega. Nisam shvatao koliko god sam gledao u visine da postoje i duboke niske realnosti i bolesti koje sve unistavaju. Postoje i visine i dubine zivotne i kada to otkrijemo mozemo da trpimo i podnesemo mnogo vise nego sto mislimo. Patnja je isto plemenita i mora da se trpi ako je neizbezna. Postoji kvalitet u patnji i vrednost koja takodje moze da se oduzme coveku. Demencija coveka vodi u zaborav i otklanja mu patnju ali mu oduzima zato zivot zajedno sa njom.
Rad postizanje znanje nas cini tako divnim nas um je toliko divna stvar koju sam ja zbog sopstvene patnje omalovazio. Sada jedva pisem ovaj tekst, ne mogu da dodjem do izrazaja i da kazem toliko toga sto bi zeleo. Kada gledam ljude iz ovog sve vise zatupljujuceg stanja ,ne mogu da ih ne vidim kao bogove u odnosu na mene. Tako nam je divan um. Sama moc govora je predivna,sklapanje recenica i uzivaje u toku informacija. A kamoli nase bezgranicne sposobnosti u radu i stvaranju. Ne mogu da shvatim da sam sa toliko ogorcenosti i rezignacije odbijao rad i svoju stvaralacku moc zbog prazne iluzije. A toliko sam mogao, toliko sam mnogo mogao da ucinim i dam ovome svetu. Sada sam bleda kopija onoga sto sam bio. Mislio sam da me anksioznost sprecava u tome, da je nemoguce ziveti i raditi zajedno sa njom ali upravo je to bio jedini nacin.

Zao mi je zbog duzije teksta nadam se da je nekome znacilo, jer to su poslednji doprinosi koje imam da podarim svetu. Sve najbolje