Kada bih ja pronasla sebe...

• 1Ovo se svidja korisniku: Sagacity
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 28 Avg 2013 15:39

Sagacity@
Na pocetku si pisala o fizickoj izolaciji,da bi nesto kasnije kazala najbitnije,da od sebe ne mozemo pobeci,ma gde se nalazilii i kuda god odlazili!
Covek je zaista drustveno bice,ali i individualno,a danas vise nego ikada usamljeno i otudjeno,i ako funcionise na vise polja.On u sebi ima izgradjen osecaj nepripadnosti i otudjenosti od svoje sustine,jer mu stvarnost i savremeni tokovi zadaju neprirodne poslove i teraju na ponasanje i komunikaciju koja nije svojstvena ljudskom rodu(ovo generalno naravno..)

Naravno,nije zdravo izolovati se,skrivati i otici ''zauvek'' u svoj svet,jer onda postajemo najmanje,psihoticni..(neuroticari grade kule u vazduhu..psihoticari..zive u njima.)

Citat:Na nama je, da naučimo da živimo u realnom svetu, a da ostanemo prisebni. To se ne postiže ''linijom manjeg otpora'', tipa da se sklonim, da se sakrijem, neka pored mene prolazi...Svakako će se loše dešavati sakrili se ili ne, cilj je suočiti se sa stvarnošću i nastaviti živeti.

Ukoliko se čovek povlači u sebe, gubi vezu sa realnošću, ali i sa okolinom koja ga okružuje. Kreirao bi svet u sebi, koji možda ne bi bio pun katastrofa i tragedija, ali bi možda bio pun raznih razmišljanja koja bi ga dovela do otuđenja i od samog sebe..


Sklanjati se, ili pomalo skrivati,ne mora uvek da znaci ''liniju manjeg otpora'.Ponekad oznacava,''spas'' za odredjene ljude,ili ''odgodbu''necega,pauzu u prilagodjavanju,jer nekima treba
i vise snage i vremena da prihvate realnost..Takodje, i povlacenje u sebe i cesci susreti sa sobom i komunikacija u tom smislu,ne znaci obavezno da smo se pogubili,i zauvek otudjili..Mi u svakom slucaju zivimo u najmanje dva sveta: onaj spoljasnji i ovaj nas unutrasnji,i znamo da je spoljasnja stvarnost uvek, odraz naseg unutrasnjeg stanja(barem 15 puta sam ovo napisala..izvinjavam se....)

Verujem da si ti,racionalna i onda je jasan ovakav stav.I on je sa tacke vecine gledista sasvim ispravan!

Ps:Angelika,kasnije cu rado odgovoriti!

Dopuna: 28 Avg 2013 20:26

angelika@
Citat:Ako je iko hipersenzitivan onda sam to ja. Moj senzibilitet je "preživeo" život, samo iz jednog jedinog razloga. Prihvatila sebe onakvu kakva jesam. Svet onakav kakav jeste.

Ako si ti uspela da pomiris te razlike,znaci sebe i svet koji te okruzuje,(onakav kakav jeste..)tvoj senzibilitet je u korelaciji sa zivotom i to je nesto drugo onda..
Kod onih senzibilnijih,situacija je nesto drugacija.Pojedini od njih se zele menjati,jer se ne mogu izboriti sa zivotom,koga dozivljavaju kao'troglavu azdaju''!Ali, ne uspevaju u tome,i zato su nesrecni!Za uzvrat,univerzalno su obdareni pa vide dublje,cuju skoro necujno,osecaju suptilnije..Na taj nacin kompenzuju svoje nesnalazenje u svetu!Nije potrebno nista da rade,da bi doziveli neku posebnu senzaciju..Stvari s e desavaju i oni ''reaguju''shodno svom senzibilitetu.Tesko da se sustinski te stvari mogu menjati.

''Spomenula si senzitivnost-osecajnost,pa onda senzibilitet-osetljivost..ne znam na sta si mislila,tacno.''

Citat:Bez duboke analize od koje sam odustala upravo iz ovog razloga:
Citat:
''Ne vidimo svi stvari isto''
To je to!
Dakle rasprave koje nikud ne vode, ne popravljaju ni nas ni druge ni svet..a život teče, teče... u analizi....

Nije mi jasno,o kakvim raspravama govoris!(verovatno si mislila na rasprave na ovu temu...mozda nesto drugo)Ali,ovde nema mesta raspravama,analizama,kada su hipersenzibilni u pitanju..Stvari se dogadjaju mimo njihove,ili bilo cije volje!(moguce samo Bozije..) U pitaju su reakcije,nacini komunikacije ,etc..
Nikakve analize tu nisu potrebne.
Kompozitor sedne i odsvira ''nesto''!Kroz izvodjenje novoga dela, dozivljava i prozivljava njenu posebnost i caroliju,koju u datom trenutku samo on vidi i cuje.Inace je u svojoj biti nesrecan,jer ga umara i gusi kolotecina svakodnevnog zivota i ljudi koji su u njegovoj blizini ,ili prosto vecina u njegovom mestu,gde zivi.
I to je cela mudrost ove price.

Citat:Vidim, čujem i znam ali shvatam da ja tu ništa ne mogu promeniti. Baš ništa. Mogla bih pisati satima o tome, analizirati, mračiti i ništa ne promeniti. Bolje mi je živeti moj mali0veliki Život. Običan. Poojedini, jedan, jedini. Nek ide život.

Nije mi jasno kako si se pronasla u onom pasusu,kada sve, sto si pisala ima sasvim drugu poruku,barem ja tako tumacim tvoja razmisljanja.
Hipersenzibilnima ne vredi ova prica!I oni bi hteli da zive ''OVAJ ZIVOT,ALI NE IDE IM,NE IDE''..U tome je cela stvar,svi oni bi zeleli (makar vecina..),ali ''dusa to ne moze''...iako sve to, o cemu si ti pisala,dobro znaju.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Neprimetna, danka-, NIKA
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:''Spomenula si senzitivnost-osecajnost,pa onda senzibilitet-osetljivost..ne znam na sta si mislila,tacno.''
Mislila sam upravo na hipersenzibilnost na vanjske podražaje,na sluh, njuh, ...... To je deo mog bića, karaktera, genetike...Mislila sam na empatiju.
Imala sam puno umetnickih sklonosti, ali okolnosti i realne životne mogućnosti...Nijednu nisam razvila do kraja da bi mi to postalo zanimanje. Da ne analiziram, ukoliko živeti i preživeti, i pri tom ostati koliko toliko normalan ne spada u kategoriju umetnosti!?!
Citat:Nije mi jasno,o kakvim raspravama govoris!(verovatno si mislila na rasprave na ovu temu...mozda nesto drugo)
Mislila sam na raspravu o ovakvim temama:Citat:Da li mislite da danas,u eri tehnoloske i medijske brutalnosti, nezapamcene u istoriji ljudskog roda vladara na ovoj planeti..???
O ovome se može raspravljati od jutra do sutra, analizirati, i ništa ne rešiti. Brutalnost, kako ti kažeš moćnih vladara se kroz istoriju, ponavlja i ponavlja samo je dobila na perfidnosti......
Citat:, skrivanjem u svoje svetove,povlacenjem u sebe ili cak mozda splittingom(cepanje licnosti..medic..)kao mehanizmom odbrane,smo spaseni ,ili smo u mogucnosti makar da pokusamo ,dakle,spaseni od surovosti,mentalno ''skrenutog''nikad mocnijih
Hmmm.. Jesam li ja to dobila dg?
Možda si u pravu ko će ga znati. Svi hodamo po tankoj liniji. Možda cu završiti na kakvom C odelenju. Za sad čini mi se moj mehanizam radi, imam motiv za takav stav, imam volju da radim, da se smejem, radujem cvetu (moj Bensedin) i živim u svom mikro svetu na koji mogu da utičem, primajući i šaljuci ono sto je sad cool reći...dobru energiju. Svesna da ne mogu i neću i ne smem dozvoliti da mi NE IDE PA NE IDE! Mada mi zna bogami da ne ide..ali to je život..Malo opa malo tropa. Treba da se zastane i razmisli ali ne i da se zaustavi i u dlaku analizira. Naročito kad se neke stvari koje su nam ili smo ih mi počinuli, ne daju popraviti i promeniti.

Uvukoh se ipak u raspravu upravo zbog različitog mišljenja. Razumem sta ti hoćeš reći. Samo imamo različit stav, razmišljanje.. Da sam ja recimo zaokupljena analizom, psihologijom, verovatno bih otvorila temu ovog tipa:
Zovem se Nik Vujičić, imam 31 godinu,rodjen sam s retkim tetra-amelija poremećajem,......... ......

• 1Ovo se svidja korisniku: angelika
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

angelika@
Tvoj post je interesantan,ali nekako se ne razumemo nas dve,ali nije bitno..razgovaramo!Barem ja tako mislim,tj razmenjujemo misljenja!

Citat:Mislila sam upravo na hipersenzibilnost na vanjske podražaje,na sluh, njuh, ...... To je deo mog bića, karaktera, genetike...Mislila sam na empatiju.
Imala sam puno umetnickih sklonosti, ali okolnosti i realne životne mogućnosti...Nijednu nisam razvila do kraja da bi mi to postalo zanimanje. Da ne analiziram, ukoliko živeti i preživeti, i pri tom ostati koliko toliko normalan ne spada u kategoriju umetnosti!?!

Empatija,mislis,da se ponekad preseljavas u emocionalan svet nekih ,verovatno tebi, dragih, osoba.Ako je to tako, to je divno,ali ima nas koji empatisemo i prema ''nepoznatim ljudima'',jer vidimo vise i duiblje od njih...(to je sada druga prica..)Empatiju,ipak , uvek treba usmeravati na one nama drage ,mada i to nije uvek moguce!
Naravno,razlikujes saosecanje i empatiju..saosecanje je intelektualni proces,empatija emocinalni..
''Vidis,kako mene jedna jedina rec odvuce sasvim,sto nije dobro''.

Ova tvoja zadnja recenica u ovom pasusu,mozda govori o tome da je ''zivot jedna od najvecih umetnosti,ako ne i najveca''..

Hipersenzibilitet..preosetljivost!Tezak je ,zaista veoma tezak zivot svih nas koji smo pojacano osetljivi na..recimo , stres.Zasto kazem stres..jer on postaje normalna stepenica ka nasoj zivotnoj putanju uzlaznoj ili silaznoj!Dakle,na nasem zivotnom putu i sazrevanju, tesko se branimo od nepovoljnih okolnosti,jer nas nervni sastav ima slabiju prirodnu odbranu,pa nas izlaze hronicnoj patnji.. Uz to,neki nasi prijaatelji,koji imaju vidljivih bolesti,mogu racunati na razumevanje okoline,a mi..kome mi da se pozalimo..i na sta mi mozemo racunati,sem na onu poznatu mantru''nemoj biti osetljiv''..kao da se otpornost na stres(citaj zivotii njegova pravila..) mogu podesavati po zelji.A,sta tek reci, , na suptilnije reagovanje onih izazova koje vecina ljudi i ne dozivljava kao uzbudljiv i iritantan performans !


Citat:Hmmm.. Jesam li ja to dobila dg?
Možda si u pravu ko će ga znati. Svi hodamo po tankoj liniji.

Odakle ti ovo???

A,da svi hodamo po taknoj liniji,to svakako...

Ps:Preosetljivi na zivotne izazove su cesti na klinikama,ali to nikako ne znaci da ''su dusevno bolesni'',da ne kazem neku tezu rec..
Ima mnogo osetljivog sveta,i zaista mnogi ne mogu izdrzati....

Umetnici su posebna prica:treba odgovore i olaksanje traziti u knjigama,muzici,slikanju,pisanju pesama,proze,etc..
Medjutim,danas, olako napustamo sami sebe i svoj emocionalni svijet, guseci svoju posebnost i autenticnost kako bismo sliedili grupu i pojedince koji ce nas vise ili manje prihvatiti...
Potreba za pripadanjem je temeljni ljudski motiv, koji pretpostavlja da sva ljudska bica teze formiranju i odrzavanju prijatnog i trajnog interpersonalnog odnosa. Kako bi potreba za pripadanjem bila zadovoljena nuzno je odrzavati cestu, emocionalno konstruktivnu interakciju s nekolicinom ljudi...
U slucajevima nezadovoljenih potreba,javljaju se velike poteskoce,koje izmedju ostalog mogu biti i psiholoske..i jedna od najucestalijih posledica je ''usamljenost''..
Ako smo duze vremena emocionalno uznemireni,osecamo se otudjeno,odbaceno.neshvaceno od drugih,.. nedostaju nam socijalni partneri za zeljene aktivnosti,posebno za aktivnosti koje pruzaju osecaj socijalne integracije i mogucnost emocionalne bliskosti...(Imala sam licno ovakve probleme..a dan danas se suocavam sa mnogima od njih..)


.

• 4Ovo se svidja korisnicima: Neprimetna, danka-, _Sale, NIKA
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Empatija,mislis,da se ponekad preseljavas u emocionalan svet nekih ,verovatno tebi, dragih, osoba.
Ne, ne mislim. Ne preseljavam se u niciji emotivan svet. Nisam toliko suptilna. Samo mogu da razumem i nastojim se postavim tako ako mogu pomoci bar pazljivim slusanjem, a ne onako reda radi.
Nisam mislila na posve bliske ljude, bliske volim na neki nacin (zato su mi i bliski) i to se nekako podrazumeva.
Sto rekao Sloba, ni ja se ne razumem u psihologiju, tu klinicku. Psihologija mi je bila samo predmet koji sam samo nabubalau skoli, i to onako samo za sto bolju ocenu. Prelistala nekad nesto iz te branse. Frojda, Klajna.. potpuno povrsno.
Mislila sam na empatiju u smislu odnosa prema vanjskom svetu. Ucinis nekome, u nekom trenutku, a da pri tom za uzvrat ne trazis, ne ocekujes ama bar nista sem neke topline oko srca ako si bar mrvicu pomogao.Razumes me sad?
Mislila sam na empatiju kao obranu od zla. Kapiram da bi mi imali visi nivo osecaja i za druge (bez obzira na nas licni malecki prostor) mi kao pojedinci u karici kad bi se povezali cinili prilicno dobar odgovor na zlo koje se siri upravo zbog sve zbog nedostatka empatije.
Tako da vidim svakodnevno da sve vise ljudi idu logikom, ako je neko drugi bezvredan, onda to više nisam ja!
Tako se ponasaju, nadmenoscu, naspram drugog (poznatog ili nepoznatog) se "otarasava" svega onog sto ne voli upravo u sebi. Eto to mi je proslo kroz glavu procitavsi naslov tvoje teme.

Nikako zelja da budem interesantna ili da obrazlazem moje postupke, stavove jer se doista vrlo razlikuju sto ne znaci da si u meni probudila zelju za svadjalackom raspravom ili da sam si uobrazila da vladam tematikom. To nikako.
Citat:
Ps:Preosetljivi na zivotne izazove su cesti na klinikama,ali to nikako ne znaci da ''su dusevno bolesni'',da ne kazem neku tezu rec..
Ima mnogo osetljivog sveta,i zaista mnogi ne mogu izdrzati..
Zasto bi recimo depresija, sizofrenija bila teza rec od recimo angine pectoris, hemoroidi ili ne znam koje druge dijagnostikovane bolesti?
Nije teska rec teska je bolest i teska je nas primitivan stav prema dusevnim bolestima. To je kod nas jos sramota. Visok pritisak, srce se leci....Nekom nesto strada..Samo kad dusa oboli lecenje se svodi na kljukanje sedativima i negiranjem kao da nije normalno da i "dusa boli" i da (pod)svest pobegne negde tamo...samo da nije tu gde joj jako nije dobro i zbog sebe i drugih... i eto nas ponovo kod (nedostatka) empatije.
Zato je jako bitno spoznati sebe, smestiti se tamo gde ti je dobro (ne pobeci) vec ziveti sa onim sto imas i mozes da prihvatis, das, uzvratis. U miru sa sobom i drugima koliko se da. Naci smisao, izgraditi gard.. I ziveti, a ne samo analizirati svaku rec, svaki postupak. To je neki moj recept koji i ne mora biti dobar. Nasi se zivoti i iskustva razlikuju, a po njima smo i izgradili nase stavove.
Sasvim dovoljno za sasvim lepu raspravu!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Angelika@
Citat:Mislila sam na empatiju u smislu odnosa prema vanjskom svetu. Ucinis nekome, u nekom trenutku, a da pri tom za uzvrat ne trazis, ne ocekujes ama bar nista sem neke topline oko srca ako si bar mrvicu pomogao.Razumes me sad?
Mislila sam na empatiju kao obranu od zla. Kapiram da bi mi imali visi nivo osecaja i za druge (bez obzira na nas licni malecki prostor) mi kao pojedinci u karici kad bi se povezali cinili prilicno dobar odgovor na zlo koje se siri upravo zbog sve zbog nedostatka empatije.

..ucinis nekome ,a za uzvrta ne ocekujes nista..divno!!..A,to toplo oko srca ..

A ovo ,empatijom kao odbranom od zla..fenomenalno i vis e od toga....Ocarala me misao u momentu..samo,da li je sprovodljiva??
Zbog nedostatka empatije se siri zlo...moguce..ali nisam saglasna sa onima koji smatraju da empatiju mozemo ''nauciti''..Ili je imamo ili ne (ili smo senzibilni..ili...)..Ali,to zlo o kome govoris ,po mojem misljenju je pre rezultat neispunjavanja zadataka koje savremeni zivotni tokovi postavljaju pred coveka ,jer ih on svojim psihofizickim osobenostima nije u stanju ispuniti.jednostavno nije predosrdjen za takvu ''vrstu napretka''....,a onda se,naravno sve krece u losem pravcu!

Mnogi od nas i ne znaju sta ih snalazi i sta dolazi,i kuda se sve krece i da zele pomoci drugome ,ne mogu,jer su sami sa sobom u raskoraku...''treba da trce,a oni hodaju(poneki i stoje)a predah izmedju koraka je sve kraci..Ranije su dobijali neke satisfakcije posle napornog og dana u hodu ..i akciji,a danas nije dovoljno ni da sprintuju za tu istu stvar..to dovodi do nezadovoljstva i otvara najdublje rane koje nude losu percepciju stvarnosti.i onda se zlo siri ...


Citat:Nije teska rec teska je bolest i teska je nas primitivan stav prema dusevnim bolestima. To je kod nas jos sramota. Visok pritisak, srce se leci....Nekom nesto strada..Samo kad dusa oboli lecenje se svodi na kljukanje sedativima i negiranjem kao da nije normalno da i "dusa boli" i da (pod)svest pobegne negde tamo...samo da nije tu gde joj jako nije dobro i zbog sebe i drugih... i eto nas ponovo kod (nedostatka) empatije.
Zato je jako bitno spoznati sebe, smestiti se tamo gde ti je dobro (ne pobeci) vec ziveti sa onim sto imas i mozes da prihvatis, das, uzvratis. U miru sa sobom i drugima koliko se da. Naci smisao, izgraditi gard.. I ziveti, a ne samo analizirati svaku rec, svaki postupak. To je neki moj recept koji i ne mora biti dobar. Nasi se zivoti i iskustva razlikuju, a po njima smo i izgradili nase stavove.

Do skora je bila sramota ici i psihologu i psihijatru,ali mislim da je to prevazidjeno,zaista cak i ''moderno''..Najtuznije od svega je ovo sto se bolesti uglavnom ne lece, nego i samo privremeno ''zatrpavaju'', tabletama i sedativima..Kao da je dozvoljeno samo kroz pesmu i stihove pisati o tome ''kako dusa boli''..i to svi kao razumeju..Medjutim,muzika i jeste antidepresiv najmanje ..i njom se moguce izleciti..i leciti..poznate su muzicke radionice,a umetnici zaista u svemu tome traze spas za svoje demone ,jer oni ,po prirodi suptilni,i senzbilni,ratuju sa zivotom i sobom neprestano,.i cesto su tu u nekakvom neskladu..ali onda sednu,napisu pesmu i bolje im je..Na zalost ima i onih ,koje ni dela ne spasavaju..i oni''dobrovoljno odlaze''..na put bez povratka..

A tvoj poslednji pasus je divan..

U miru sa sobom i drugima koliko se da..
Ne mislis li da bi se to, trebalo odnositi i na rat..Da bismo prepoznali mir u sebi i drugima,neophodne su razne bitke,kroz koje je nuzno da prolazimo..

Ps:Da,ti i ja divno razgovaramo...

Covek je dosao kod mene ,uleteo u ordinaciju i kazao:''apoteke,menjacnice,pekare,banke,''ja odem u drugu... banke,menjacnice,apoteke,pekare,pretrcim ceo kraj i kroz zadnju ulicu,trceci vidim krst koji treperi i iznad pise,apoteka,pa menjacnica,pa pekara i banka..
''Sta je da radim,''pita me on???

• 3Ovo se svidja korisnicima: _Sale, Sagacity, NIKA
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sitno slovo tvoju misao zavrsava, a mene bas Banka naucila da sitno slovo dobro i najpazjlivije citam bas zato da zadrzim koliko toliko moc da posle mogu udjem i u pekaru i u apoteku, barem to..Da i posle nje letim, da (ne)frknem. Nasa realnost. Banka, pekara, apoteka. Menjacnica, hm kako je krenulo mogu se samo gace menjati, a i to je vec pod znakom pitanja. Da nije dijaspore.....

U mom kvartu ima jedna pekara (najbolja u gradu) dugo sam ju zaobilazila. Zasto? Kratak opis:
Ugao kafana: Kod Djudje, (bivsa klesarska radnja) onda mesara sve sa izlogom: Sveze meso, odmah do nje radnja; (sve sa izlogom) Hram izlozene sve one sitnice za put bez povratka. Pekara i miris sveze pecenog hleba i svih onih mirisnih djakonija koje nas mame da rizikujemo da pre vremena napravimo biznis za radnju br. 3.

Elem, i na ulici covek moze da nesto nauci. Da prihvati za njega najprihvatljiviji raspored stvari, da bude realan, i bez obzira sto smo mi nasuprot njih. Prihvati i pronaci se i u takvim okolnostima kad ih vec nismo kadri promeniti. Ispuniti se onim sto nam jeste realno dostupno. Uciniti delom ne samo razmisljajem, sve da to ne bude samo pekara i apoteka.
Citat:A ovo ,empatijom kao odbranom od zla.Ocarala me misao u momentu..samo,da li je sprovodljiva?
Realno, u globalnom pogledu nije, ali ja i priznajem da sam nerealni optimista. Zasto nije moguce? Bas zbog okrenutosti vecine samo sebi i svojim problemima, ne vodeci racuna ni o onima koji zive bukvalno kraj nas. Ne primecujuci i ne prepoznajuci one koji pate kraj nas vise nego oni. Po sistemu moja je krava jace crkla..vise puta.
Nedostatak ljubavi, vere (ne mislim na crkvu), nade, ubija snagu, volju gubi se motiv kao pokretac. Nedostatak dobre emocije, pretace se u onu emociju izgubljenosti, bezvoljnosti ostane samo razmisljanje, razmisljanje, analiza analize i necinjenje. Tropa! Vrlo je lako upasti u ovo stanje lakse ustvari nego mu se odupreti u ovom nasem sirovom i surovom svetu.
Ipak s druge strane, vrlo lako dobiti za sitnu paznju i to "toplo oko srca".... sam treba primetiti. Primetiti one kojima je malo, puno!
Zastati i popricati sa starijima. Vedar pozdrav njima i i koji minut razgovora.
Svaki grad ima dom za nezbributu decu. Decu sa posebnim potrebama. Njima samo malo paznje treba, zagrljaj. Deca sa Down sindromom to su posebna prica. Nije slucajno nastala izreka dobar kao Down, njihov zagrljaj je ljubav, iskrena, nepatvorena.
Citat:U miru sa sobom i drugima koliko se da..
Ne mislis li da bi se to, trebalo odnositi i na rat
Ne mozes u ratnim prilikama imati mir u sebi. Strah je ipak mocnija emocija. Nikako ne mogu skupa te dve emocije.
Posle rata uvek mora doci mir, utoliko je rat najbesmisleniji nacim "resavanja" problema, frustracija...
Kazu da katarza prociscava, poparvlja ljude, kazu da je na zalost tako, kazu to ljudi od struke znanja. Ne bih se klela u tu teoriju. I nikom pozelela. Ima mnogo jednostavniji nacin da se nauci radeci na sebi ( ne volim ovaj izraz) Ustvari treba samo sirom otvoriti oci i odskrinuti dusu.
Citat:nisam saglasna sa onima koji smatraju da empatiju mozemo ''nauciti''..Ili je imamo ili ne (ili smo senzibilni..ili..
Radjamo se crni ili beli, lepi ili ruzni i genetskom predispozicijom jedino za te osobine nismo mi zasluzni, a usput budi receno u zivotu upravo zbog toga najvise stradamo. Ostale osobine sticemo kroz odgoj, detinjstvo, obrazovanje, spletove okolnosti, kako god za njih jesmo odgovorni. Trebali bi biti odgovorni!
Bit cemo ono u sta smo se pretvotili ili kako ti kazes gde smo "pobegli".
Jedni u njih, dugi izgradili svoj mali "sareni" svet, treci u bolest. Krivi (skoro) nikad ne budu krivi, a slabiji naravno plate ceh!

• 1Ovo se svidja korisniku: _Sale
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

danka- ::

Verujem da si ti,racionalna i onda je jasan ovakav stav.I on je sa tacke vecine gledista sasvim ispravan!
Svi smo mi racionalna bića, samo je neko više, neko manje.

Svako može pronaći sebe u jednom ili dva sata ili par dana. Prosto, psihički se izoluješ, slušaš muziku, čitaš, radiš nešto što tebi godi, odnosno sam iznalažiš način kako da puniš ''baterije''. Za mene je to neki način pronalaženja sebe.

Da bi se čovek sasvim ''isključio'' iz realnosti, mora da se izoluje fizički. Pa i oni ljudi koji odlaze u manastir da budu deo te institucije, opet idu u neko društvo kojem treba da se prilagode. Prosto, društvena smo bića i tako je svet osmišljen, ako se ne pronađemo u njemu, sami ćemo sebe isključiti iz istog, ne mora nas društvo odbaciti.

Treba raditi na pronalaženju mere u svemu. Biti deo društva, a opet ne dozvoliti da te sve strahote i nedaće iz okruženja iscrpljuju. Prihvatiti to kao nešto normalno, kao nešto što je deo koji je postojao i uvek će postojati. I sve što čovek više napreduje u svakom smislu, sve su veća iskušenja...

Čovek se uči dok je živ i uči da preživi.