Starinske priče na dijalektu "južnjaka"

Starinske priče na dijalektu "južnjaka"

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Napisano: 16 Mar 2010 21:31

Из рукописа:

СТАРИНСКЕ ПРИЧЕ 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац

ГОЛЕМО ВОЛЕЊЕ
Бија јед'н Урош у село Шишава. Много волеја женске. Имаја девојку лесковчанку. Његови му несу давали да гу узне. На девојку несу давали да га види. Од теј големо волење-љубави Урош се јако разболеја.
Од голему тугу увати га нека болест. Неки причу да је била прелазна јевтика. На девојку несу давали да га види. Отишеја у болницу на лечење. Т'г се сазажили родитељи па ги пустили да се саставе у болницу, да си се погледу.
Таја девојка св'ки д'н доодила куде њега у посету. Урош јој викаја да му је млого тешко и да неможе млого да живи. Девојка му доносила грозје да га некакој излечи. О тој љубави се причало свуда около Лесковац.
Пошто неје могаја да једе тврдо грозје, она му давала да зрнца исиса, а ондак корице од зрна девојка гутала. Урош гу молија да тој неработи, ел ће си и она разболи.
Она му викала:“Уроше мој, Бог ни саставија, па ни овај бољка нећи ни растави“. Девојка је млого волела Уроша шишавца.
После некој време Урош је умреја од теј опаке бољке, а непројдоше ни два дана и млада девојка лесковчанка за њим од теј бољке и тугу душу испусти.
Ете такој остала прича од велико волење- љубав између Уроша шишавца и убаве младе лесковчанке, да се препричава и записује ко аманет да си је све пролазно. Ал волење си је вечно.
Записаја: децембар 2008. године с. Шишава Власотинце
Забележија: ученик Марко Миљковић од татка Драгана и наставник Мирослав Младеновић

(Cool СЛАВЕ НЕК'Д И С'Г

Не'кд после рата к'д су комунисти владали, у нашој село Шишава су славе биле забрајене да се славе. У тој време мој дед а бија шалџија па тел да се нашали сас једнога у село куј је кришом славија своју славу.
Деда т'г бија млад, па узеја његов шлем и „комунистичко“ одело, па т'г обукеја тој одело и узеја пушку. Ондак увечер отишеја куде тија људи и рекаја:!ми смо рекли да се неславе славе, ви кво овој работите“
-а они рекли:
-ми несмо знали за туј наредбу комуниста“.
Т'г се газда умочаја од стра, ажене сау почеле да плачу. Мој деда видеја да се млого плаше од тој и отидне си дома.
Ондак се они зарадују, што им опростили за славу.
После некој време мој деда је ''г отишеја куде тија људи, што га несу препознали. Рекнуја им да се нашалио и да је тој бија он.
Д'нске се слава слави слободно на почетак 21 век, па си ми деца сас наши деде терамо шегу; да ни причу какој се нек'д забрањивале славе у нашо село. Они ни овуј причу испричаше а ми гу туримо на папир да гу запишемо сас нашега наставника математичара, да се нек'д приповеда какој су биле славе не'кд и какој су с'г у овој време.
Записаја: децембар 2008.г. село Шишава и Ломница
Забележија: ученици Миљковић Данијел и Трајковић Немања и наставник Мирослав Младеновић

(9)СУЂЕНИЦЕ

После к'д се жена породи чува дете на рагожу од три виле Суђенице. Мајка си га пази кују ће м у судбину живота да прпекну да живи.
Такој се одма појаве три виле Суђенице-пророчнице. 'Една вила суђеница предлљага да му се одма одузне живот, друга тој недозвољава и проприче да живи, а трећа вила пророчује суђеницу живота.
Мајка пази бебу од виле „прпрочнице“-суђенице. Такој оне дојду покрај мајку и бебу и овакој прва вила суђеница вика:
„Одма да му узнемо живот“; а друга вила суђеница одговара овакој на прву вилу:Нека га нека живи до 20. године па ће мо да му узнемо живот“.
-Поново прва вила суђеница тој понавља, а друга вила овакој одговара:“нека га ако је мушко нек буде убаво момче, нека се мучи до 20. гоодина па нек умре, -а ако је девојче нека буде најубава и нека се удаде у 17 година за убавог момка и да има млого децу“.
Трећа вила суђеница пророчује овакој живот на дете:
„дал ће дете да се мучи у животу; да копа, да буде говедар, овчар, печалбар, учитељица, официр, чиновник, раденик“.
Од теј три виле мајка такој бди цел д'н и ноћ над своје дете да га одбрани од виле суђенице које му могу нанесу зло за живот.
Какву судбину му оне одреде такој ће му буде у животу, па си га мајка брани да му вила суђеница одреду поубав живот од мајку кој с'г живи.
У наш планински крај Горњег Повласиња, све до крај 20. века, старе жене, измучене од копања, орања, косења, жетве- самовања у самоћи без мужеви печалбари; у рану пролет су испраћале сас сл'зе мужеви овакој сас уздах изговарале: „ал кво да се работи, такој су нам судиле суђенице“.
Запис: 1978. године село Крушевица Власотинце
Казивач: Олга(Стоиљковић) Лепојевић село Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић


(10)ПРВО БАЊАЊЕ



Појдомо из свођску луку да си се обањамо у Власину, к'д си се пуштимо из чколу. Ми златићевци,јакољевци,проданчари, дејанци, јаворци. Раздвојимо се по групе куј знаје а куј незнаје да плива. Ми појдомо према Камењари, ал ем несмо знали да пливамо, ем смо били без гаће.
Срамота бре да се скидамо у пртене дугачке гаће, ел туј су биле и неке женске ће ни гледу па ће теру саир по села и по школу од нас. Ће буде голема смејурија. Витко из Јаворје посналажљив па ни одведе сас Синишу из Горњи Дејан и сас неки борондолци и доњодејанци па се скинумо голи у један врбак у луку и убаво се побрчкамо и обањамо. Тој ни је било прво бањање у голему воду, ел смо се само брчкали по вирови.
Т'кој смо се после праили важни куде овчарице кад смо се бањали у Голему реку и Грацку, да смо у голему воду Власину се бањали.
Тој је било наше прво бањање у големе воде, а после си је ишло пол'ко да си се научимо да пливамо и бањамо се у Власину, а и у Мораву.
К'д си појдомо у големе чколе, ондак си се бањамо и у још поголеме воде:језера и мора.
Тој прво бањање ће ни остане у сећање на ђачке дане.
Запис: 1987.године Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић

Dopuna: 17 Mar 2010 12:20

Додатак
1.1. ПРИЧА О КРЧМИ(1)
Некада у време под турцима, од Власотинца преко Крушевице, Тупанксог Дела.Бориног Дола, преко Свођа, Тегошнице, Кривог Дела, преко Тумбе, према Цариграду-постојао је турски друм, којим су се кретали каравани са коњима. Други пут-турски друм, водио је на релацији: Власотинце-Дел-Чемерник-Божица и даље. Трећи од грделице преко дедине Баре и преко Млачишта избијао на Чемерник и Божицу-док четврти преко Дела и Чемерника, а пети Грделичке клисуре преко Црне Траве и Плане даље за цариград. А ишло се из Трна за Власотинце преко Плане, Црне Траве села Брод и Чобанца, силазило преко Лопушких механа до Власотинце.
Свуда успут је био одмор каравана, па су тако у махалама Крушевице, камењари, Свођа, Горњег Ораха, Млачишта и других планинских места били турски ханови-потом механе-које су касније добиле назив сеоских крчми односно кафана.
Тако су и данас остали називи: Дешчанова механа(Тумба), Млачишке механе, Лопушка механа, Станкова механа, Чобанска механа на Чобанцу, Пудина механа, а тако је и на самом планинском Делу постојала механа, а место је познато и по песми о многим хајдуцима из овога црнотравско власотиначкога краја.
Познато је да су поред реке Власине код села Свођа и Ораха постојала два турска хана, Димитријев хан(Тумба), Гилин хан(Кална), а и у грделичкој клисури турски хан(Дедина Бара) о коме постоје и народне песме.
У народу су ханови постали заборав после ослобођења од турака, а механе су постале у сећању приликом помињања места по којима су добиле назив, па се чешће помињу ради лакшег изговарања као мејане. Данас су речи хан и мејане замењене речима Крчма и Кафана.
Мало место, неколико кућа између планинских литица и једна крчма у планини. Ту поред ње протиче брза планинска река. Крчма је направљена давно. Зидови су од чакме, а мали прозори само одају мало сцетлости, како би ноћу били путоказ планинским горштацима, као и караванима са коњима, да газећи по високим наносима снега, некада и по опасним вејавицама, могу наћи склониште. На прозорима су и капци који се стављају ноћу, када се крчма затвара, јер се дешавало да у време турака ту често долутају и разни нежељени путници, који су често правили калабалак.
По причању старијих, нарочито су били гадни турци који су пролазили са караванима, јер су тражили српкиње као и благо. Долазило је често и до свађе. Врата крчме су била од тешке храстовине која су се затварала и споља и изнутра. Ту је било неколико дрвених клупа на којима се седело, а на средини је био дрцени под који се ноћу користио за спавање. Стављала се на њему слама и рагожа, а покривало се ноћу покровцима од козине. У дну крчме био је шанак где се пиће служило стојечки или се узимала чаша и пило седећи на дрвеним клупама. На крају шанка био је један столчић покривен извезеним чаршавом за изабране госте који су долазили или пролазили кроз ово планинско место.
Кад се време мало средило апротерали турци, потом бугари и немци, када је дошла права слобода, крчма је живнула-нарочито у време вашара, пијачног дана и у време зимских дана када су печалбари били код својих кућа. Потреба за дружењем, да се купи пар волова, да се капари, да се изврши наводаџисање, за све то служила је крчма у планини.
Запис: 1976.године Горње Повласиње
Мирослав Б. Младеновић Мирац


32. ЦРНА ЧУМА
Били Девет брата, једна сестра, мајка и татко. Сестру тражили да се удаје преко Црно Море. Сестра неје хтела јер било много далеко и не би могли да вој дооде. Мајка вој рекла да се удаде јер сваки ови ће дође за годину и једна година сас мајку и татка.
Она пристане и удаде се. Наишла црна чума.У међувремену сви помру само мајка остане.
Сестра стално плакала и Богу дожалело и створи вој најмлађег брата.
Он дође код њу у гости и она да му даде ручак. Он вој рекне да не може да се жури. Он рекаја на сестру да пође сас њега дома. Али кад су дошли близу до кућу она видела десет гробова и питала брата чији су то гробови. Он вој рекне да су тој гробови на браћу и на татка и он се изгуби.
Она дошла дома и викала мајку. Мајка вој подивљала кад гу она повикнула. И рекла да је туј Лена њојна ћерка- како су се саставиле такој су ги мртве раставиле.
По истинитој причи у овим крајевима је 1710 године владала „црна чума“(колера)- па је све живо овде однела. Нестајала су читава села. Па су се т'г исељавали у Бугарску, Пирот, Влашко, Знепоље.
По овој причи и има село Ленове у Бугарској по Лени које се населило од тој време –бегањем од чуме- а и у село Дејан заселак Ленове; а д'нске се вика село Горњи Дејан, а има и махала Левеново,а у старе карте с си стоји када је Власотинце било среско место-Дејан општина са засеоком Ленове.
Такој је и овај тужна прича о чуми, Лени и девет брата истинита у нек'д тешко време за живот у овија крајеви под турско ропство.
Запис: 1976. године село Орашје и децембар 2008. године село Липовица Власотинце
Казивач: Марија Стојановић село Липовица( Здравковић, 60.г-рођена 1948.г, девојка из село Орашје, тамо славили Свети Ранђел ) Власотинце
Забележили: Ивана Стојановић ученица шестог разреда и наставник Мирослав Младеновић



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Napisano: 17 Mar 2010 12:22

Додатак

36. СТРИНКИНА ЉУБАВ

-Мире куде ти се денуше твоји, све ви лапови у Врљак напустише. Стоку си пушту да еве и моје укобељено, какој ле ће си га мој Бубе покоси. Ти си убаво тераш откоси,а мајсторију си изучил. Виђува ли моји по Власотинце, од онај петак ич нес'м чула кво работе. Идо на поделник славу куде моји у Рамну Гору, убаво си посремили, гоџа гости си имаше. Куде њима и од попа уво на астал има, све изнели, ал ме срце боли што ујке питују за моју децу а она несу дошла на лсаву. Бубе у Босну, а Драги у печаловину, такој си Мире сама самујем, ти знајеш како те је покојни ча' Славко волел, па удари неки откос и у овој моју ливаду, да ми непрегори трава и да зберем си малко сено за овој моју козу скоју си муку мучим сама ко сиња кукавица у планину. Нећу да казујем лошо, нека ме Бог убије, твој башта бата Благоје ми увек помага и ја си га поштујем ко рођеног брата,а овија моји девери баксузи.
Море Бог озгор све гледа, ће си сваком даде какој си је куј заслужил. Еве Мире стринка ти малко набрала топку овеј дивје јагоде, па се малко посласти к'д се умориш од овуј тешку косидбу. Млого се навреви, ћу те дангубим, па си еве отидо, ати гле тој парче и моје у Врљак покоси. Ајд у здравје.
Запис: јануар 1977.године Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић

37. БРАЦА ГОЦЕ
-Куде појде Брацо.
- Појдо киде твоји у Преданчу. Еве смоје коњче сврну куде тебе у Крушевицу, па ћу да одим куде течу Благоју и тетка Мару и тетка Зорицу на славу. Понесо ми малко балонче од наше вино, ел знам теча млого је мераклија за вино, а ћу си узнем мало онија ваши планински компири за печење у огњиште и релну шпорета, па сас сирење и вино на седењкање ће буде та боли работа. Понесо им мало и ошав, ел тетка Мара воли онеј наше дуње, мушмуле, крушке арнавутке. Еве за децу донесо малко и на вас од грозје што га на низе чувамо у стару кућу, ал се већ прекарало, па нек деца малко си се почасте.
-Брацо еве да пробаш овуј крушевачку љуту ракију уз мезелак од кисел купус и поприке из кацу, па се усили и ујани коња па пут пред ноге за Проданчу куде моји на славу. Е мој брацо и мен се иде ал знаш кава је ситулација да нам је забрањено да ми комунисти, а још и учитељи идемо по славе, ће ни искару и из партију и из школу. Ајд иди у здравје и поздрави моји у село и твоји у Црну Бару.
Запис 1975.године село Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић

38. ДНО БЕЗ ВРЕЋУ

Еј бре кво ви работите у варош. Онај петак ви доноси сирење. Аламани једни све сте појечи на шита неработите, само се мајете ко залуави. Дојдете у село па чувајте краве по стрмине у планину. Ми смо остарели, једва одимо по пут, никој ни помага. Што недојду унуци да косе и збиру сено, да имамо рану за стоку за зиму. Сирење непада од небо. Прво се краве напасу, па се помузу, па се птсири, па се на грбину иде дваест километри да би ви донели бађавџије у враош Власотинце.
Еве баба ми рекнула да сте на мобилни па тражили нсирење да ви донесемо. Стално ни питујете :“имате ли сирење још, све смо га појели“. Море какво работите саас тој сирење, само спијете и мајете се ноћу по кафићи, а д'нју спите. Куј ће бре да ви такви рани. Овој неје дно без врећу-нема више, дно ће да испада. Ако се само узима анедава се.
Море какво тој работите, па сте све сирење појели, какво работите сас сирење. Памет у бглаву па дојдете да работите, па ће си буде и сирење колко си оћете, а овакој си је само дно без врећу.
Запис: 2008. године село Преданча Власаотинце
Забележио: Мирослав Младеновић

-наставак-

Dopuna: 17 Mar 2010 12:25

Додатак
39. ДЕВЕТ ГОДИНА РОПСТВА

У Чуку село Златићево, наш татко Миливоје је сам остал од децу, јел су сва била помрла од тифус.
Његов башта Златко бил у онија ратодви против турску и бугари девет годне у ропство.
Мојег татка очувала таткова тетка Кита.
К'д се вртал из ропство, татков башта Златко дошал испред шљивар куде је брала сливе његова жена Пејка.
Он рек'л: „Добар дан, дали познаваш својега мужа“? Она само ћутала. Он поновил више пут истоОндак задњи пут поновил Пејке ја сам твиј муж.
Она му рекла:“ Иди си одокле си. Мој муж је у ропство. Можда је жив, можда неје жив“.
И такој док је брала шљиве, наглас кукала и нарицала.
Јел су јој сви били помрли од тифус, само једно дете је остало и незнамо дал ће остане живо. А муж ми је у ропство девет године и незнаје се ништа, а ја јадна сам ко кукавица овде кукам по шљивари-такој је нарицала Пејка.
-Иди си побогу човече, одокле си, немој ме ништа питујеш. Ја си знајем мојега мужа. Ти ниси мој муж.
Златко онакој, урасал у браду, сас голему косу и големи нокти отиш'л право дома.
Пејка остала да бере шљиве у шљивар.
К'д је уш'л у кућу, онак се Златко обријал сас бријач, исек'л нокти сас нож и косу исек'л сас ножице с које се шишу овце.
Искочил такој удесен у шлјивар и рек'л:“ Е с'г Пејке рекни дали сам твој муж? Личим ли ти ја на њега.“
Пејка га препознала. Одједном се претурила-премрла. Једва је сас воду поврнули.
Ете такој после девет годие у ропство њен муж Златко се врнул дом, жив и здрав.
И после тој су наставили да живе у слогу. Имали тог једног сина Миливоју који је преживел тифус и чак живел 86 године.
Запис: село Златићево-Преданча, Власотинце март 2009. године
Казивач: Зорка (девојачко Златковић) удата Станковић(1933.г) село Преданча, Власотинце
Забележио: Мирослав Б Младеновић локални етнолог

41. ИЗЈАВА

Поводом изгубљене личне карте, један од грађана је написао овакву Изјаву за изгубљену личну карту МУП-у Србије-СУП Лесковац(аутентична):
-Прошлу недељу дал беше уторак или среда јебем ли га вика ме мој другар Славе што га отпустили из Југобанку и вика цитирам:“Брате најебаја сам паре имам малко а ладно, него ако можеш да пођеш с мене у шуму у Сувопоље да ми помогнеш да сечемо дрва. Ја там там имам другара са стилку а таст ће ги дотера с трактор.“.
Добро бе реко знам ја које је мука ја сваку годину по снег цепим дрва ћу идем ко па нећу и договоримо се за суботу. Дође и субота. Време мрчкаво. Купимо леб, саламу, ракију и одомо у шуму.
Погодимо се за четири ара по шестпет марке и почемо ги трупимо.
Мајке муга на први ар заврну киша. Помисли најебамо га. И у тој вртење по ону маглу, кипу грањке- бркнем се за цигаре оне мокре. Реко до мојега а у други џеп за резерне курац ни цигаре ни лична карта. Погледа око мене оно само блато и лисје, грањке, трупчики, полочајке од ракију. Поврте се, поврни и мислим да је говно ја би га нагазија а личну карту курац ћу нађем.
Ете такој сам гу изгубија а ви ако оћете дајте ми другу ако не ја ћу живим докле могу ко скојевски илегалац.
О1. 10. 2002. Лесковац

-наставиће се-



offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Додатак
42. ВЛАСИНСКА ЖЕНА ПЕЧАЛБАРА

Кад у неко доба ноћу прилегнем у кревет душу да оданем, само што засспим, ете гу зора, и одма се дизам-работа чека. Мора да се замеси и испече леб уз вршњик испече у црепуљу на огњиште, деца ситна да се подмире, стока да се чува на пашу.
Такој је тешка наша мука планинска. К'д нам мужеви отиду у печалбу, а ми останемо ко црне кукавице. Ете овуј годину млого сам се намучила.
Све сам кућевне работе сам свршавала сама: жњем, косим, дрва берем, косу ковем, терам камен за кућу, њиве орем-и патим од немаштине.

Кад дојде време косидбе, сабајле се дизам из кревет, па на брзину посвршавам кућевне работе, па узимам косу, седам испод кућу-и ковем.
После спраим острило, напуним бокал сас блажено млеко,
Турим киселе поприке у зевњану паницу, исна, лето је па се веће здувале, напуним једно шише сас ракију,
Закачим чантру за тканицу и пуштим гу низ кук-за острило, наметнем косу на рамо, па пут под ноге-хајд на ливаду. И такој до пладне.
Кад ми се утупи коса, нема који да гу накове, а ја не умејем, таг станем па плачем. Несам глупава, али писмо несам знала,-не умејем да писујем. Док ми деца не пристигоше, други ми је писма читал и писувал.

„Цркни, душо, кад си се родила-само да патиш и да се мучиш“.
Нека пусто остане тој проклето печалбарско време, споменуло се не врнуло се. Голема је мука кад се у жену младос пробуси, па вој се, силом одма узне“. Влајко је печаловину давао свом оцу Аргаћину.
„Влајко ни писма мене не писује, но на свекра. А свекар кад писмо прочита, викне па ми рекне: Поздравља Влајко. А ја рекнем:“ Па 'вала му '-а уз мене си мислим: што ће ми такав поздрав, ја Влајка оћу. Свекар се завалија разболе, човек иначе стар, године га притисле, леже у кревет и виш се неје ни дизал. Кад ће веће да се прекара, викну ме па ми рече: Снајо, од саг си ти домаћин, ја сам млого болан, бржо ћу да умрем, еве ти овеј паре што остадоше: Од куповину, купи једно свињче и још малко царевицу. -и завалија бржо се прекара“.
Преко зиме седи нешто дуже време- и отиде.

„И такој, уместо да наш брачни живот тече, уз заједничку совру и кревет, па да се такој здушујемо, ми смо печалбарске жене самовале“.
„Питујеш ме како сам испраћала ча-Влајка у работу.
Како? Море сас слзе“.
Због велике смртности и потребе у радној снази,
У планини се рађала много деце-па су говорили:„Да има и за нас и за Бога“. Рађала се деца и умирала, и мајка их сахрањивала.
„А да неје могла сас мужа да подели тугу.
Муж негде долеко, често неје ни знал да је некоје дете умрло.
Тек кад дојде дома, таг види да деца несу сва на број“.
„Време у које сам живела, разликовало се је од данашњо: сад жена роди једно ел две, па малакше. Викају чим затрудни, одма побацује и упропасти се, и неје више ни за кућу, ни за пољске работе.
А онда се неје гледало на тој: жена рађа, докле може и дотле гу снага држи, рађа, деца дооду на свет и мру.

Остане понекоје, изђика како младика у гору, и мајка га пушти у свет у печалбу, Такво још малечко, слабашно, да му туђина знае детињство и младос: Леле, мајко, нека пуста остане тај проклета печалба“.
Питујеш ме какав ми је бил живот? Какав-никкав.
Никад да станем, никад сас душу да данем, куде се обрнем и које да започнем, свуд ме работа чека. Радости несам имала. Још од детињство пратил ме стра од глад и немаштину. Родила сам се у породицу куде се много деца рађала, а леб малко. Моја мати и башта Коста, ел Која-како су га комшије викали, родили су девет деца: шес сина и три ћерке“. Као дете, девојчица од седам година, чувала другима стоку, Уз малу награду за родитеље-другима радила у току лета. То је било слугарење, а звало се „уцењивање“, а њу звали:„момкиња“, „слушкиња“ „Слугување се неје сеплаћало сас паре.
Паре су малко даване, млого је више давано жито, аљине, вуна , опанци. Аљину сам носила газдину: даду ми старудије, изношене неке рите.И ја, обучем, носимм вучем. Кад дојдем мајки дома на пресвлаку, онакој дроњава, она прво отплаче моју муку, па седа и крпи, пере, преправља, крати дроњке. Радела је преко ноћ, а ја сам за тој време спала, јер сам се јутре сабајле, морала да врнем: газди, куде нема одмор“.

Кад се удадо чува стоку и децу, а муж ми „отиде у работу“.
Такој си одстану сама са децом.
Ни кад се муж врати из печалбе није се сврато дома.
Ни тада није седео код куће: Дохватио је кларинет и са својом бандом-музичком дружином, лутао около по свадбама, гозбама, славама-највише по саборима. Јело је припремала ноћу: кревет је мало кад изјутра спремала, извлачила се испод черге и журила на посао.
Прво је музла краву, „а онда-е онда! Пусто ли остало“. „Кад помузем овце и краву, таг децам остављам леб, малко сирење и воду, заклопим ги у собу-и отидем. Најмалечко турим у лелејку, наметнем на рамо па сас моја и туђа говеда која сам чувала под ак,
Штукнем еј негде у планину. По цел дан сам трчала по стоку и дете на грбину носила. Кад се негде пред заод сланца врнем дома, у собу сам затичала све растурено: понеко дете полагачке плаче, стење, нека заспала испод кревет, а нека се тромо играју. Родила сам дванаес,
преко зиме гонила крупну стоку негде у планину, обарала букова стабла да би стока брстила. Такој беше“-рече баба Божура и дубоко уздахну.

„Муж ми је био печалбар, циглар и целог је живота баратао са земљом. Или је орао да би смо из ње извукли мало овса, ражи илицаревицу, или је од ње правио цигле, да би људи себи направили куће. Одлазио је у туђ свет, скитао је по туђим земљама, хиљаде километара пешачио, ишао и тражио посао Да би зарадио коју пару. А ми смо нестрпљиво чекали да нам испрати од зараде“.

Чекам св'ки д'н и копнејем. Мој жуж је у работу. Такој си је од памтивек. Беше му татко печловник, с'г и он, а наша деца ће к'д порасту.
Таква ни је судбина кво да се работи. Едни из село иду у пинтери да праје бурићи, каце, други иду да збиру длаку по Македонију, а четврти иду у зидари а пети у цигалри и црепари.
На све стране се распрштали наши мужеви у печалбу.
Само се виђамо к'д је неки вашар, ел к'д се дооди за жетву, а неки за косидбу, а неки недооде све до Пејчинд'н.
Богами к'д обели снег по наша ридишта, неки се т'г врту из печаловину.
Такој ни живот прооди у пусто чекање, к'д чујемо да врата зашкрипу и отворе се. Св'ку ноћ с'њамо т'ј д'н. У тој ни пројде живот. Да неје тај нада неби се ни живело.
Да ни донесу паре из печлабу, да ни буде боље, да се деца радују к'д им татко купи нови оп'нци, а на мајку нов тулбен за вашар.


ЗАПИС 1975/78. године Црна Трава, Власотинце
Забележили: Симоновић Симон-Монка и Мирослав Б. Младеновић- Мирац


43. ЖЕНА НАДНИЧАР


„Све сам у кућу сама работила: орем, копам, садим расад, прскам лозје и све друго. Имање смо малко имали: њиве око 90 ара и на њи смо садили кукуруз и малко пченицу. Виноград смо имали око 8 ара.
Зевња малко и не може да се намири све што треба за кућу“.
Због сиромаштва, одлазила је у надницу да ради у поље, а често узимала земљу да ради наполице.
Кад год је некоме кренула да ради-увек је водила своју децу:
најмање је стављала у љуљашку, па на леђа.
Наполице је радила код: Уроша Јањића десет година, Трајка Куцуле, Томе Ибраимова, код Драге Раденкове, Коне Пејчиновог, Петра Јовкиног и других.
Породица се је слабо хранила-слаба зарада и на туђим њивама.
„Додија ми работа на туђа имања,
Па једну годину реши се да чувам једно свињче,
Оћу да га ураним:
Берем коприве, збирам сплачину, варим лисје од лозје,
Трудим се да га угојим, оћу да га угојим. Продадосмо га, јел паре требу. Од теј паре купи кило маст, и сас тој сам блажила децу целу годину. Ткала сам ноћу, на гасарче: ја ткајем, а деца седу куде мене и сучу цевке. Ако не ткајем, предем вуну ел нешто друго работим“.

Рано смо остали сирочићи. Башта ми Дамњан погину од буку у Станину Бару од вола, ел тел да га помери докле је падала бука, а Дикомир гу секал. Такој мој башта погинул а вол се извукал. Наиде рат, а ми несмо имали ни леб, па сам ишла по надницу да копам и жњем по Козило, Бистрицу, Млачиште и Баинце и била слуга да си преживимо сас мајку Љубу и две помладе сестре Иконију и Зорицу.
Ч'к с'м на грбину доносила жито из Подримце од куд Лесковац од тетку. Несмо имале ни ржен ни овсен леб нег смо збирале буков жир па мешале сас кордељке од царевицу да мељемо да се преживи. Млого је била мука кад се јел леб од мељене семке од тикве. После се заратува, отидо у партизани, некакој преживемо. „

Казивачи: РАДА СТАНКОВИЋ(1882.г) из села Орашје код Власотинца
И Марица (Стојановић) Младеновић(1925.г) село Преданча Власотинце
Запис; 1978. године и 1975.г села: Орашје и Преданча, Власотинце
Забележили: Симон Смоновић-Монка и Мирослав Б.Младеновић- Мирац



44. ЛОЗЈАРСКА ПРИЧА


-E, дете, дете! Туга ми је к'д се сетим како је било... Целу зиму риљање! Сви мужи из кућу. И по снег. Одгрну па риљу на лозје...
Риљевина до риљевину. Насади се лозје бели свет. И све убво, урађено. На време се ореже, окопа , испрска и изврже. Кад се сработи око Светог Илију и грозје почне да се шара, оно ти мило да гледаш. Пуно поље с млади. Све насмејано и весело. Песма.. Кад дође берба, кола се оките, туре се мушеме и њи па ајд у лозје. Трница, Лозја, Каћино, Брег, Копотине-свуд се бере. Беремо и причамо.
Напуне се кола, волови не мож да извучу. Извукује се са запреге. Путеви се „усмрду“ од грозје“!
Запис: 1977.године село Црнатово
Казивач: Александар Митровић(85.г), рођен 1892.г. село Црнатово Власотинце
Забележио: Никола Митровић(1939.г у с. Црнатово) професор српског језика




45. Свођанска разгледница живота
Какво време беше у оној старо време к'д бео помлад. У Свође шес кафане-крчме, свуд трешти музика, певаљке певу. Бил је тој боемски живот 60-70. година 20. века у Свође.
К'д је пијачни д'н све се збере у Свође.
Милина да се гледу убаве девојке, младе снајке и бркати мужеви печалбари.
К'д је вашар у Свође тој си је посебна прича. Туј се пије, весели, од мерак, за тугу и весеље, туј је бил наш живот у кафане.
Туј се погађало за у печалбу:циглари, зидари, пинтери. Тој је бил наш живот за цел крај.
Нек'д Бора Пејчић и Перица наставници освану у кафану; па т'г право иду у школу.
Тој беше боемштина. С'г све опустело, све оронуло, нема живот, све се куће распале.
У малу Власина и Албанија били млоги занати:опанчари, крчмари(кафеџија), кројач, терзија, абаџија, ћурчија. Бил познат Рака капетан у Албанију, а и поред реку Љуберађу на улаз у Власину била воденица, а и у Тропшинци ги биле неколко воденице.
У стара времена још се причу и има још зграда старих мејана и кафана у време турско време у Тропшинци, уз реку Лужницу, где се ајдуковало, турци пресритали и пљачкали од Кржалије.
У центар село беу кафане и продавнице, пекара, посластичаре, кломферски занатлија; а у густ центар села туј беше и месна канцеларија, продавнице и осмогодишња школа, у којој беше дом омладине.
Туј се одржавале приредбе, селски сусрети села, такмичења певача у старе песме и стара народна кола.
Надигравалао се, натпевавало, а уз реке власину и Љуберађу водила се љубав по врбаци у време вашари и ноћних игранки.
На улазу у село беше и Диса мајстор за израду машина за сечење цигла, кројач, баланта(амбуланта лекарска), станови за учитељи, задружна зграда, стара библиотека и остаци римског кастела на брду на састав реке Љуберађе и Власине.
Туј смо се збирали ко деца, а и доодило се са све стране да се меље жито, да се извиђају, пошале и нек'д се и туј водила љубав, па и склапали пазари.
У Свође повише у Албанију и у неке друге махале, а и у махалу Власина су оратили на лужнички говор:оче(хоће), нече(неће),Че(Ће), Чу(Ћу), Ока(зове)нече(неће)-исто ко у Горњи Орах, Лукачево, Добровиш; јел су се теј куће заселиле из лужнички крај, па такој су биле задржале своју орату. Овде су вла

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2010
  • Poruke: 160

Додатак
45. Свођанска разгледница живота
Какво време беше у оној старо време к'д бео помлад. У Свође шес кафане-крчме, свуд трешти музика, певаљке певу. Бил је тој боемски живот 60-70. година 20. века у Свође.
К'д је пијачни д'н све се збере у Свође.
Милина да се гледу убаве девојке, младе снајке и бркати мужеви печалбари.
К'д је вашар у Свође тој си је посебна прича. Туј се пије, весели, од мерак, за тугу и весеље, туј је бил наш живот у кафане.
Туј се погађало за у печалбу:циглари, зидари, пинтери. Тој је бил наш живот за цел крај.
Нек'д Бора Пејчић и Перица наставници освану у кафану; па т'г право иду у школу.
Тој беше боемштина. С'г све опустело, све оронуло, нема живот, све се куће распале.
У малу Власина и Албанија били млоги занати:опанчари, крчмари(кафеџија), кројач, терзија, абаџија, ћурчија. Бил познат Рака капетан у Албанију, а и поред реку Љуберађу на улаз у Власину била воденица, а и у Тропшинци ги биле неколко воденице.
У стара времена још се причу и има још зграда старих мејана и кафана у време турско време у Тропшинци, уз реку Лужницу, где се ајдуковало, турци пресритали и пљачкали од Кржалије.
У центар село беу кафане и продавнице, пекара, посластичаре, кломферски занатлија; а у густ центар села туј беше и месна канцеларија, продавнице и осмогодишња школа, у којој беше дом омладине.
Туј се одржавале приредбе, селски сусрети села, такмичења певача у старе песме и стара народна кола.
Надигравалао се, натпевавало, а уз реке власину и Љуберађу водила се љубав по врбаци у време вашари и ноћних игранки.
На улазу у село беше и Диса мајстор за израду машина за сечење цигла, кројач, баланта(амбуланта лекарска), станови за учитељи, задружна зграда, стара библиотека и остаци римског кастела на брду на састав реке Љуберађе и Власине.
Туј смо се збирали ко деца, а и доодило се са све стране да се меље жито, да се извиђају, пошале и нек'д се и туј водила љубав, па и склапали пазари.
У Свође повише у Албанију и у неке друге махале, а и у махалу Власина су оратили на лужнички говор:оче(хоће), нече(неће),Че(Ће), Чу(Ћу), Ока(зове)нече(неће)-исто ко у Горњи Орах, Лукачево, Добровиш; јел су се теј куће заселиле из лужнички крај, па такој су биле задржале своју орату. Овде су владали турци и бугари, па су остале млого њиње речи да се зборе по село све до 60. година 20. века
У село се заселили од Косово, из Црну Гору,Македонију, од власински крај(црнотравски крај), Шумадију и Лужнички крај; па има разна ората(говор) : „бугарашки“ , шумадински, црногроски, , македнонски, турцизма-све се помешало у орату до 60-70. година 20. века .
К'д сам бил по вашари, на игранке, у школу у Свође и по кафане-крчме; зору зориили сас друштво и онда се у планину вртали ујутру.
Онако млитави од боемштине, ишли да косимо планинске ливаде или се вртали у черге да ни мајке и невиде к'д се легне.
Туј су доодили из Преданчу, Горњи Доњи Дејан, Јаковљево; Горњи Орах, Лукачево, Борин Дол, Џакмоново, Боњинце, Алекисине, Врело, Пржоње, Добровиш. Тегошницу, Доње Гаре, Тегошницу, Завидинце, Присјан.
Тој је бил наш живот у кафане и по вашари. Т'г се туговало, веселило под шатори, разбијале флаше уз армоникаши, свирачи трубачи, а нек'д и уз гајде се веселило и играло до зоре.
Т'г су мирисале девојке и живело за недоживени снови за бел леб и печене кобасице на жар - ћумур. Тој беше време живота боемштине и сневања о животу.
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, јун 2009.године Власотинце






46. ЦРНАТОВАЧКИ ГОВОРНИ МЕДАЉОН

-А, мори, чу ли кво је било?
-Како па не. Оно грми село!

-Докле?
-Идем на њиву. Не седим у кућу за главу живу!
-Како ћемо за копање?
-Кој како оће, какво му знање.


-Кво работисте д'н'с?
-чукамо груде. Ће садимо па како буде.

-Које ће пијеш?
Не знам. Нес'м за ништа. Дос'г пимо. Дооди Риста.

-Петре, какво ће работиш јутре?
-Бре, незнам. Ел за дрва у дулан, ел ћу уз казан.


-Чујеш ли, чујеш?
-Које, бре, Тисо?


-Мојега чапу, кера како тера. Из Сип откара га на Големи рид.

-Чусте ли ви, н'ћ'с пуцаше. Куј се оженил?
-Ма чумо. Даринку из Крушевицу узел Данил.

-А, бре, Јоване, које тој пушиш?
Мотам котробан по цел дан!

-Докле?
-Ћу косим.
-Не ли зелено?
-зелено, зрело, нека! Више се не чека.

-Бре, прска ли?
-Прска, како да нес'м. Ридомил и тилт, па смо квит!
-И ја сам намеран, ал' с плави камен.


-Што те, мори, нема јучер куде мене?
-Меси баницу па нема време.

-А, мори Миро, какву ману наодиш на Јована?
-Ма, јок, бре! И под пут и наду пут ћу нађем таквог готована!

-Ја отидо на једно пиво!
-Ако се врнеш пијан, ћу закључам, све ми живо!

-Стојанке, мори! Виде ли Петра и Ружу?
-Срето ги. Ма они се од'мна л'жу?

Запис: 2005. године село Црнатово, Власотинце
Забележио: Никола Митровић професор


47. ДЕЈАНСКИ ГОВОРНИ МЕДАЉОН

-Абре овај Станоје и Богосов решиили се цврсто да доведу воду из Букову Главу.
-Иде смејање по Дејан, ал бре неподаву се, ће буде работа.


-Овија из Совчину млого стежу, незнам кво им је. Нешто се тртомуте за струју. Тешко се збиру паре.


-Стојан Десимркин и Властимир Јорданов из Проданчу ће свиру на Тројцу у Дејан. Незнам бре дал ће си се видимо на славу, онакој какој се договримо у петак.


-Овеј пак ђорђинске жене, млого бре пију, ће ни бре савладу по пијење нас преданчари. Ал и ми си ги имамо повише од њине жене, ће ги победе у пијалаци по свадбе.

-Еј бре Милице ће ли идеш на копање, оној бре меко ко бапка, млого арно, еве пројдо сас краве и пипну земљу.


-Пуштајте овце и краве децо , ево дојдо од копање, на Големи и Мали Ђорчеврид већ пасе стока. Што ви не баба пробудила порано.
-Па нека ги бабина деца нек си малко поспу,де,де стока ће се напасе голем је д'н.

-Еј теткино дуле, јела овам да ти тетка нешто подаде. Еве нес'м се млкого прекршила, еве ти једно шарено тојаче бонбонче, да ти буде мерак да пасеш овце цел д'н уз појање и да си свиркаш у дудуче.
-Тетко мори неси требала да се отрошиш, ја си појем и чувам си наше овце да ги напасем добро да ни подаду повише млеко, да си се дома кноћи добро млеко накусамо.

-Еј почекајте ме, носим си сандале у руке, а сас гумене попке ће си идемо све до Чобанац.
-А кво ће да работимо ако ни виде лопушњанке, рамноделке и равногорке.
-Ма ништа. И оне такој исто работе. Исто ко и ми се убаво премене у народну ношњу и носе си сандале у руке до с'м сабор-вашар. Неке иду и босе до с'м Чобанац.


-Ће ли бре идемо на пијење, Јован од Преслап довел снајку Славицу из Равну Гору.
-Ће идемо, ево чу какој пуца Трајко ловџија сас пушку, а Власта рамоникаш ће ни весели. Понеси и неки динар за целивување за снајку, ел се на празно нециливува у руку од снајку.

-Овија па златићевци на седми јули се изначуку и Власта армоникаш ги опепели. Ал брате големи весељаци, без њи неможе да се коло заведе.
-А беше ли тепање сас јаворци и јакољевци око коло. Беше, Станислав и Станомир им човке разбише, ал затој к'д дојду на сабор у Преданчу на други мај сви ги поштују.

-Млого ми мерак к'д чујем да тупан зачука на Чуку на сабор у Дејан. Срце ми заигра. Немам си паре да платим коло, ал си се изиграм на кеца и у коло. Чим чујем армунику и тупан одма батаљујем сву работу, па право на сабор.

-Е какој си свиру овија лопушњањи, нема ги равни све до Власотинце. Побеђују сви свирачи к'д се зберемо да се венчу у општину или у цркву у Крушевицу. Само к'д Сотир дуне у трубу, јечи планина.

-Еј викај Милета и Кицу да понесу крпењачу, па нек појду низ долину па повикн у Мирка, па ће н си се сас Борка и Мирослова играмо лопту против златићевци на „Крст“ у Златићево.
-Море њин татко Јован гу сакрил, па гу траже да је најду, па ће малко да се задоцне, ће ги почекамо на Прекоп.

-Да ли ће идемо на Дејан или на Залтићево из школу од Свође?
-Куде има повиш друство, туј ће идемо, да се играмо сас лопту од кравље длаке и да јуримо веверице и млатимо крушке-да мож отиднемо дома до мрак.

-Јосиме има ли пошта од мојег печаловника.
-Ма Јованке , де печлаовник још ни баницу не појел, што си му омесила за пут. Нека се малко ужига, заради неку пару па т'г се надај да ти прати писмо и паре. Изгледа млого си загорела:ха..ха...

-Појдомо из свођску луку да си се обањамо у Власину, к'д си се пуштимо из школу. Ми златићевци, јакољевци,проданчари, дејанци, јаворци. Раздвојимо се по групе куј знаје а куј незнаје да плива. Ми појдомо према Камењари, ал ем несмо знали да пливамо, ем смо били без гаће.

-Срамота бре да се скидамо у пртене дугачке гаће, ел туј су биле и неке женске ће ни гледу па ће теру саир по села и по школу од нас. Ће буде голема смејурија. Витко из Јаворје посналажљив па ни одведе сас Синишу из Горњи Дејан и сас неки борондолци и доњодејанци па се скинумо голи у један врбак у луку и убаво се побрчкамо и обањамо. Тој ни је било прво бањање у голему воду, ел смо се бањали по вирови.

Запис: 2009.године село Преданча(Дејан-Власотинце)
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац

17 март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 925 korisnika na forumu :: 64 registrovanih, 5 sakrivenih i 856 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., Altay, altec.gs, Apok, babaroga, Bahuss, bankulen, Battlehammer, celik, cikadeda, Cirkon, cole77, cvrle312, djboj, Dorcolac, dragon986, Drug pukovnik, EODBiH, Georgius, goxin, Insan, ivicasimo, Klecaviks, kovinacc, kuntalo, Leonardo, Lieutenant, liman, Lucije Kvint, lukac, Markoni29, mean_machine, Mila Mandic, Milan A. Nikolic, milimoj, Milos ZA, nikoladim, Oscar, pedja63, perko91, Pohovani_00, randja26, rodoljub, S-lash, sajbervulf, sakota79, Singidunumac, Sirius, Snorks, Steeeefan, suton, Toni, trajkoni018, Viceroy, VJ, vladancekicsrb, vlahale, vlvl, Wiesel092, Zerajic, Zlatko580, zuxbg, Živković