online
- Gavrilo Milentijević
- Komandir stanice milicije Gornje Polje
- Pridružio: 12 Feb 2005
- Poruke: 35592
- Gde živiš: ovalni kabinet
|
Ispovest našeg "dobrovoljca" koji je preživeo pakao u Iraku....
U Irak sam otišao vođen više avanturističkim instinktom i potrebom za ratovanjem, a manje zbog novca koji, istina, nije bio za bacanje. Posle svega mogu da kažem da je sve bilo velika greška i da sam zahvalan Bogu što me je ostavio živog. Mislim da je sa mojom ratničkom karijerom gotovo za sva vremena.
Ovako svoju životnu priču pripoveda Kosta S. (39), diplomirani profesor književnosti, koji, međutim, nijedan dan nije proveo ispred đaka u učionici.
- Irački pakao je noćna mora za svakog borca, pa i mene koji sam prošao sva ratišta na Balkanu - od Krajine, Posavine i Podrinja do Kosova, Metohije i Makedonije. Mislio sam da sam sve video i da me ništa više ne može iznenaditi, ali užareni pesak Iraka, svakodnevne zasede pobunjenika, monstruozna i ritualna ubistva islamskih fanatika, kao i opšti otpor iračkih civila su me ubedili da nema tih para zbog kojih bih daljeostao - kaže Kosta.
Zajedno bivši neprijatelji
- Dok su nas vakcinisali protiv raznih opasnih bolesti, koje još vladaju na Bliskom i Srednjem istoku, video sam puno ljudi sa prostora bivše Juge. Gledali smo se popreko, što je razumljivo kad se zna da smo do juče nišanili jedni druge. Bilo nas je svakakvih - Srba, među kojima dvojica "crvenih beretki" iz JSO-a, Hrvata, Šiptara, čak i jedan Slovenac. Tamo sam našao i jednog Makedonaca sa kojim sam ratovao kod Kumanova. Prava JNA u malom. Uz bivše "jugose", na ceni su bili i nekadašnji Sovjeti, Rusi, Jermeni i kojekakva kavkaska plemena. Svi sa bogatim ratnim iskustvom.
On dodaje da je oduvek voleo oružje i da je porodično sklon ratničkoj tradiciji i dodaje da je tokom oružanih sukoba u bivšoj SFRJ stekao zavidno ratničko iskustvo zbog čega je posle rata 1999. angažovan u rezervni sastav specijalnih policijskih jedinica. Na svoju ruku je, kaže, otišao u severnu Makedoniju gde je sa desetinama srpskih dobrovoljaca ratovao u sastavu makedonskih policijskih formacija protiv albanskih pobunjenika u selima oko Kumanova.
- Poziv da idem u Irak dobio sam preko kuma, koji živi i radi u Nemačkoj. On je već stupio u kontakt sa jednom tamošnjom "agencijom za konstalting", što je u stvari bila klasična plaćenička kompanija. Po dolasku u Nemačku i razgovora sa njihovim predstavnikom shvatio sam da se od nas traži da budemo oružana pratnja konvojima šlepera koje u Iraku angažuje američka vojska za potrebe snabdevanja.
Kosta kaže da je posao u Iraku "bio naizgled jednostavan i najviše je ličio na film "Pobesneli Maks'".
Za pogibiju 150.000 evra
Kosta ne želi da pominje novac koji je dobio posle potpisivanja ugovora, ali tvrdi da nije u pitanju naročito velika brojka.
- Recimo da je plata bila između četiri i sedam hiljada evra. To je, verujte mi, smešno, u poređenju sa onim što nas je u Iraku čekalo. U slučaju pogibije, našim familijima bilo bi isplaćeno po 150.000 evra.
- Konvoj od tridesetak kamiona imao je zadatak da što pre prebaci tovar iz tačke A u tačku B. Na tom putu napadali su nas pobunjenici na kolima, improvizovanim kamionima, motociklima, s ručnim bacačima, "kalašnjikovima", protivavionskim mitraljezima. Minska polja, civili koji leže nasred puta, unakaženi leševi američkih vojnika - sve su to uobičajene slike na iračkim putevima. Glavno je bilo ne stati i ne dozvoliti da kolona bude presečena. Ako bi do toga došlo, bio bi to kraj za sve nas. Sigurno bismo ostali bez glave.
Naš sagovornik ističe da su upravo zato plaćenici vrlo nervozni na obaraču zbog čega se, bez upozorenja, odmah otvara vatra na nenajavljeno vozilo u susretu.
- Nikad neću zaboraviti kada smo naišli na jednu uništenu kolonu od 15 američkih vozila. Leševi su se još dimili, polovina bez glava. Mada je "eskort" bio naoružan do zuba, ništa im nije pomoglo kada se jedan pobunjenički "golf" krcat eksplozivom ubacio između dva kamiona i razneo odmah nekoliko šlepera. Zbog pustinjske oluje američki borbeni helikopteri nisu mogli da reaguju, jedan "apač" je srušen tako da su samo mogli putem radio-stanica da slušaju krike, zapomaganja žrtava i jurišne pokliče iračkih gerilaca.
Zbog nužde ode glava
- Jedino mesto gde se može mirno i spokojno živeti u Iraku su utvrđene američke baze. One podsećaju na utvrđenja iz kaubojskih filmova o Divljem zapadu. Tamo postoje prodavnice gde se bez bojazni da je piće otrovano može kupiti viski, kao i čokolada, cigarete... To su i jedini troškovi, jer tokom pratnje konvoja niko ne sme da izlazi iz vozila. čak ni za nuždu. Svako zaustavljanje znači - ode glava!
Posle samo dva meseca, Kosta S. je pobegao iz Iraka glavom bez obzira.
- U vreme američke opsade Faludže, transporterima smo dolazili do rubova ovog grada čiji žitelji su trpeli biblijsku agoniju. Bombarderi su svakodnevno napalmom zasipali centar grada, a haubice iznad naših glava su naročito noću rušile zgradu po zgradu. Što su američki napadi bili žešći, to su protivnapadi pobunjenika na konvoje bili češći i svirepiji. Kada je neposredno pored mene snajperom pogođen jedan Holanđanin, shvatio sam da je vreme za odlazak kući. Ne ponosim se svojom pričom. Želim da ohladim usijane glave koje misle da na lak i brz način mogu doći do para - zaključuje svoje svedočenje sagovornik "Vesti".
Gurke mi čuvaju leđa
Već punih pet meseci jedini je Crnogorac u Bagdadu. Njegov posao u kompaniji koja se bavi obezbeđivanjem objekata i ljudi je da regrutuje sve one koji hoće da dobrovoljno rade u Iraku. Uz to obučava i čuvene nepalske borce, koji se u ovom ratu bore na strani Amerikanaca
Aleksandar Dedović (3 , među Nikšićanima poznatiji kao Šime, jedan je od onih autentičnih i neverovatno zanimljivih ljudi koji bi mnogo šta mogao da ispriča o svom životu. Međutim, konkretan povod našeg razgovora sa njim je njegov petomesečni boravak u Iraku, i to upravo sada kada se ova zemlja nalazi pod protektoratom SAD i kada na ulicama svih iračkih gradova svakodnevno odjekuju eksplozije, izvode se terorističke akcije i ljudi ginu na svakom koraku.
Šime je sedam godinama bio profesionalni vojnik Vojske Jugoslavije, potom je tri godine pre odlaska u Bagdad radio u Američkom komitetu za izbeglice na Balkanu (Makedonija, Bosna, Hrvatska, Kosovo), trenutno se odmara u Nikšiću i za koji dan opet će biti na vrelom pustinjskom pesku iračkog žarišta, gde će ostati do 2005. godine. Smešten je i živi u američkoj vojnoj bazi na aerodromu u Bagdadu, i trenutno je jedini Crnogorac u ovoj azijskoj zemlji. Radi pri kompaniji koja se bavi obezbeđivanjem objekata i ljudi, a njegov prvenstveni posao je otprilike menadžerske prirode, to jest on pretežno u drugim bliskoistočnim zemljama pregovara i regrutuje ljude koji se dobrovoljno prijavljuju za rad u Iraku. Pored ovog posla Šime u Bagdadu obučava i čuvene nepalske borce Gurke koji su se u ovom ratu borili na strani Amerikanaca. Njegov posao je da Nepalce obuči kako da rukuju raznim radio uređajima, kako da se bezbedno kreću po Iraku i ostanu neprimećeni, jer se u ovoj zemlji trenutno svaki stranac tretira kao okupator, a samim tim i kao živa meta.
Maskiranje obavezno
– Ovih pet mjeseci mog života u Bagdadu su ispunjeni stresom i napetošću – kaže Šime. – Desetak puta do sada sam lično bio očevidac terorističkih napada kada su preda mnom ginuli ljudi. Gledao sam kako starac od osamdeset godina, za kojeg niko ne bi posumnjao da je terorista, vozi kočiju u centru Bagdada, a potom odjednom prileću dva mladića i sa prikolice skidaju ciradu ispod koje se nalazi minobacač. Jedan od mladića munjevitom brzinom ispaljuje granatu na američke vojnike i onda nastaje opšta bježanija, haos i panika u kojoj samo Bog može da te čuva. Najteži momenat za mene bio je kada su na trideset metara ispred mene poginula trojica mojih kolega, Amerikanaca, kojima je kroz otvoren prozor u automobil ubačena bomba.
Baš zbog takvih stvari u Iraku se pri svakom izlasku iz vojne baze u grad morate maskirati u Arapina. I to je upravo ono čemu ja obučavam druge. Svako suludo izigravanje hrabrosti i izlazak u vojnoj uniformi bez potrebe je devedeset odsto rizik da poginete. Čak, kada se krećete po Iraku morate znati u kojem djelu koja etnička grupacija živi (Šiiti, Suniti, Kurdi itd.) i u zavisnosti od toga oblačiti njihovu nacionalnu nošnju, jer se i oni međusobno ne trpe. Ja najčešće koristim haljinu zvanu "diš daša", tradicionalna nošnja većine Arapa, a pored toga u dokumentima u kojima sam zaveden u Iraku, koristim lažno ime, Aleks Džamal.
Šime je za kratko vreme dobro savladao arapski jezik i odlično upoznao kulturu, običaje i mentalitet ne samo iračkog, već i drugih arapskih naroda, jer je poslom proputovao skoro sve zemlje Bliskog Istoka: Jordan, Siriju, Liban, Saudijsku Arabiju, Iran, Kuvajt, a imao je i tu čast da oseti čari i velelepnost poznatog raskošnog grada Dubaija u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U Jordanu je bio u Petri, mestu u kojem je sniman kultni film "Indijana Džons". Šime se kupao i u Mrtvom moru za koje u šali kaže "ležiš, piješ sok, čitaš novine i ne možeš da potoneš" (Mrtvo more je slano jezero u Jordanu u blizini granice sa Palestinom, u kojem ima oko 24 procenta soli, pa zbog toga u njemu nema živih bića i čovek ne može da potone). Posetio je i drevni Vavilon za koji kaže da je prilično opustošen, a između ostalog ovaj Nikšićanin bio je i u Nepalu, gde je bio gost poznatih ratnika Gurki, o kojima kazuje jednu vrlo zanimljivu priču.
Druženje s Gurkama
– Gurke su u Nepalu osnovane daleke 1815. godine i učestvovale su u ratu između Velike Britanije i Indije, na strani tadašnjih britanskih kolonijalnih snaga. Još od tog vremena pa do danas zadržali su svoju ratničku tradiciju. Odabrana djeca od pet godina striktno počinju da se obučavaju za Gurke, prolazeći vremenom najrigoroznije vojne testove i u prosjeku od sto prijavljenih svega njih dvadesetak postaju profesionalni ratnici. Njihovo tradicionalno oružje je nož "kukuhuri" koji Gurka kad izvadi iz korica, po običaju kojeg se strogo pridržavaju, ne smije da vrati nazad u korice, a da ga prije toga ne okrvavi. Ukoliko taj nož ne upotrijebi protiv neprijatelja, onda je pravilo da samog sebe mora razrezati po ruci i tako okrvavljenog ga vratiti u futrolu.
Šime sa svojim prijateljima Gurkama
– Ja sam na Nepalu – kaže Šime – obišao četiri kampa u kojima se obučavaju ovi ratnici, Katmandu, Itahari, Pokhara i Paton, a najbolji borci dolaze iz kasta Gurung, Limbu, Thapa, Rai i Magar. Ovi ljudi kada dođu u Irak obično rade na obezbjeđenju značajnijih objekata i od strane Amerikanaca izuzetno su cjenjeni i poštovani. Ako im date zadatak da u određenom pojasu, što se kaže, ni ptica ne smije preletjeti, budite sigurni da će taj zadatak besprekorno obaviti. Gurke su inače ljudi sa kojima se ja najčešće družim i sa kojima najviše vremena provodim u Iraku, jer su izuzetno hrabri, pošteni i iskreni.
Amerikanci su takođe moji veliki prijatelji, međutim, skoro niko od njih nikada nije čuo za Crnu Goru, dok za Jugoslaviju svi znaju. Često im pokazujem slike Budve, Kotora, Nikšića, Podgorice, Lovćena, Durmitora, Tare, i toliko su impresionirani da mnogi izražavaju želju da dođu u ove naše krajeve.
U epicentru verskog transa
Prilikom Ashure, desetodnevnog muslimanskog praznika koji slave Šiiti, nedavno se u Bagdadu i širom celog Iraka okupio ogroman broj vernika, a samo iz Irana došlo je oko sto hiljada ljudi, kojima je Sadam Husein za vreme svoje vladavine branio da dolaze u Irak i slave ovaj verski praznik koji se održava u pomen proroka Alije, koji je pre nekoliko vekova u tim danima mučen i pogubljen. Za vreme ovog praznika, iz bezbednosnih razloga, svim strancima u Iraku strogo je zabranjen izlazak u grad, međutim, Šime nije odolio de ne izađe i ne vidi tu ceremoniju.
– U šiitskoj nošnji i na svoju odgovornost otišao sam u centar Bagdada da bih vidio jedinstven događaj, običaje i rituale za vrijeme održavanja Ashure. Na hiljade ljudi sami sebe kamenuju, udaraju se po glavi i tijelu, padaju u trans, krvare, vrište, tuku sebe da bi se na taj način po njihovom vjerovanju približili mukama proroka Alije. Zaista jezivo. Gledao sam na TV-u i ranije scene sa ovog praznika, ali kada se čovjek nađe u takvoj masi koja u talasima pada u trans, onda je to nešto nevjerovatno. Nakon sat vremena provedenih u gradu vratio sam se u bazu. Kasnije sam čuo da je bilo na desetine mrtvih, ali ipak, to je događaj koji se čovjeku samo jednom u životu pruža da ga vidi i uživo osjeti.
Tito i dalje popularan u Iraku
Šime je pored Bagdada obišao skoro sve gradove u Iraku, Basru, Tikrit (rodno mesto Sadama Huseina), Mosul, Bakubu i druge. On smatra da je najveće antiameričko uporište grad Faludža u kojem je dovoljno da bilo koji Arapin samo stane sa nekim strancem i da to bude dovoljan povod da se taj čovek odmah proglasi izdajnikom i osudi na smrt. To je mali grad u kojem čoveka brzo može da pojede mrak.
– Za Iračane mislim da su vrlo hrabar narod – tvrdi Šime. – U Bagdadu sam više puta bio u prilici da sjedim u kućama nekih Iračana koji su moji vrlo dobri prijatelji. To su izuzetno gostoprimljivi ljudi. Od svih stranaca Jugosloveni su najbolje kotirani u ovoj zemlji. Za Josipa Broza Tita svi znaju i dan-danas ga smatraju jednim od najvećih državnika svijeta. Mnogi irački studenti su ranijih godina studirali u Beogradu. Iračanima sam takođe pokazivao fotografije Crne Gore i oni su oduševljeni prirodnim ljepotama naše zemlje, tako da kad se stanje malo smiri i kad se vratim u zemlju, imam u planu da radim na projektu turističkog povezivanja Crne Gore i zemalja Bliskog istoka u kojima zaista ima šta da se vidi.
Toma Zeković-Ilustrovana Politika
|
