TECH deo OPŠTI deo VOJNI forumi

Blog korisnika Limit

Talenat
Idi na vrh
"Postoji nekoliko talenata, ili nekoliko vrsta talenata. Neko mozda jeste talentovan za sveo vo sto cu sada da kazem, neko je talentovan samo za jednu stvar, ali dovoljno je biti talentovan samo za jednu pa da budes talentovan da osetis onaj pravi miris zivota.
Prvi je talenat onaj ko uspe da, usavsi u neku prodavnicu odela, primeti odelo koje je njega izabralo i da bas to odelo kupi.
Poseban talenat je onaj koji udje u poslasticarnicu sa 372 vrste kolaca i odabere onaj koji je najsaldji i u kojem ce najvise da uziva.
Jedan od najvecih talenata na svetu je covek koji prvog prolecnog dana ode u Knez Mihajlovu, posmatra devojke koje setaju tom ulicom i koje su pocele ono prvo prolecno skidanje i koji uspe da prepozna onu, znaci ne najlepsu, ne najatraktivniju, ne najseksipilniju, nego onu, onu, onu, pored koje bi se rado budio celoga zivota. Isto vazi i za devojku koja, medju starosedeocima u nekom kaficu, uspe da prepozna onoga pored koga bi se rado budila citavog zivota.
Pravi majstor je onaj ko udje u knjizaru i na osnovu samo nekoliko reci s pocetka prve strane uspe da prepozna knjigu u kojoj ce najvise uzivati.
Veciti talenat je onaj koji setajuci radio skalom i cuvsi tek po nekoliko sekundi price ili muzike na nekim frekvencijama uspe da prepozna onu radio stanicu u kojoj ce najvise da uziva.
A talenat, jedan, naravno vrlo poseban, je onaj koji uspe, gledajuci novine i procitavsi ili bacivsi pogled na svaki od naslova dve sekunde, da prepozna vest dana, mozda nedelje, mozda godine, mozda decenije..."
MHM, Radio Index
Hod
Idi na vrh
Drukčiji sam od ostalih i to je moj muka. Težak, od jezgra načinjen, ja lečim metalnu potrebu da briznem u plač od straha i lepote. A ja ni ne volim tugu, ne volim plač, iako imam potrebu za njime. Neugašivu želju da potečem zajedno sa suzama niz lice do ruku, i onda hodajući na prstima proputujem ovaj svet. Ali moje suze nisu čiste (ako suze uopšte to mogu biti). Prate ih neke male bubice mraka, svetlosti, mira i rata. Ne umeju da pronađu pravi put jer nemaju koga da pitaju za put.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Suviše toga me ponese van mene. Ne umem da kontrolišem svoj brod. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude lađe. Ali tragam! Moje reči, ma kako haotične i izgubljne se činile ipak imaju u sebi onaj iskonski nagon da pronađu pravu dušu (moju, tvoju, nekog trećeg..). Plivaju okeanom snova, rekama dodira.. Govor je opasna umetnost. Nemoj misliti da je lako naučiti reči snalaženju u vodi. O ne, to je posao koji nikada ne uradiš do kraja.. Možeš ih naučiti osnovnim pokretima, jedna ruka (slovo, glas) levo, druga desno, potisni prostor. Pa staneš, i kao da gledaš ribu u veoma plitkoj vodi koja se bori da nastavi svojim putem, ali jedino sto postiže je da bude bliže smrti. No, one ne odustaju, uporne su to male zveri.. Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u nasoj nemoci. A nemoć ne smeš svima pokazati. To je jednostavna borba za opstanak. Postoje ljudi koje vole mir i postoje ljudi koji vole rat. Oni koji gaze napred i oni koji lagano koračaju. A gaziti nije lepo. Čak je i zabranjeno gaziti travu (zar i možete učiniti tako nešto dok igra uz, samo njoj znan, tango vetra?). Hod je naporan posao. Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti. Jer raspršiti se u sebi je blaženi osećaj. Reći da možeš osetiti JA u svakoj pori, veni, misli.. donosi spokoj i sreću. A svi mi težimo ka toj nekoj sreći. Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je, imati neuredan um. To je nam se suviše čestim čini.. Napravimo dar-mar tamo. Slučajno(namerno) oborimo police sa knjigama. Ostavimo prljave tanjire na stolu. A ni um ne može sve sam. On voli da se druži i sa srcem i sa dušom, čak iako ga one ignorišu ponekad.. Strpljiv je, ali ne u beskonačnost. Može on sve, samo mu daj priliku i omogući da dela. Pospremi stvari sa poda. Oboj zidove u novu boju. Oduvaj prašinu sa kremičkih figura. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca. Dokuči nedokučivo. Spoj dopadljivo sa nedopadljivim. Nemoj se previše prepustiti svojoj glumi. Postani kuća. I pravi prozore. Polako, ne moraš da žuriš. Zaboravi na rešetke, mračne boje. Sunce dovoljno jako sija da se ne potroši za tvoj vek.. Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, započinjemo novo stoleće. Nemoj nikada zaboraviti da se probudiš! Usled nepažnje možeš izgubiti sve. Leći sa saznanjem da ćeš sutra odplesati jedan novi dan(život) je bolje od bilo koje uspavanke.. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan, ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka. Kada mi se nasmeši nepoznato dete u parku ili se rascveta cvet koji je do juče bio pupoljak ili nekog pomilujem po kosi.. Ja sam junak svog dana.
Prošlost je sramno dopisivati, tako svi to rade, od istorije do uspomena. Ni sadašnjosti se ništa ne može dodati, jer oprezna je i vreba. Jedino ostaje budućnost. Tako da i nemaš “neki izbor”. Hteo, ne hteo, budućnost te čeka. Tvoje je samo da li ćeš raširiti ruke ka njoj, ili kao mali mrgud gunđati sebi u bradu.. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena. Biću velika! Velika devojčica koja može sama da dohvati džem sa poslednje police. Koja ume da se popne na drvo, ubere trešnje i stavi ih na uvo. I smejaću se. Svima. Svemu. SEBI. Od sreće.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji shvataju slobodu granice.
Ali, to je samo limit...

*korišćeni delovi pesama Miroslava Antića
Vase ili tudje reci..
Idi na vrh
"Izmedju moje police sa knjigama i realnosti raskorak je svakog trenutka sve manji. Ni jedna misao vise nije originalna. Kao da nikada necu preboleti sto je neko pre mene znao da misli mudrije, cistije, plemenitije, ko zna koliko mojih misli. Cak i te koje sada radjam u mukama i lepoti izmisljanja"
Nikola Rotar

Stvarno.. Toliko puta mi se dogodilo da uhvatim sebe sa nekom lepom mislju (recenicom) i ne budem sigurna jel moja ili sam je negde procitala, cula.. Koliko u stvari mozemo biti originalni? Ionako smo mi sastavljeni od nekih tudjih reci, drugi ljudi su nas ucili, vaspitavali, a mi smo vremenom izgradili nesto sto mozemo nazvati NASIM misljenjem... U svakom napisanom stilu, otpevanoj pesmi.. postoji nesto tudje.. jednostvano, sada se sve samo vrti u krug i stavlja u neki novi kontekst ili ritam.. Ne kazem da ne moze biti lepote i u tome, volim ja svoje i po koje tudje reci.. Ali me nervira nemogucnost da razlikujem onu konstrukciju koja je dosla iz moje glave a ne iz tudjeg "pera"..

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 726 korisnika na forumu :: 31 registrovanih, 6 sakrivenih i 689 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Rade, A.R.Chafee.Jr., aleksmajstor, aramis s, bato, crnitrn, dac, dekao, djboj, djukapfc, dragon986, Filip Marinković, goxin, Jovan Nenad, Koca Popovic, kolateralnasteta, komkom, kovinacc, krlebgd77, kvcali, MB120mm, mercedesamg, pein, RecA, Regrut Boskica, rodoljub, Smiljke, tmanda323, Toni, VJ, vlvl