Blog korisnika Maller-ps
| Bulevar Revolucije | |
|---|---|
| 28 Okt 2013 03:18 | Idi na vrh |
| Odavno se Beograd nije ovako zaledio. Oduvek je, priznajem, imao neki čudan šmek u tom usijanom asfaltu ali nikada ga nisam video ovako utučenog.
Mislim umeo je nekada da me uplaši, onako silovito, kao kada se noć spusti na Dunav. I putio bih ga da me vozi svojim čarolijama i mudrostima kroz svoje ulice, nikada ne razmišljajući o istoriji koju možda zajedno pišemo. Nikada ga nisam video ovako uplašenog, drhtao je pod mojim stopalima, pokušavao je da pobegne od mene. Znam, taj decembar je i meni bio bolno istinit, suočio sam se sa svim mogućim strahovima odjednom. Klinac to ne sme doživeti nikada, bar ne odrasli klinac poput mene. Umukni malo Beograde! Utišaj svoje jecaje i pusti me da zakoračim. Nikada te nisam video tako malenog. I nikada te nisam video tako praznog iznutra. A voleo sam te. Više nego što sam voleo nju, više nego što je volim sada. I grlim njene snove jače od nje same i govorim da biće sve u redu. Tek koja pahulja nagovesti da uzalud stežem bol, da nije moja i da neće nikada biti. A odavno nije ovako bolelo Beograde. Njena nedefinisano lepa lokna koju nikada nije umela da namesti, njen osmeh i okretanje glave kada oseti da je gledam. Ne boj se Beograde, u tebi je još dovoljno mene da preživimo. Sve oko mene je kavez. Sve u meni je sada kavez. Osećam da bežim a stojim. Nisi mi je doveo da ja pokušam onu loknu da namestim, i zato nestani Beograde. Sedim u stanu, dozvolio sam da me pijanog zagrli tvoj Bulevar Revolucije. Klavir, mikrofon, cigareta i... i sneg se pretvorio u kišu sa druge strane prozora. Reci mi Beograde, jesam li ja svoje snove sada ostvario? |
|
| Posle grubih reči | |
|---|---|
| 11 Sep 2013 18:15 | Idi na vrh |
| Postignuti cilj ne opravdava uvek prvobitni motiv. Zato se valjda čovek oseća loše kada postigne nešto dobro, jedino tako mogu da opravdam one koji su voljeni a tvrde da nisu srećni.
Trabunjam. Bacam misli u zid ali mi se rikošetiraju. I želeo sam te. Kao dete neku novu i sjajnu igračku. Kao životinja otrovni cvet. Briga me je što si mogla da me ubiješ. Bolje da jesi dok si imala priliku. Takvi smo mi. Volimo da glumimo empatiju kada neko pati a kada je srećan ignorišemo. Sećaš se onog dana na auto-putu? Baš sam brzo vozio, zar ne? Možda je bolje da sam sleteo negde sa puta i pobio nas sve u autu. Ionako je padala kiša i niko ne zna gde smo bili. Mogli bi da pričaju kako sam poludeo pa vas oteo i vodio u neko zezanje, pa slučajno zbog vode na putu sam izgubio kontrolu... I tako nas više nema. Ali pevali smo onu lepu pesmu (delfinov let, ako se ne sećaš) pa mi je bilo žao da nas prekidam. Čuo sam zanimljivu priču. Hoćeš da je čuješ? Dešava se na istom putu gde smo mi bili tada. Neki mlad čovek vozio je neki neverovatno brz automobil, baš kao i ja tada. Kažu da su ga u prolazu videli kako plače. Ne znam, čudno mi je da neko odlazi namerno i da pati zbog svoje odluke. Onda odjednom, tamo kod one pumpe gde smo stali kao ekskurzija, vaga je prešla na jednu stranu. Toliko je valjda i on nekoga želeo da je u njemu sve slomila. Povukao je volan naglo u desno. Svi su čuli kako probija zaštitnu ogradu i udara u drvo. Onda se auto naglo prevrnuo jednom, pa još jednom... Daleko od mesta udarca tek se zaustavio na krovu. Na kratko začuli su jauke i potrčali da mu pomognu. Onda se začuo glasan smeh. Iritantno glasan. Verovatno je i u njemu sve puklo napokon. Kiša je počela lagano da pada, baš kao onog dana. Usporili su kada su osetili miris benzina. Začulo se blago pucketanje vatre. Smeh je bio sve glasniji i glasniji. Svi su počeli da se udaljavaju kako se vatra širila. Smeh bi prestajao samo na sekund da se nakašlje i opet bi grohotom nastavljao... Osetio se miris izgorelog mesa a onda odjednom ništa se nije čulo. Odvratni miris izgorele plastike i farbe osvajao je nozdrve okupljenih ljudi. Odjek njegovog smeha se širio poljem, kao da mu je konačno pao kamen sa grudi. Al' sudbina kurva podla, uvek ima neki svoj plan. Čak i to je preživeo. Ipak je morao na kraju da ostane sam. Ponekad, nasmejem se glasno, toliko glasno da i ja poverujem da sam srećan. Brzo prodje sve to... |
|
| Čudna | |
|---|---|
| 23 Avg 2013 03:14 | Idi na vrh |
| Poželeo sam, maleni ja u moru čudaka, da ti posvetim neku pesmu. Onda sam se setio da više ne umem da pišem poeziju pa sam rešio da ti bacim ovu poruku u boci. Kada mi alkohol dodje glave ja otrčim u gluvu sobu (da, ostvario sam svoj san i napravio tu „radnu“ sobu), stavim slušalice i isplačem se vrišteći u mikrofon. Ne poričem da nikada nisam bio za tebe, ne poričem da nisi trebala da mi se desiš. Sanjam još uvek kako stojiš pored mog klavira i sviram samo za tebe, neku našu izmišljenu pesmu. A kada padne noć, osećaj na grudima se vrati i kao da tvoja sanjiva glava još uvek me pritiska. Guraš se uz mene, tražeći svaki nepopunjen milimetar između nas. Čudno uvijaš stopala dok spavaš. Sva si čudna kad spavaš spokojno, kad te noćna čudovišta ne proždiru. Ja maštam kako sam još uvek tu, i blesavim danima dodeljujem smisao samo kada tebi ulepšam buđenje. U suprotnom, davim se u grotlu privatnog pakla.
Čudni smo mi bili, kao par, da bi nas društvo prihvatilo. Čudno smo voleli da pokazujemo našu ljubav ali sam siguran da su nam svi zavideli na osećaju slobode koji smo imali jedno kraj drugog. Daleko si pa ne vidiš moje ruke dok ovo pišem. Da ti dočaram- još uvek mi zadrhti glas kad se setim tvog dodira po mojoj koži, stomaku, vratu, usnama. Vozim se bulevarom Revolucije, vidim devojku kako nervozno dodiruje svoju kosu, povičem tvoje ime i na njen zbunjen pogled ja ostajem nem. Toliko sam počeo da te želim da više ne znam šta sam pre želeo, možda sam nešto od toga već i ostvario. Hvata me panika, svet se srušio ko zna koji put, plašim se da mu ne postane navika. Gušim se, borba me svakim danom sve više umara i imam osećaj da ću sklopiti oči i predati se. Prošla je večnost od kada smo se sreli. Nemoj me ispravljati, meni je večnost! I kad ti šaljem u snu poljupce, još uvek ljubim četiri puta- dva za tebe i dva za našeg andjela. To me obori, izgubim volju za plakanjem i nekako zaspim sam. Pa onako uništen, kad prodjem pored neke fontane ili bunara, bacim novčić i zamislim tebe, baš kako pričaju ljudi da radim. Pusti ih, da su bar jednom videli tvoje oči onako kako sam ih ja gledao, ćutali bi. A više se ni ne sećam što sam te izgubio. Reci mi da nije bitno, molim te. Reci mi da si morala da ideš da radiš tamo negde daleko, morala si da zaradiš da imaš lepe svetlucave stvari koje ja nisam mogao da ti pružim. Reci kako nisam bio razlog tvog odlaska, kako si svim srcem želela da ostaneš kraj mene i da te svakog jutra ljubim u čelo. Ali ja sam prigrlio život, ovako tupav i brzoplet pa ti više nisi sigurna da li ga razumem bolje od tebe. Zato nisi nikada ni smela ostati kraj mene. Staviću masku na lice kada glumim velikog i odraslog a kada se povučem u naš... Izvini, u moj stan, ja ću rušiti kule od karata i neću se praviti da nisam ono dete koje si uplakano upoznala i naterala ga da se nasmeje. I miljama daleko od mene kada si, neću uspeti da te obrišem ili da drugo ime umesto tvog u srcu ostavim... A sada me slaži poslednji put, reci mi da želiš samo ja da ti čuvam snove zagrljajem, reci da niko ne ume da grli kao ja. Reci mi da i u tebi kucaju dva srca, jedno koje je moralo da ode i drugo koje je zauvek kraj mene ostalo. |
|
| Prazna | |
|---|---|
| 15 Jul 2013 23:09 | Idi na vrh |
| Nemoj me pitati šta mi je. Eto noćas preskoči, znam da lažeš i to pitanje, nije ti stalo da znaš kako sam i koliki kamen me pritiska. Znam da ti nisam više što sam nekada bio.
Pusti me da povučem dim! Skini tu košulju i zaigraj kapcima kako ti najbolje umeš. Doduše, nikada nisam ni verovao da umeš nešto drugo da radiš kako treba. Tvoje pucanje nerava mene dovodi do stanja nervoze. Preteruješ. A nisi zaslužila. Odavno sam prestao da pokušavam da ti zapamtim ime. Pamtiš li ti moje? A i ja sam se promenio, priznajem. Ne gledam te očima deteta koje tvrdiš da si volela. Umoran sam od laži, tvojih i svojih pa bih da stavim jednu veliku tačku ako tebi nije problem. Ako jeste, ne moraš mi pomoći, mogu i sam. Ti samo lezi gola, kupaj se mesečinom i nemoj misliti na mene. Isprazni čin nekada je bio odličan za oslobadjanje viška energije. Ne znam zašto sam želeo da tome dodelim neki smisao. Znam ja, znaju svi šta ti najbolje umeš. Nemoj mene kriviti za to, nisam te ja gurao putem slomljenih ogledala. Svako svoje greške bira i svako za njih mora da ispašta. Ne krivim te pa nemoj ni ti ovu moju usijanu glavu. Noć je kao stvorena za ples. Popili smo oboje, možda je bolje da ovaj razgovor odleži do svitanja pa hladne glave da kažemo šta nas koči i pritiska. Sindrom gomile, izgleda je svima sada dosadno i svi se voze šinama zaborava pa sam hteo i ja tebe da pošaljem na jedno takvo putovanje. Zaslužila si. Sklopi oči. Neka te gledaju drugi, moje su oči umorne, ja bih malo da trčim daleko odavde. Ne boj se, jedina si prava i zaslužila si, samo ja više ne sanjam kao ti. Ne kažem da treba sada da plačeš za mnom, ali bar ostani ono djubre koje si od mene napravila i okreni glavu dok budem odlazio. |
|
| Pismo bratu | |
|---|---|
| 23 Apr 2013 17:16 | Idi na vrh |
| Znaš li kako miriše slomljeni duh? Nekako podseća na miris rakije, cigareta i znoja spakovan u jedan miris. Ne možeš verovati da to tvoje nozdrve udišu ali opet je tu i bezobrazno šamara tvoj razum terajući te da se lomiš oko njega.
Najviše se bojim tog mirisa. Uvek smo pričali da samo treba vremena. Ali vreme, kurva podla, ne ume da briše greške, ne zna kako da zaceli rane i da otera strah. Ne ume niti ga mogu naučiti kako da mi vrati one koje sam oterao, one koje sam izgubio i povratnim udarom izbaci iz mog života one koje ja nisam ni zvao. To vreme koje smo pustili, teklo je baksuzno a opet nisam ništa postigao. Ništa od onih velikih stvari o kojima smo maštali, ništa od tvojih želja nisam uspeo da opravdam. Nisu konopci ono što nas veže, nešto dublje stoji tu. Nisu one prve batine koje sam dobio zbog naše nepromišljenosti dok smo još bili deca, nije ni ono kada smo prvi put vodili ozbiljan razgovor o smislu života i poenti našeg postojanja. Ali nešto je tu, nevidljivo za druge a nama tako obično da smo naučili da živimo sa tim. Molim te da ove reči ne čitaš noću iako ti ih tada pišem. Ja sam blesavi sanjar, kapetan ove moje lude glave koji još uvek nostalgijom naziva vedro nebo iznad Palanke. Ovde u Beogradu nekako je surovo, ne ume da mi pokaže one zvezde koje smo brojali, ne ume da me prigrli i podseti kako je to kada maštaš. Želim da znaš da sam pokušao, baš onako kako si me ti naučio. I nisam uspeo ali sam sa istim sjajem u očima zagrlio svaki poraz baš kao da je to moja najveća pobeda. Pamtiš, siguran sam, onaj dan kada sam prvi put pred tobom zaplakao. Tek tada sam osetio koliki si ti zapravo deo mene i koliko bez tebe ja ne umem da budem ja. A jedini si koji to mesto nije morao ni da zasluži, dobio ga je na dar od mene bez sekunde kajanja! Možda sam tog dana morao da te poslušam i da shvatim da je kraj, da ne mogu dalje i da ne treba da se trudim. Manje bi boleo bol da nisam pokušao i da se nisam nadao. Istina, još uvek u meni tinja nada da ću izdati onaj roman i da će neko prepoznati svoj život makar u malom delu onoga što sam ja proživeo. Tek iskra u meni zasija kada se setim tvojih reči i već sam sposoban da poletim. To je valjda ono ljudsko u meni, ne znam. I na kraju od svih nas burazeru ostane da tinja samo sećanje u retkim ljudima čije smo živote na lep način pomakli. Znaš li ti kako miriše slomljeni duh? Moj najveći strah je da ćeš me samo po njemu pamtiti kada jednog dana nestanem... Možda nikada ne dobijemo šansu da svetu dodelimo smisao, ali znaj da moj svet bez tebe nema smisla. |
|
| Matorcima | |
|---|---|
| 14 Mar 2012 21:22 | Idi na vrh |
| Kasno u noć, negde oko tri da vas ne lažem dok pišem baš, zvoni meni mobilni telefon. U krevetu i onako bunovan jer sam zadremao u dnevnoj sobi gledajući neki dosadan film ŽKV Dam-a, primetim poznati broj. Javim se i sa druge strane slušalice začujem duboki, zabrinuti glas mog oca. - Alo klinac gde si? - Evo me kući, spavam. Što? - Ma idi u djavola. Dobro, spavaj. - Šta se desilo ćale reci mi? - Ma sada mi preko radio veze javili, nekog mladića od dvadesetak godina pretukli na mrtvo ime i prezime. Kažu da ima opekotine i da izgleda kao da ga čopor vukova napao. - Opa, i ti si sad kao zabrinut da nisu mene tukli? - Ne, zabrinuo sam se da ti neko nije seo na pogrešan nerv i da si ponovo napravio neku glupost. Spavaj some.
I tako, već širom otvorenih očiju odlazim u pravcu šporeta da potražim ostatke kafe. Iz moje sobe istrčava moja majka. - Ako mamu ti tvoju, ako! Tako ti i treba kad se kačiš. Još više zbunjen i uplašen pitam je – o čemu se radi? - Šta ćeš? Ma ubila sam onog skota. Kog skota sunce mu poljubim kad mi soba bila prazna... Ulazim u sobu a na stolu mog kompjutera stoji puna piksla pikavaca i otvorena igrica Angry Birds. Keva je konačno ubila zlog majmuna... I tako, pojure me noći na neki svoj čudan put kada mi dodje da se zahvalim nekoj višoj sili i da istu tu silu zamolim da jednog dana moji roditelji započnu razgovor sa mnom rečenicom- sine znaš, ti si usvojen zapravo... Divno je biti vaš sin... |
|
| tek blagi osmeh izgubljenog trena | |
|---|---|
| 26 Avg 2011 00:48 | Idi na vrh |
| Odustajem. Ne želim više da gradimo loše odnose na temeljima još lošijih odnosa od ranije pa ću samo podići levu i desnu ruku mašući belom zastavicom. U redu je, pobedili ste. Svi vi.
Odlutaću još noćas mislima u jednu malenu toplu kućicu i biće to moj novi dom. Ljude koje zateknem tamo nazvaću svojom porodicom. Imaću nove komšije pune razumevanja za moju glasnu muziku i moje izlive emocija u toku noći. Imaću i jedan travnjak ispred kuće gde ću posaditi par vrsta ruža i pustiću ih da uvenu. Uzeću ležaljku i okačiti iznad oluka da truli skupljajući kišu. I znate šta je najlepše? Vi nećete biti tamo da me osudite i da mene krivite za sav taj besmisao povezanih pogrešnih koraka koje vi nazivate život! Taj deo mog života će se zvati „mir“. Grčevito ću se boriti za parče svog neba i svoj svetionik u maglovitim noćima. Neće biti više zaključanih sećanja na tavanici očaja. Shvatio sam, nekada je moja večnost sreće nekome bila tek bezvredna sekunda dosade. U što više stvari iz naše prošlosti postanemo ubeđeni, sve manje možemo da prigrlimo pravog sebe i potrudimo se za bolje. Svako od nas postoji na neki čudan način, u svom malom vremenu i prostoru. Ako nikada nikoga ne pustiš u svoj prostor onda živiš kratko, bez uticaja na druge a to je nešto najdivnije što može da ti se desi ipak. I očistiću prašinu iz svojih očiju pa ću nastaviti da lutam za svojim snom. I to ću biti ja. Pa ću ovaj deo života nazvati „odlazak“. I kako u svakom ratu, samo dve stvari su sigurne – neprijatelj i žrtve. Pošto ne želim sebe da smatram ubicom, pristajem da budem žrtva. Eto, odatle moj savet za tebe. Želiš da radiš i stvoriš nešto? Ustani i glasno to reci, stavi asfalt pod đonove ako to poželiš zaista. Ako želiš da budeš parazit društva, budi. Ko ti brani? Ne vidim nikoga. Radi sve što ti padne na um makar to bilo i pogrešno. Ali upamti, nikada nemoj dozvoliti da ti balava usta puna ljubomore i pohlepe zapovedaju šta želiš, šta ti možeš a šta ne. Na kraju ipak niko od njih neće primiti metak tvojom krivicom. Metak tvojih grehova draga, samo tvom čelu se smeši. Ovo bih voleo da nazovem „oproštaj“. I za kraj maleni leptiru želim da znaš da nikada ja neću imati snage da te izneverim i sperem ti boju sa krila. Nikada neću moći da prisustvujem nečemu tako divnom kada se bude rušilo. Ovaj deo mog života ću nazvati „ljubav“, jer zapravo oduvek, i dok nisi bila moja,samo ti si znala koliko ljubavi u mom srcu zarobljeno čeka... |
|
| To je ono što se zove aut | |
|---|---|
| 01 Avg 2011 06:46 | Idi na vrh |
| Božo više nas nema u tvojim molitvama, ne čujem naša imena da spominješ. Znam krivi smo mi, trebali smo te pustiti da nas uništiš kada si imao priliku. Ja glasam za to da mi lepo svedemo račune pa da se raziđemo kako dolikuje.
Ja o vama ne mislim ništa dobro. Ne postoje pojedinci više, toliko su neprimetni da je smešno. Glumite levo jaje univerzuma i merkate devojčice (da, devojčice, pola njih još nije ni ušlo u pubertet) u svrhu masturbacije na iste po sećanju kada se vratite kući. Samo ultimativne baje dobiju priliku da ih vode u neki mrak i deflorišu je (petnaesti put). Mada je nekada tako bilo, danas svaki ćoravi petao ubode nekoliko zrna. Smeta mi bre, jer će ti prodati priču kako si joj, eto slučajno poseban, i tek drugi sa kojim je spavala a pregazilo je pola šumadije što njenom voljom, što voljom alkohola. A nema dvadeset još. Ili ima, al’ od skoro. I onda odeš kući srećniji, bogatiji za jedno iskustvo i bogatiji za arhivu polno prenosivih bolesti koje ćeš moći da raširiš poput buva koje mačke šetaju. A ona... Nju boli uvo, prodaće dečku priču o glavobolji i iskulirati ga par dana. Daj čoveče razbijaj tu glavu praznu o zid već jednom! Kada sam ja bio mali za nekoga ko je bio priprost pričalo se da u glavi ima samo žicu koja mu drži uši da ne padnu. Ovi današnji imaju strunu. Manje mesta zauzima. I treba da se ubiješ ako ne znaš da se pokaješ iskreno i kada shvatiš šta si uradio/la. Toliko želite da budete jedinstveni da ne shvatate da ste isti svi, samo bedne kopije. Gde je nestao moral? Zar smo toliko zaglibili u živo blato? Jesmo, znam ali se samo nadam da postoji par embriona koji će izrasti u nešto slično normalnom. Juče se upoznasmo, pružaš mi ruku a ja se pravim da tražim upaljač po džepu. Sramota me da ti dam dlan kad ne znam kome si sve držala „ponos“ u istom. I čime ste uprljali lice? Niko više ne plače iskreno, ne postoje više čiste suze, one lepe kad vidiš da je nekome zaista žao. I nema truda. Zamisli ogromnu sobu. Na sredini te sobe sedi maleni dečak sa svojom igračkom. Oko njega stojimo mi. Zbog moje mržnje i vašeg nerazumevanja počinjemo da se ubijamo. Vadimo oči, sečemo vene jedni drugima, lomimo kosti i vratove, gazimo vilice i sve što se čuje su krici. Dečak plače na sredini sobe ali niko njega više ne primećuje. I baš oni koji ga mogu spasiti ne obraćaju pažnju na njega. A on sedi, duboko možda, ali u svima nama. I plače, traži bolje, lepše... Ponovo kažem možda sam kriv ja što mi je u detinjstvu najveću radost predstavljalo to što vašar dolazi u moj grad pa možda dobijem one slatke bombone i neku novu igračku. Možda, možda je moja krivica jer sam na velikom odmoru gledao ko ima loptu da razvalimo teren jednom partijom basketa, a nisam hteo da gledam koja devojčica koje gaće nosi tog dana... Neka sam i ja kriv, ali vi ne zaslužujete oproštaj. Nema ruke pomirenja, ne želim da znam čime ste ih uprljali. Moje iskrene čestitke, uspeli ste 
|
|
| I da se ne vidimo više nikada... | |
|---|---|
| 13 Jul 2011 02:15 | Idi na vrh |
| Pre mnogo godina napisao sam ti pismo i nikada nisam imao hrabrosti da ti ga pošaljem. Istina, bilo je puno mržnje, gneva i moje neostvarenosti. Shvatićeš me jednog dana kada otkriješ na koju se stranu metak vrti. Shvatićeš i zašto sećanje na tebe i tvoj osmeh u meni budi zaboravljenog Petra Pana a danas, nakon svih godina u tebi vidim tek zlog kapetana Kuku. Možda ćeš videti čitav spektar bezbrižnih boja kroz moje oči pa baš tada shvatiš zašto sam se u tvoje ime kleo najglasnije što sam mogao, nazivajući te svojim bratom. Zašto sam tvoj lik veličao u očima drugih čak i po cenu da me isti u blato bace. Ti si u meni uzor i podršku video a ja stope idola u tvojim stopama tražio. Ali hej, ne kloni duhom, ima u tvom biću još mene, kao i u mom srcu što su ostali tvoji tragovi. Drugi ljudi, druga mesta možda daleka... Možda. I sećaš se kome smo pevali? Baš sinoć ga videh sa svojih deset godina, spavao je na hladnom pločniku. Ostavih mu sto dinara, u naše ime kao nekada.
A sada je zaista kraj. Ti ne zaslužuješ da meni budeš brat. I ja se zovem Anđela, u inat. |
|
| Dnevnik Jedne Pankerke | |
|---|---|
| 07 Maj 2011 02:28 | Idi na vrh |
Evo za početak reših da podelim sa vama neke sitnice, poput videa i dela o autoru. Verovali ili ne u celom romanu meni je to najzanimljiviji deo jer mi izdavači, agenti, štamparija i ciganče od prekoputa daju potpunu slobodu u njemu.  Pa ako se nekome svidi ili ne, slobodno neka se javi... O tačnom datumu izlaska ću vas obavestiti ovde, gde će biti tačno u prodaji pa ću onda smeti da vam okačim i delove ili čak celo delo... 
tako...
O autoru: Željko Jevtić je marta osamdeset osme (U selu Golobok) obradovao Jasminu i Marinu postavši njihov brat, do te mere da su izjavile - e j*bi ga, sad moramo da delimo. Još veće oduševljenje je usledilo kada se rodio Marko, naša najmlađa zvezdica kada sam i ja ponovio istu rečenicu. Od tog radosnog dana moja majka, otac, ujak, ujna i svi koji me okružuju piju čist metil-alkohol kako bi me istrpeli. Kada sam dovoljno stasao i uhvatio olovku u ruke, odmah sam i zapisao svoju prvu pesmu. Jeste stidim se iste ali baš me briga, to je oblikovalo moju neku imaginarnu budućnost. Do sada sam izdao dve zbirke pesama- Tabula Rasa i Oči Anđela. E sad, ovim putem želim da pozdravim Jelenu, Marinu, Tanju, Miloša, Vladu, Mirka i Gabrijelu(omiljena snajka moja), Maju, Biljanu, Nevenu, Anicu (koja mi je dozvolila zloupotrebu njenog imena za roman), Miru, drugu Miru (onu Savić što ima predivnog, talentovanog brata Milana), Maricu (koju sam zloupotrebio takođe ali u ovom romanu) i moju imaginarnu strinu iz Nemačke koja mi šalje novac kako bih ja mogao da ostanem talentovani parazit današnjeg društva. P.S. Uključi mozak, pljuni na šund. 
|
|
