TECH deo OPŠTI deo VOJNI deo

Blog korisnika zoranzota

Trenuci slabosti
Idi na vrh
Istu smo boju zalaska sunca voljeli
Ti s jedne
A ja s druge strane svijeta
Daleki a boja je ista
I ljepota je ista kad se u oko useli
I mi smo sigurno
U neka rana praskozorja
Koja lome noći
Iste stvari željeli i htjeli
Isti smo miris udisali noću
Kad se putevi smanje
I daljine se stisnu
Jastuk nam je po istom mirisao voću
I ti si znala što hoćeš
I ja sam znao što hoću
U otvorene knjige da smo mogli ući
Bili bi zajedno odmah
U istoj kući
Od želja sagrađenoj
U plavome satenu omotanoj
I posutom s milijun nekih zvijezda
Koje se odjednom stvore
Kad ustaneš snena
I otvoriš prozore s pogledom na ljubav
S pogledom koji blago uspavljuje
Koji daruje sve što poželiš
U isto smo mjesto neba zagledani bili
Ti na jednoj
A ja na drugoj strani svijeta
Spojeni za uvijek
S onom jednom malom zvijezdom
Koja nam kroz oči šeta

Željko Krznarić
Jedna mala zvijezda
tajna=snovi u rukama
Idi na vrh
Ono sto cu ti reci
Neka ostane tajna
Izmedju tebe i mene
Dva srca prividno spojena
Zlatnom niti

Zasto sam cekao
Da se i posljednja
Nada ugasi
Da bih otisao

Sramno priznajem
Da te vise
Ne mogu ovako voljeti
Jer me iznova gusi
Osjecaj da te nemam
Da ti zagrljajem
Ne mogu pokazati
Gdje pripadas
Niti ljubiti
Lice andjela

Ja vise
Snage nemam
Da budem blizu tebe
Na ovaj nacin
Jer tvoja hladnoca
U mom srcu
Izaziva jezu

Osjecam
Da polako nestajem
U tvom crnom oku
Treptaja nedostojan
Ne mogu vise
Niti govoriti…
Kakav je to svet?
Idi na vrh
Misli, nebuloze, i jos po nesto.
Idi na vrh
Raznovrsnost nakupljenih misli, prividno nepovezanih, menjaju moje raspolozenje iz blazenstva radosti u samocu tuge, vecito se preplicuci...

Zasto uvek u casima samotnog ocaja trazim, i neretko nalazim, …… lepotu sebicne pozdrljivosti koja kani pocepati svaku iluziju, prividno preobucenu u veo savrsenih prijateljstva... te se tako nikako ne mogu odluciti koja mi strana vise lezi...

Volim biti sam, da mi mislu budu ispunjene o drugarstvu u kojem poverenje ima svoju smisao i svrhu, gde mogu izgovoriti sve sto mislim, a pritom ne biti osudjivan od ljudi kojima se, bez reci, obracam... Tamo gde se “ljubav izgovara cutanjem”…

Da je sve tako... osmelih cu se reci, jednostavno!

Ipak, kada se vratim u realnost vremena, umoran od pitanja i odgovora, koji se naizmenicno razmenjuju u mojim monolozima, uvidim svu tragikomicnost iluzornih ocekivanja, vracajuci se tako u potrebu za vecinskim shvatanjem bega od samoce, da bih na kraju, posle ko zna koliko prozivljenivljenjih razocarenja, iznova pruzao nadu svetu kojeg sam zelim graditi…

…I tako u krug…

To je, valjda, ono sto se zivotom naziva…
Ta veciita igra nade sa stvarnoscu, to preplitanje snova i jave, zelja i mogucnosti, potrebe i sebicnosti, suza i osmeha, ocekivanja i pruzanja…

I mi zivimo… juce, danas, sutra…

I ja zivim privikavajuci se na cinjenicno stanje stvari sa svim ogranicenjima , zabludama, lazima…

Ali zivim!

Sreca se ne treba traziti, ona se ne nalazi na korak, ili kilometar od nas. I to sto smo ponekad ispunjeni setom prolaznih rana, I sto smatramo zivot okrutnom igrom sudbine, uvek ispunjeni egoisticnim pitanjem: Zasto ja!? Da li sam na boga kamenje bacao!?

A zasto bas ja?

Da!

Zivot, savrsenog shvatanja, lepsi je i ispunjeniji kada je to neko drugi.
Neko, koga uposte ne poznajemo…
Mada, bolje je da nam je ta osoba znana, posto sve nase srece i nesrece mere se sa srecama i nesrecama drugih (dokaz nase nesavrsenosti).
Tako da cemo mi, uvidevsi kako se antiteza srece obavila oko poznanika nasih, zahvaljivati nebesima sto nismo u njihovoj kozi.

A zasto govorim u ime drugih?

Da li pokusavam da svoje mane prikrijem tako sto cu ceo ljudski rod opisati kao neuspeli pokusaj…
Mi jesmo nesavrseni. Ali ja jedino to za sebe mogu stoprocentno tvrditi. Moze li tvrdnja biti bez takve sigurnosti?

Najvise se gnusam lazi kojima prevashodno sebe obmanjujem…
Mogu reci jedno a misliti drugo, mogu gledati nekog u oci svesno se lazima prikrivati…
Mogu!
Ali sam sa sobom! Zasto stitim samoga sebe lazima prema sebi samom?

Opet na pocetak moga pisanja: “Volim biti sam.”
Sada sam sam. Pa ako ovako volim, zasto postavljam sve ovo da citaju drugi ljudi?
Zasto ne budem stvarno sam?
Beg od samoce je mozda samo paravan iza koga se krije nemogucnost moje drustvenosti.
Nije ovo prica o mom razocarenju u prijatelje. Zaista.
Volim ih ja.
Biti prijatelj teskoj osobi ,kakva cesto mogu biti, je meni malo nerazumljivo.

OK.

Sve ovo sto sam napisao nije nista u poredjenju sa onim sto mi je prolazilo kroz glavu.
A zasto onda to nisam pretocio u reci vidljive vama? Zar ne bih tim cinom skinuo jedan teret lazi i tako postao osoba se jednom manom manje?
Sigurno da bih.
Ali bih onda bio jos vise osudjivan negoli sada.

Egoizam izviruje…

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 623 korisnika na forumu :: 37 registrovanih, 1 sakriven i 585 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 19:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: baki60, Brok, celeron2, CHARLIE JA., crnitrn, CUCLA70, d.arsenal321, dane007, DeerHunter2, Dimitrise93, Dragan Mačak Damljanović, Dusan Medojevic, FOX, goranvas, goxin, havoc995, ivan979, Koca Popovic, Korapg, L4k1, Ljilja Hnovi, Logic005, majorgaspar, majstorjoe, Mercury, Mikulino, Miroslav.Cvejic, pavle_pzs2, RADOVAN.S, rovac, sasa.pavlovic2, Srki94, Stephanos, Toni, vladaa012, VP3987, Wrangler2