Blog korisnika zoranzota
Trenuci slabosti | |
---|---|
13 Dec 2011 21:04 | Idi na vrh |
Istu smo boju zalaska sunca voljeli
Ti s jedne A ja s druge strane svijeta Daleki a boja je ista I ljepota je ista kad se u oko useli I mi smo sigurno U neka rana praskozorja Koja lome noći Iste stvari željeli i htjeli Isti smo miris udisali noću Kad se putevi smanje I daljine se stisnu Jastuk nam je po istom mirisao voću I ti si znala što hoćeš I ja sam znao što hoću U otvorene knjige da smo mogli ući Bili bi zajedno odmah U istoj kući Od želja sagrađenoj U plavome satenu omotanoj I posutom s milijun nekih zvijezda Koje se odjednom stvore Kad ustaneš snena I otvoriš prozore s pogledom na ljubav S pogledom koji blago uspavljuje Koji daruje sve što poželiš U isto smo mjesto neba zagledani bili Ti na jednoj A ja na drugoj strani svijeta Spojeni za uvijek S onom jednom malom zvijezdom Koja nam kroz oči šeta Željko Krznarić Jedna mala zvijezda |
tajna=snovi u rukama | |
---|---|
25 Sep 2011 10:04 | Idi na vrh |
Ono sto cu ti reci
Neka ostane tajna Izmedju tebe i mene Dva srca prividno spojena Zlatnom niti Zasto sam cekao Da se i posljednja Nada ugasi Da bih otisao Sramno priznajem Da te vise Ne mogu ovako voljeti Jer me iznova gusi Osjecaj da te nemam Da ti zagrljajem Ne mogu pokazati Gdje pripadas Niti ljubiti Lice andjela Ja vise Snage nemam Da budem blizu tebe Na ovaj nacin Jer tvoja hladnoca U mom srcu Izaziva jezu Osjecam Da polako nestajem U tvom crnom oku Treptaja nedostojan Ne mogu vise Niti govoriti… |
Kakav je to svet? | |
---|---|
09 Sep 2011 21:34 | Idi na vrh |
Misli, nebuloze, i jos po nesto. | |
---|---|
12 Avg 2011 21:59 | Idi na vrh |
Raznovrsnost nakupljenih misli, prividno nepovezanih, menjaju moje raspolozenje iz blazenstva radosti u samocu tuge, vecito se preplicuci...
Zasto uvek u casima samotnog ocaja trazim, i neretko nalazim, …… lepotu sebicne pozdrljivosti koja kani pocepati svaku iluziju, prividno preobucenu u veo savrsenih prijateljstva... te se tako nikako ne mogu odluciti koja mi strana vise lezi... Volim biti sam, da mi mislu budu ispunjene o drugarstvu u kojem poverenje ima svoju smisao i svrhu, gde mogu izgovoriti sve sto mislim, a pritom ne biti osudjivan od ljudi kojima se, bez reci, obracam... Tamo gde se “ljubav izgovara cutanjem”… Da je sve tako... osmelih cu se reci, jednostavno! Ipak, kada se vratim u realnost vremena, umoran od pitanja i odgovora, koji se naizmenicno razmenjuju u mojim monolozima, uvidim svu tragikomicnost iluzornih ocekivanja, vracajuci se tako u potrebu za vecinskim shvatanjem bega od samoce, da bih na kraju, posle ko zna koliko prozivljenivljenjih razocarenja, iznova pruzao nadu svetu kojeg sam zelim graditi… …I tako u krug… To je, valjda, ono sto se zivotom naziva… Ta veciita igra nade sa stvarnoscu, to preplitanje snova i jave, zelja i mogucnosti, potrebe i sebicnosti, suza i osmeha, ocekivanja i pruzanja… I mi zivimo… juce, danas, sutra… I ja zivim privikavajuci se na cinjenicno stanje stvari sa svim ogranicenjima , zabludama, lazima… Ali zivim! Sreca se ne treba traziti, ona se ne nalazi na korak, ili kilometar od nas. I to sto smo ponekad ispunjeni setom prolaznih rana, I sto smatramo zivot okrutnom igrom sudbine, uvek ispunjeni egoisticnim pitanjem: Zasto ja!? Da li sam na boga kamenje bacao!? A zasto bas ja? Da! Zivot, savrsenog shvatanja, lepsi je i ispunjeniji kada je to neko drugi. Neko, koga uposte ne poznajemo… Mada, bolje je da nam je ta osoba znana, posto sve nase srece i nesrece mere se sa srecama i nesrecama drugih (dokaz nase nesavrsenosti). Tako da cemo mi, uvidevsi kako se antiteza srece obavila oko poznanika nasih, zahvaljivati nebesima sto nismo u njihovoj kozi. A zasto govorim u ime drugih? Da li pokusavam da svoje mane prikrijem tako sto cu ceo ljudski rod opisati kao neuspeli pokusaj… Mi jesmo nesavrseni. Ali ja jedino to za sebe mogu stoprocentno tvrditi. Moze li tvrdnja biti bez takve sigurnosti? Najvise se gnusam lazi kojima prevashodno sebe obmanjujem… Mogu reci jedno a misliti drugo, mogu gledati nekog u oci svesno se lazima prikrivati… Mogu! Ali sam sa sobom! Zasto stitim samoga sebe lazima prema sebi samom? Opet na pocetak moga pisanja: “Volim biti sam.” Sada sam sam. Pa ako ovako volim, zasto postavljam sve ovo da citaju drugi ljudi? Zasto ne budem stvarno sam? Beg od samoce je mozda samo paravan iza koga se krije nemogucnost moje drustvenosti. Nije ovo prica o mom razocarenju u prijatelje. Zaista. Volim ih ja. Biti prijatelj teskoj osobi ,kakva cesto mogu biti, je meni malo nerazumljivo. OK. Sve ovo sto sam napisao nije nista u poredjenju sa onim sto mi je prolazilo kroz glavu. A zasto onda to nisam pretocio u reci vidljive vama? Zar ne bih tim cinom skinuo jedan teret lazi i tako postao osoba se jednom manom manje? Sigurno da bih. Ali bih onda bio jos vise osudjivan negoli sada. Egoizam izviruje… |