TECH deo OPŠTI deo VOJNI deo

Blog korisnika natrix

-Pod istom zvezdom-
Idi na vrh






Čuj, kako mi brzo lupa tvoje srce!






....Učim ćutanje
na svim jezicima
metodom posmatranja
zvezdanog neba,
donje čeljusti sinantropa,
skoka skakavca,
noktiju novorođenčeta,
planktona,
snežne pahulje....




Pod istom zvezdom


Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.

Oprosti, sudbino, ako se možda varam.

Nek' se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.

Nek' mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.

Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.

Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.

Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.

Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.

Oprostite, očajnici, za ploču sa manuetom.

Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.

Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.

Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,

I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,

Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,

Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.

Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.

Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.

Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.

Veličino, ukaži mi velikodušnost.

Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.

Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.

Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.

Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.

Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim

Jer samoj sebi stojim na putu.

Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči

A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.








Razgovor sa kamenom


Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.

Hoću da uđem u tvoju unutrašnjost,
da pogledam uokolo,
da te upijem kao dah.

- Odlazi! - kaže kamen -
Čvrsto sam zatvoren.
Čak razbijeni na komade
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak smrvljeni u prah
nećemo nikoga pustiti.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Za nju je život jedina prilika.
Želim da prođem tvojim dvorcem
zatim da posetim list i kaplju vode.
Malo vremena imam za to.
Moja smrtnost mora te uzbuditi.

- Ja sam od kamena - kaže kamen -
i svakako moram sačuvati ozbiljnost.
Odlazi odavde,
nemam mišiće smeha.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Čula sam da su u tebi velike prazne sale,
neviđene, neopisivo lepe,
gluve, bez eha bilo čijih koraka.
Priznaj da i sam malo o tome znaš.

- Velike i prazne sale - kaže kamen -
ali u njima nema mesta.
Lepe su, možda, ali izvan ukusa
tvojih jadnih čula.
Možeš me upoznati, poznavati me nećeš
nikad,
čitavom površinom okrećem se prema tebi,
a čitavom unutrašnjošću na drugu stranu.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi utočište za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućnik.
Moj svet je vredan povratka.
Ući ću i izaći praznih ruku.
A kao dokaz da sam stvarno bila
neću dati ništa osim reči
kojima niko ne veruje.

- Nećeš ući - kaže kamen -
Nemaš čulo učešća.
Nijedno čulo ne može ti zameniti
čulo učešća.
Čak i pogled izoštren do svevidenja
ne vredi ti ništa bez čula učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zrno toga čula.
Jedva njegov začetak, uobrazilju.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne mogu čekati dve hiljade vekova
da uđem pod tvoj krov.

- Ako mi ne veruješ - kaže kamen -
obrati se listu, reći će ti što i ja.
Kapi vode, reći će ti što i list.
Konačno, pitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me obuzima, smeh, neobuzdani smeh,
kojim se smejati ne smem.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.

- Nemam vrata - kaže kamen.






Metafizika

Bilo, pa prošlo,
Dakle, bilo, pa prošlo.
Uvek neumitnim redosledom,
jer je takvo pravilo te izgubljene igre.
Zaključak bi bio banalan,
ne bi zasluživao da se o njemu piše,
da nije neosporne činjenice,
činjenice na vjeki vjekov,
za ceo kosmos, kakav jeste i kakav će biti,
da je nešto stvarno postojalo,
dok nije prošlo....






Ćutanje bilja


Jednostrano poznanstvo između mene i vas
ne razvija se najgore.

Znam šta je listić, šta latica, klas, šišarka, stabljika,
i šta se s vama događa u aprilu, a šta u decembru.

Iako je moja zainteresovanost neuzvraćena,
nad neke od vas specijalno se saginjem,
a pred nekim dižem nos.

Imam za vas imena:
klen, čičak, lijander,
vresak, venja, imela, nezaboravak,
a vi za mene nijedno.

Naše putovanje je zajedničko.

Za vreme zajedničkih putovanja razgovara se,
razmenjuju opaske o vremenu,
ili o stanicama minulim u zaletu.

Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo šta vezuje.

Ista nas zvezda u istom radijusu drži.

Na osnovu istih zakona bacamo senke.

Pokušavamo nešto da znamo, svako na svoj način,
a i ono što ne znamo slično je.

Kako znam i umem objasniću, samo pitajte:

šta je to gledati očima,
zašto mi srce kuca

i zbog čega moje telo nema korenje.

Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja,
ako si uz to neko
za vas tako ništavan.

Šiprag, šumica, livade i rogoz -
sve što govorim je monolog,
i vi ga ne slušate.

Razgovor sa vama je nužan i nemoguć.

Neodgodiv u užurbanom životu,
mada odložen za nikad.







Ljubav na prvi pogled

Oboje su uvereni,
da ih je ujedinilo iznenadno osećanje.
Lepa je takva sigurnost,
ali je nesigurnost još lepša.

Smatraju da ako se nisu poznavali ranije
da se među njima ništa nije događalo.
A šta na to ulice, stepenice, hodnici,
na kojima su se mogli odavno mimoilaziti?

Htela bih da ih upitam,
zar se ne sećaju –
možda u kružnim vratima
nekad, licem u lice?
Nekakvo ’’izvinite’’ u zagrljaju?
’’Greška’’ izgovoreno u slušalici?
- ali znam njihov odgovor.
Ne, ne sećaju se.

Veoma bi ih začudilo,
što se već duže vremena
njima bavio slučaj.

Još uvek sasvim spreman
da se zbog njih pretvori u sudbinu,
zbližavao ih i udaljavao,
preprečavao im put
prigušujući kikot
skakao u stranu.

Postojali su znaci, signali,
šta s tim što su nečitljivi.
Možda pre tri godine
ili prošlog utorka
jedan listić je preleteo
s ramena na rame?
Nešto je bilo izgubljeno i podignuto.
Ko zna, nije li to lopta
u čestaru detinjstva?

Bile su kvake i zvonca,
na kojima je pravovremeno
dodir prianjao uz dodir.
Koferi u garderobi jedni kraj drugih.
Možda je jedne noći postojao ujednačen san,
izbrisan odmah posle buđenja.

Uostalom svaki početak
samo je dalji nastavak,
dok je knjiga zbivanja
uvek na pola otvorena.





Bez naslova

Ostadoše tako usamljeni,
tako bez ijedne jedine reči,
i u takvoj neljubavi da je pravo čudo bilo -
poput groma iz vedra neba, pretvaranja u kamen.
Grčka mitologija u tiražu od dva miliona,
ali ni za njega ni za nju nema spasa.

Kada bi se makar neko pojavio na vratima,
bilo šta, makar za tren, pojavilo i iščezlo,
utešno, tužno, odasvud, niotkud,
koje izaziva smeh ili strah.

Ali ništa se neće dogoditi. Ništa, samo po sebi
neverovatno. Kao u građanskoj drami
to će do kraja biti korektan rastanak,
čak s rupom u nebu neproslavljen.

Na zidovima nepoljuljanog tla,
jedno zbog drugog tužni,
naspram ogledala stoje, gde
ničeg osim odraza zemnog nema.

Ničeg osim odraza dvoje ljudi.
Materija je budna.
Koliko je duga i široka, i visoka,
na zemlji i na nebu, i postrance
o urođenoj sudbini brine
kao da se zbog srnice iznenadne u ovoj sobi
Univerzum mora srušiti.







Malo o duši


Duša se ima.
Niko je nema neprekidno
i zauvek.

Dan za danom,
godinu za godinom,
može se živeti bez nje.

Ponekad samo u ushićenjima
i strahovima detinjstva
gnezdi se na duže.
Ponekad samo čudeći se,
što smo stari.

Retko nam asistira
pri teškim radovima,
kao što su pomeranja nameštaja,
vučenje kofera.
ili krstarenje putevima u tesnim cipelama.

U vreme popunjavanja anketa
i seckanja mesa,
po pravilu, ima izlaz.

Od hiljadu naših razgovora
učestvuje u jednom,
i to ne obavezno,
jer više voli da ćuti.

Kada nas telo jako zaboli,
tiho napušta dežurstvo.

Izbirljiva je:
nerado nas vidi u gomili,
gadi joj se naša borba za bilo kakvu dominaciju
i žestina gramѕivosti.

Radost i tuga
za nju nisu različita osećanja.
Samo kroz njihovu povezanost
ona je s nama.

Možemo da računamo na nju
kada ni u šta nismo sigurni,
a za sve smo zainteresovani.

Od materijalnih predmeta
voli satove s klatnom
i ogledala, što revnosno rade
i kad ih niko ne posmatra.

Ne kaže odakle dolazi
i kada će ponovo nestati,
ali očigledno očekuje takva pitanja.

Čini se:
kao što je ona nama,
i mi smo njoj
za nešto potrebni.








Stari profesor

Upitala sam ga za stara dobra vremena,
kada smo bili veoma mladi,
naivni, ushićeni, glupi, nespremni.

Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna,
Šta je za čovečanstvo dobro, a šta loše.

To je najsmrtonosnija moguća iluzija
- odgovorio je.

Pitala sam ga za budućnost,
da li je još vidi jasno.

Pročitao sam previše istrorijskih knjiga
- odgovorio je.

Pitala sam ga za fotografiju,
onu u ramu, na pisaćem stolu.

Bilo pa prošlo. Brat, rodjak, snaha,
žena, ćerkica na ženinim kolenima,
mačka na ćeričinim rukama,
i rascvetala trešnja, a iznad te trešnje
leti neidentifikovana ptičica
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li je ponekad srećan.

Radim
- odgovorio mi je.

Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još.

Nekoliko mojih bivših asistenata,
koji takodje imaju bivše asistente,
gospodja Ljudmila koja vodi kuću,
neko veoma blizak, ali u inostranstvu,
dve gospodje iz biblioteke, obe nasmejane,
a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije
- odgovorio je.

Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća.

Brane mi kafu, votku, cigarete,
nošenje teških uspomena i predmeta.
Moram da se pravim da to ne čujem
- odgovorio je.

Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti.

Kada je prijatno veče, posmatram nebo.
Ne mogu da se načudim,
koliko je tamo tački gledišta
- odgovorio je.






Ništa dvaput

Dvaput se ništa ne događa
niti će se dogoditi. Zbog toga
neuvežbani smo se rodili
i nerutinski pomrećemo.

Makar učenici
najgluplji u školi sveta bili,
nijednu zimu ni leto
nećemo ponavljati.

Nijedan dan se neće ponoviti,
dve slične noći ne postoje,
ni dva ista poljupca,
ni dva jednaka pogleda u oči.

Juče, kada ime tvoje
neko kraj mene glasno izgovori,
bi mi kao da ruža
kroz otvoren prozor pade.

Danas, kada smo zajedno,
okrenula sam lice ka zidu.
Ruža? Kako izgleda ruža?
Da li je to cvet? A možda je kamen?

Zbog čega se, trenu crni,
s nepotrebnom zebnjom mešaš?
Postojiš - prema tome moraš proći.
Proći - prema tome to je lepo.

Nasmejani, zagrljeni,
pokušavamo sklad da nađemo,
iako se kao dve kapi čiste vode
razlikujemo.








Srećna ljubav

Srećna ljubav. Zar je to normalno,
je li to ozbiljno, je li to korisno –
šta svet ima od dvoje ljudi
koji ne vide svet?
Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge,
jedna u milion, ali uvereni
da se tako moralo desiti – kao nagrada za šta? ni za šta.
Svetlost odnekud pada –
zašto baš na njih, a ne na druge?
Da li to pravednost vređa? Da.
Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava,
ruši moral u provaliju? Narušava i ruši.
Pogledajte te srećnike:
kad bi se bar malo maskirali,
pravili se potišteni, bodreći time prijatelje!
Čujete li kako se smeju – uvredljivo.
Kakvim jezikom govore – naizgled razumljivim.
A te njihove ceremonije, izmotavanja,
tobožnje obaveze jednog prema drugom –
to liči na zaveru iza leđa čovečanstva!
Teško je čak i reći do čega bi došlo
kad bi se njihov primer mogao oponašati.
Na šta bi mogle računatii religije, poezije,
šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo,
ko bi hteo ostati u krugu.
Srećna ljubav. Je li to normalno?
Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti
kao o skandalu iz viših krugova.
Divna dečica rađaju se bez njene pomoći.
Nikad ne bi uspela da naseli Zemlju,
jer se dešava vrlo retko.
Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav
tvrde da nigde nema srećne ljubavi.
S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru.








Tri najneobičnije reči

Kad izgovorim reč Budućnost,
prvi slog već odlazi u prošlost.

Kad izgovorim reč Tišina,
narušavam je.

Kad izgovorim reč Ništa,
stvaram nešto što se ne može
smestiti u bilo koje nepostojanje.




....Ma ko da zna gde je
saosećanje (izmišljotina srca)
– neka se javi! neka se javi!
Na sav glas neka o tome peva
i sumanuto igra
veseleći se pod vitkom brezom,
koja bi svakog časa da brizne u plač....








Nebo


Od toga je trebalo početi: nebo.
Prozor bez daske, bez futera, bez stakla.
Otvor i ništa više,
ali otvoren širom.

Ne moram vedru noć da čekam,
niti glavu da zabacujem
da bih se zagledala u nebo.
Nebo mi je iza leđa, pod rukom i na kapcima.
Nebo me obavija hermetički celu
i podiže odozdo.

Ni najviše planine
nisu bliže nebu
od najdubljih dolina.
Ni na jednom mestu nema ga više
nego na drugom.
Oblak je isto bezuslovno
pritisnut nebom kao i grob.
Krtica je isto vaskrsla
ko sova što krilom leprša.
Stvar koja u ponor pada,
pada iz neba u nebo.

Sipki, tečni, stenoviti,
usplamteli i nestalni
beskraji neba, mrvice neba,
lahori neba, hrpe neba.
Nebo je sveprisutno,
čak i u tami pod kožom.
Jedem nebo, izbacujem nebo.
Klopka sam u klopci,
stanovnik nastanjeni,
zagrljaj zagrljeni,
pitanje u odgovoru na pitanje.

Podela na nebo i zemlju
to nije pravi način
da se misli o toj celini.
Dopušta samo da proboravim
na tačnijoj adresi
koju je lakše naći
ako me kogod traži.
Osobeni znaci su mi
ushićenje i očaj.






Zaljubljeni


Tako je tiho, da čujemo
pesmicu zepevanu juče:
Ti kreni planinom, a ja dolinom...
Iako čujemo - ne verujemo.

Naš osmeh nije maska tuge,
a dobrota odricanje.
Čak i više nego što zaslužuju
žalimo zaljubljene.

Tako smo začuđeni sobom,
da nas više ništa začuditi ne može?
Ni duga noću.
Ni leptir na snegu.

A kada usnimo,
u snu rastanak vidimo.
Ali, to je dobar san,
ali, to je dobar san,
jer se iz njega budimo.







Perspektiva


Mimoišli su se kao stranci,
bez gestova i reči,
ona na putu za prodavnicu,
on idući prema autu.

Možda u panici,
ili u rasejanosti,
ili zaboravivši,
da su se kratko
zauvek voleli.

Uostalom ne postoji garancija,
da su to bili oni.
Možda je izdaleka tako,
a izbliza uopšte nije.

Videla sam ih s prozora,
a onaj ko gleda odozgo,
taj najlakše greši.

Ona je nestala iza staklenih vrata,
on je seo za volan
i brzo krenuo.
Prema tome ništa se nije dogodilo
čak i ako se dogodilo.

A ja sam na časak
sigurna u ono što sam videla,
pokušavam sada u prigodnoj pesmici
da Vas, Čitaoče,
uverim da je to bilo tužno.





.....Vraćam se ljubavi.
Pažnja! Šansa!
Na prošlogodišnjoj travi
na suncu do guše
ležite a vetar pleše
(onaj lanjski
kolovođa vaše kose).
Ponude slati pod: San.....







Čuj, kako mi brzo lupa tvoje srce!









Vislava Šimborska
/1923-2012/
Poljska pesnikinja, književnica, dobitnica Nobelove nagrade, filosof duše kroz stihove, i šalu,
introspektivna, neko ko je vodio povučen život daleko od očiju javnosti...

Mahovina uma
Idi na vrh
Dijalog -Dve Mahovine- je priča o dvoje izmišljenih, nesvakidašnjih likova, -Nje i Njega-, toliko slični al ipak individualni, koliko su čudni, toliko su i realni, i žive različite svakodnevne zivote , stoga se svako moze sa njima poistovetiti bar u nečemu...ako ništa drugo, a ono da, jedno je uvek sigurno:
Da su ljubav i bol, boje vatre, iako isijavaju različitim bojama očiju: bilo plave, smedje, zelene, crne, koje sve dišu, preživljavaju i žive, al ipak, crveno se presijavaju i ostavljaju trag…ostavljaju žeravičasti trag, kao neki sićušni, kosmički mladež, tetoviran na zenici, kao večno svedočanstvo utisnuto za sve buduće živote da se nešto ipak desilo ili se moralo desiti ili se nije desilo, ili će ipak da se desi, biće, hoće, neće ….
Ljubav i bol, osim boje vatre, ukusa su soli, a to su slane jer daju život, jer izviru iz duše, dubokog smaragdno-safirno nijansiranog mora u nama, koje je sinestezija svih reka: utisnutog, vidjenog, preživljenog, stečenog, izgarajućeg…

/Ideja o dijalogu dve neobične- mahovine- izvučena je - isčupana, i u dijalog slozena iz konteksta zbirke poezije Miroslava Antića -Savršenstvo vatre.-/



-Dve Mahovine-


Ona i On - istovremeno:
-Pred okom mi se otvara ogromna onostranost i mnogolika domišljatost slobode i uobrazilje.
Kao i ceo ljudski rod, naučio sam da hodam, ali to nije isto što i kretanje.
Ko nije savladao nevidlji korak mirovanja, može li se smatrati da je odmrsio um?-


Ona:
-Odgovara mi njegova usamljenost.
Takve čudne izopačenosti obično ubrajam u vrline.
To znači biti lišen nepotrebnog bavljenja okolinom. I pripadati sebi.-

Ona:
- …Nerazglašen, Nenamenjen. I nesputan.
I biti ogrezao u šećer i gusto vino tihih zrenja.-


On:
-Imam ja, tako, običaj da sebi izmišljam i utvare.
Ne prolazim kroz vreme, nego ono kroz mene.
Pre i posle pronalazim izmedju sad i sad, i pokušavam da to prevedem na ljudski govor.-

Ona:
-Kome se zgruša mašta, taj prestaje da bude dete...-


Ona i On - istovremno:
-Sve ima drukčiju meru uma kad se gleda iz udaljenih prostora.
I tamo, u tim prostorima, sve je drukčije kad se gleda sa ove vaše zvezde.-

On - ...upozoravajuće:
-Ko proba da me prisvoji, izgubiće sve igre i sva nadanja i čarolije.-


Ona i On - istovremeno:
-Lako je biti drukčiji medju istima. Teško je razlikovati se od sebe samog.-


Ona:
-Svaka moja sloboda je strašni rat na početku, a sramota na kraju. Zato me je i strah.-

On:
-Sve znam. I ne bih želeo da vas izgubim. Vi ste najčudniji učitelj kojeg sam ikad poštovao.-


On i Ona - zajedno:
Jedino o vama mislim u ovoj tamnici uniženja kao o grudvi čiste svetlosti. Jer, vi i ja smo samo nazigled i privremeno drukčija vrsta istovetnog, ili ako je tako lakše da se setite: nalik na istu vrstu drukčijeg.
Prolećite mi kroz ono što su bile oči, da iscelim svoj vid. Prolećite mi da kroz ono što je bila moja lobanja, iscelim svoj um. Prolećite mi kroz ono što sam zvao srcem da se izlečim od ovog polupostojanja.-


On :
-Neću vas ni dodirnuti, da vas ne pretvorim u sebe i ne začaram. Samo ću osećati toplinu vaših krila kako mi protiče kroz zardjali krvotok. Samo ću osećati kukice vaših noktiju kako mi vezu spokojstvo i oparano ushićenje. Samo ću osećati dah vaših mirisavih kljunova kako mi greje zaledjenu srž u kostima. Slutim daleku pojavu nekog novog mene, samo mi treba nežnosti u koju mogu da verujem. Vi ćete mi pomoći da mudro izaberem ono što je dostajno da izabere mene u tom trenu.-


Ona i On - u sebi:
-…Daljina što se neprekidno udaljuje. Obale što se pokreću u zglobovima i mile.-





Ona i On - istovremeno:
-Šta smo mi? Tek deo oblika jedne uvažene celine? Ili već uvažena celina bezbroj neuvaženih oblika?-


Ona:
-…Vidim zgrudvanu krv i maštu u oblicima vaše opuštene tišine, i belorunu zamišljenost, i groznicu jednog nesitog ljubavnika bazduha i svetlosti…-

Ona:
-Bojim se da ja u sebi imam isuviše nade, i više poverenja u čuda nego vi…-



Ona i On - zajedno:

-Samo ostatak nas u drugom i drugoga u nama, samo to nazivamo besmrtnošću smrtnih stvari.-

Ona i On - istovremeno:
-Samoća me je naučila da potrazim u sebi nevidljivi glas vazduha, isečenog na kriške kricima ptica…-







Ona:
-...Isuviše ste prenaseljeni sobom. Izvucite se iz svoje privremene kože…-


Ona i On - zamišljeno i zabrinuto:
-Kako izbeći saputnika koji se raskomotio u vašem mozgu i upotrebljava ga samo kao omot? Čim se dvojica nadju u istoj vrsti slobode, jedan prisvaja drugog i gospodari bez milosti.-


Ona:
-Da li je samovanje: otudjenost ili izučavanje sebe samim sobom?-

On:
-Odomaćen, svejedno gde sam dospeo, ogradjujem se. I zasejavam prostore iskušenjima. Ja nisam imao priliku da izaberem svoje rodjenje, ali biram svoj život i biram svoju smrt.-


Ona:
-Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost. Sve ima etiku sopstvene prirode. Tvoje je s kim si, kuda prozalaziš i šta gutaš. I zato, sve što ti je strano, posmaraj blagonaklono. Jer i tvoje je rasudjivanje, jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.-

Ona:
-Vi ste zatvoreni sistem koji tinja.-


Ona i On - zajedno:
-Ako ne trazim nevolju, nevolja mene traži. Ako me nevolja ne nadje, ja nabasam na nju.-

………………………………..

Ona - u sebi:
-…U zeledjenom vetru oksidisala je mesečina….-


On:
-Kad bih govorio sa svojim osećanjima ne sa čulima, verovatno bih dobio potpuno drugačiju predstavu o krajnje nepriličnom polozaju u kom se nalazim. Ali to ne bi bilo moje mišljenje, nego mišljenje mojih osećanja…-

-U ime toga što nosim u sebi kao zaveštanje, moram ubuduće paziti na reči koje upotrebljavam…-


Ona- u sebi:
-Da bi ste shvatili svoj položaj vi morate imati mikroskopsku misao.-

On – u sebi:
-Završen u sebi bez potpunosti, a izvanredno zaplašen uz to, izgleda primiću bilo kakav smisao. Brzina mojih razloga postaje rastrojena i nervozna. Osvrće se. I zgražava. I zastaje u neverici. Istrošila je razložnost kojom je bila opskrbljena. Sad se sapliće u samoći unezverena i razroka…-

Ona:
-Postoje stvari koje je teško zamislisti istovremeno kao šta i ništa, istovremeno kao bliskost i udaljenost, jer su u stanju neprekidnog rastvaranja.-


Ona - definitivno:
-Plima i oseka su nevidiljive, a pomeraju tle i razgibavaju kontinente iz zglobova..-
-Obuzima me nelagodnost od završnih reči. One su plod nenaprezanja duha.

Ima li završene slobode?
Ima li završene ljubavi? –

On - definitivno:
-Što sam se ja zaleteo u ova prezasićena prividjenja iz kojih ću se izvrnuti na neko pogrešno naličje..-


Ona i On - istovremeno:
-Osloboditi slobodu, mnogo je teže nego oslobadjati ropstvo…-


Ona:
-…Ućutaću gospodine. Čvrsto ću zagristi usne svoga uma.-

Ona - …ali ipak…:
-Ja ne izgovaram razlike. Ja izgovaram sličnosti onoga što je živo u ko zna kom kraju vasione..-


Ona i On - neizmenično:
-Stojimo zagrljeni, ovde u vremenu, a tudji, kao da se dovikujemo iz stravične daljine. Sad već jedno drugom odričemo i to da se razumemo u život.-


On:
-Ko ima pravo da se iole bavi mnome, ako ja svečano odbijam da se bavim njim?-

Ona:
-Ko ima pravo da misli da stalno meni čini, ako ja imam pravo njega da ne činim, stvarno nikada?

On:
-Evo, sad divljam. Evo, sad lelečem i oštrim zube i nokte.….-


Ona - zainteresovano:
-Ne trazim više večnost u oblicima neba. Svemir je tu, u meni, upisan kao opomena…-

On - nezainteresovano:
-Dosadile su mi prazne rasprave o duhu i telu. Ko kaže da i ja nemam pravo na strpljenje?


Ona:
-O, uzleti i padovi! O, pobede i krahovi!-

On - opet:
-Dosadile su mi rasprave ove vrste. Umoran sam.-


On:
-Daću vam i taj mozak, što čini od moje glave utočište. Jedino nikom neću dati hemiju mog života. Hromozome i gene. Spletove kiselina. Poreklo svetlosti i tame. Moja su poezija proteini. Himna mene ovakvog. Ja postajem kometa. Ja sam putovanje u vremenu.-

Ona:
-Možda ste dužni tom mozgu bar nekolika objašnjenja, jer zajedno smo bili radoznali i naivni.-

On:
-Zar treba da se pravdam, onda, tom mom mozgu? Nikad on nije bio moja istinska priroda.-


Ona - u sebi:
-Jedno je večna ljubav, a drugo je večnost u ljubavi.-

On - u sebi:
-Ako neko postane svestan da je kroćen, kad-tad, mora podivljati.-

Ona - preteći:
-Izadjete li sad iz mene, izgubićete svog jedinog svedoka da ste postojali.-


On - sumnjičavo:
-Kakvu ste onda igru igrali sa mnom, taj mozak, vi i duša, od početka?-

On – al sigurno u sebe:
-Kako god da prezivim, sve ću uvek tumačiti onako kako budem umeo da očitam.-


Ona - hvatajući se za glavu:
-Lakše je preplivati sva mora, nego se udaviti u svojoj neodlučnosti.-

On - hvatajući se za glavu:
-Lakše je sazidati ponovo sve planine, nego se neprekidno pentrati uz svoje stranputice.-


Ona - ponizno:
-Čekanje na tebe izgleda duže nego radjanje zvezda.-

On samouvereno:
-Srce ima sve manje otkucaja za samo tebe.-


Ona - u brzini:
-Hoću da kazem kako je lako biti protiv. Hoću da kazem kako je teško potrajati za.-

On - u brzini:
-Hoću da priznam kako je lako da se nije. I hoću da se opomenem kako je bolno da se jeste.-


Ona - besno:
-Lepo smo udesili stvar.-

On - besno:
Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar. Žar cvrkutanja. O, zeleno, kako te mrzim zbog jutarnje hladnoće.-


……………………..


On - monolog:
-Jesam li samom sebi beleška? Ne mrzim ljude, ali mi nisu premnogo potrebni. Umaraju me. Sad bih se slozio da budem trava. Gužva me moje čovečanstvo, ali me neko, prebolno treba da bi imao šta da gužva…-


On:
-Moraš da dodješ. Znam. I čekam te. Tvoj korak himnično hoda tišinu po tišinu. Ti si Ja. Prepoznajem te.-

Ona – odsečno:
-Pa šta ćemo nas dvoje u tom dvoboju jednakih?-

Ona - ...ali ipak...:
-…Jutro se naslanja na jutro. Čekam te. Ti si: Ja.-


.........................


Ona - konfuzno:
-Voliš me, punjena budalo, ne voliš me, voliš me....-

On – konfuzno:
-Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me. Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te.-


Ona:
-Gorim te. A ogoliš me.-

On:
-Goriš me. A ogolim te.-


Ona:
-Volim te. Stvorim. Oborim.-

On:
-Ne volim. Volim te...-


On - u sebi:
-To znači opet zajedno neko telo, neki duh, misao i ja, koji nad njima činim život neke vrste.-

Ona – u sebi:
-Treba se krupno zagledati u bore svojih dlanova. Tu se čitaju sazveždja koja tek treba da se rode. Tu se čitaju svemiri koji su bili još pre ovog. Tu je sve zapisano. Sve se unapred zna…-

……………………...

Ona - besno:
-Dajem vam ovaj revolver srca. Pucajte u zube.-

On - besno:
-Sad mi već podmećete pečurke sumpora da dišem. Vi ste loš sagovornik. Drzite me za grlo. Davite.
Najradije bih vam sad pucao u zube.-


Ona i On - u isto vreme najzad:
-Zvezde sveta šire nozdrve da nas nanjuše. A mi naprežemo svoj njuh da udahnemo njih u sebe.-

.............................


Ona:
-Konačno jedna svetla nit kojom se može izatkati trajanje..-

On – dijametralno :
-Već dosta mi je da drugim gladima bacam komade svoje duše. I da ih činim sitnijima nego što umeju da jesu.-


Ona:
-Ti si izgreban ikonostas mojih oltara.-

On – u sebi:
-Polako...... samo mirno. Sad sam, napokon, izlečen od zadihanih misli.-

Ona – u sebi:
-Zar nije toliko časnih umova doživelo trijunf gvozdenim dokazom da nema nikakve slučajnosti, jedino slučaj to ne zna, i ne smeta mu to da postoji..-

Ona – u sebi:
-Treba razmišljati nespretno. Dotaći dušu stvari vrlo oprezno: oko duše...-

On - u sebi:
-Da nisam ja to, možda, mimo svoje volje, u pukotini taloga mitologije i magnovenja..?-

……..............

On – pakosno se seća:
-A onda sam je ugledao ispod morske pene. Na steni okrenutoj prema severu. Bolesno me je vrebala dopola rascvetalim zeleno upaljenim zenicama. Bio sam došao u neko zlikovačko iskušenje da je počupam i izbacim na obalu. Da je istucam kamenom o kamen. Da je izgazim…-

Ona – eto ti sad:
-Šta su voda i svetlost bili zemlji? I šta je zemlja bila nekom bivšem nebu?-


On - optimistički :
-Mi smo od iste sudbine. Istovremeno se krećemo, bez nekog vidljivog reda. I to je velika prevara.-

Ona - pesimistički:
-Pa kad u nama ima i nekih nesvesnih mudrosti, zašto smo svesno skloni glupostima i zabludama?-

Ona - ...kasnije....
-Nekad je bilo teško razumeti se bez napora. Sad je sve teže ne razumeti se bez napora.-


On – sanjari:
-Ležao sam u pesku: čovek sa cvetom. Primetila je moj osmeh. Bio je tako ranjav da je izgledao kao grč…Dosad se od nas trazilo da od mogućeg stvaramo samo moguće. Ja vam obećavam da ćemo stvarati od nestvarnog najveću umetnost na svetu: stvarnost.-

On - njoj:
-Izdrži, urlao sam, izdrži, jer ako sam van tebe i ako sam van duše, a ipak pripadate živom, znači da niste ništa izmišljeno…-

.......................


On – ...ali ipak...:

-Pozeleo sam da u meni ne bude nikog više, osim mene.-

-Ovo je poslednje pismo koje ti pišem, o Vasiono.…-

/-Ona i Ja se razilazimo na razne strane razuma. Presešće joj taj život što je u meni jela..-/


On - u sebi:
-…Grčevito se drzala za tanku srebrnu nit preko koje smo jedno za drugo još uvek pomalo bili privezani nežnostima, i valjda navikom. Onda se i to prekinulo. I osetio sam da sam ogroman, slobodan i neograničen…-



Ona - setno:
-Lako je upakovati kraj na kraju…-



On - kasnije:
-Svemu sam mogao da se narugam, ali sada osetio sam da se zemlja brze okreće. Grom me je lupio sa strane, pljoštimice. I munja mi se zarila u žilu kucavicu. Uvredio sam dakle ponos nečega što ne znam šta je. Stihija? Haos? Ili red? Pomerio sam redosled zbivanja i, u dečačkoj oholosti umešao se opasno u tudj posao.-


......................


Ona - u sebi:
-Ima li ičega strašnijeg nego nuditi pticama da ti zoblju iz rana zrnevlje suza, a one beže…
Šta sam ja? Brodolomnik na nebu…?-

On – u sebi:
- O, ptice, nekad su i zmije imale krila i bili zmajevi. I vama su ih darovale. Sad ni zmajevi zemlje i mora nemaju krila. O, ptice, ne biti brzoplet , izgleda, najveća je brzina.-





-The End-


...........................



Mahovina uma





Mahovina kao kosmopolitska drevno-savremena biljka al' i, kao simbolika…

….Kao misli, kao emocije, kao osećanja, kao svesno, nesvesno, racionalno, imaginarno, mašta, kao kreativno, intuitivno, stvarnost, reči….kao metafizička žedj, kvintesencija...

....Mnogostruko, zamršeno, puzeće, naglavačke viseće i uspravno, otporno, postojano, što spaja, nevidljivo, nebo i zemlju, isprepletano, istovremeno neodoljivo i iritantno, ti zeleni, zmijoliki, lavirinti, meandri, zimzelenih divljih reka, van nas i u nama, koji koji su drevnog izvora, a dosežu preko sadašnjosti do ulivanja u beskonačnost, gorštaci medju, i, u ljudima...
Istovremeno stare i mlade, obnovljive, čarobne i nestvarne i surovo realne.... Magični mali feniksi...lepa i jeziva, i istovremno potrebna i uporna i dosadna, kao nešto što nam zanoveta, i što nas zaposeda, preplavljuje, i podvaljuje, sto želi da razume i ignoriše, radoznalo i nezainteresovano, čega se ne mozemo otresti: misliti, stvarati, voleti, zapetljati se, čuditi se, sumnjati, sanjariti, desiti, radostiti, samovati, besneti, tugovati, boleti, osetiti, preboleti, raspetljati se, pa ispočetka…

O njoj Miroslav Antić priča u zbirci poezije -Savršenstvo vatre- ona ga proždire na razne načine, i tako kod njega postaje simbol nestajanja-smrti, a ona… večna i postojana tako, i istovremeno jednostavna i savršena, jer ona živi na posmrtnim ostatcima nestalog-umrlog i tako to nestalo živi kroz nju i opet postaje....
Žmurke...
Idi na vrh


...brojim do sedam...



Jer sve je u nama kad žmurimo, a stvarno kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tudje kad se ostvari.




Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
Unutra, u skladištima tajni i korenju
Energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
Orijaška sunca.



Sve se dogadja zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.




Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao
paučina i sav je izbušen kricima divljih
jata što se sele na jug.



Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože
toplije i belje ljubavi.


Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve
tako lako poderivo - sem čoveka.


…I danas evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga
Danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa
zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogadjanja.




Ako ne vidiš zvezde upali baklje. Ako ne vidiš sunce, uveži vatre u krug. Ako ne vidiš šarenilo, upali sebe i prskaj, kao one šašave prskalice za Novu godinu. l pobacaj pregršt svitaca i makar fosfornom svetlošću obasjaj tamu. Umori več jednom ljudima te noći što ih umaraju.





Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš
žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će se u tebe duboko
otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova,
zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo
zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.




Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
-Najčvršća vrata su ona koja su širom
otvorena-, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.


Sve se redje usudjujem da izgovaram reči, jer
uvek znači drugo nego što ja to želim.
sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja.


Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.



Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.



Ne veruj ničemu što se može primetiti samo
sa jedne strane vida.


Trči sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe ako kap čiste svetlsoti.


Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još redji oni koji shvataju slobodu granice.
-Ne zidaj vrata veća od kuće-, kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.



Ovako sam čuo: -Ko nebo nije ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.-




Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne
gledaj to kao pad u sunovrat nego kao
pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog:
-Niko me na svetu niej pokorio,
sem mene.-




Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja
svetlosti, kako se uspravlja nad zemljom
i razgranava u svom padu. Cveta.





Nasloni glavu na moje rame i oslušni.
Oslušni zenicama.




Svejedno kroz koja vrata prodješ, prošao si
kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna
ljuska nada.



Onaj kome u oči staju cela nebesa, vidi široka
krila svemira. Ko, kao svrdlo, uperi svoj
vid u jednu tačku, čitaće dubinu vasione,
njene nerve.




Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka:
-Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na
svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što
znaju.-



Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj
odluci da tražimo.





Neko je negde rekao i hvala mu: -Da bi se
istinski volelo, treba odrasti do deteta.-


Ne okreći mi nikad ledja da bih te voleo.






Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok
je kao kičica slikala lazurno svetlost po mojim dlanovima.




Ljubav je kao snaga. Ako je više trošiš, više ćeš je i imati.



Kad bi zemlja ovako umela da voli kao ja, već odavno bi bila zvezda.




Na zidu Kongresne biblioteke u Vašingtonu
natkrilila me poruka kao ptica. Pamtim je.
Evo šta kaže Edvard Jang: -Nisko zidaju oni,
Koji zidaju ispod zvezda.-




Nismo mi isti svemir čak ni sami sa sobom. Ima u nama i bistrih i zamučenih tokova, i ima tuge i nevolje isto koliko ii radosti. I već smo sada junaci i već smo kukavice. I već sada smo časni, koliko i mutni i lukavi.



U istu duše su smešteni i lakrdijaši i isposnik. I vire odande brušeni u nekoj staklastoj viziji koja se čudesno prelama u hiljade dimenzija dok živi u jednoj jedinoj.



Šta je umeće vidjenja? Živeti u svom oku. Šta je umeće shvatanja? Živeti u svom umu. To mi je sasvim dovoljno. Ako je moj način nežnosti davno pre mene otkriven, to je još jedan od dokaza da sam nekad u ljudima već postojao i voleo.




Broji se do trenutka dok nismo sasvim svesni da će nas to dovesti dalje od najdalje shvatljivog.





Ništa se ne sme zamrsiti, dok taložimo u sebi lepilo materije: kosmičku ljubav dodira.


…to, kad vidiš da poljupci svih boja i svih oblika izleću iz svoje duše i odmah, nepogrešivo, putuju prema suncu ti i ja znamo šta je, jer znam : sve je jedno…



Gde su ta čudesna vrata izmedju ovog beskraja i svih ostalih beskraja?




Ako postoji poruka kome je prenosimo, I čija je to poruka? To treba raspraviti sa svojom vasinom dok klečiš na obali neba.
Oslušni kako ribe večeraju tišinu. Ali ne otvaraj oči. Još ne otvaraj oči. I dalje ostani tako klečeći na obali neba, i pokušaj da dišeš kao da toneš sve dublje u nove slojeve uma.
Jer ako prekineš molitvu, promaći će ti da spoznaš u obilju tih zvukova jedan usamljen, dalek zvuk što se može čuti jedanput u životu.
Inače i sam je uho i osluškuje tebe. I može da te čuje tek jednom u svom trajanju.




Zatim obavij dlanove oko planina, šuma, obavij oko oblaka, Poneke preostale ptice što se sliva niz zapad, il’ nekog zalutalog talasa što gornjom usnom, u prolazu, lizne peščani sprud.
I sve ostavi tako da prodje sasvim prozračno.



I nikad ti se više neće moći dogoditi da staneš pred sebe i pitaš se: da li je isto – isto, ili je isto - različito?


Onaj ko stoji izvan svega i smeška se, i crta
nebo bojama kakvim hoće,
i oblikuje jeku vodene površine prstima
gipkijim od svih vetrova,
i vidi iza oblaka patina zvezdanih tornjeva na
ivicama same večnosti, patina koja svetli
zvucima i miriše,
samo taj, koji zaista stoji izvan svega,
pronašao je beskonačnost detinjstva kao
nekakvo duboko, jedino svoje, nekakvo
kristalno drukčije, začudjeno i zagonetno
Visoko.




U knjizi o mudrostima piše: -Uvek će biti samoće
za one koji su je dostojni.-



Valjda se treba ponašati onako kako je
nameravao to Kant da kaže: -Gledaj na život
kao na dečiju igru, u kojoj ništa nije ozbiljno,
sem poštenja.-



-Zvezde tvoje sudbine ne nalaze se u vasioni, nego u tvojim grudima-
Poručuje ti Šiler.




Piše u knjigama o mudrosti: -I pahulja je kadra da izbrusi oblutak, ako je vodi ruka deteta.-



Još kod Defoa u Robinzonu naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost.



..I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš..





Onda izadji u neko vedro veče, izadji ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione.




Dokaze svako mora sam na sebi da dokaže. Otkrića svako mora sam na sebi da otkrije.




Nauči da umeš da zaboliš svoj bol, umesto da on tebe boli. Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve, umesto putevi tebe da vode.


Moraš da smogneš snage i sebi otvoreno obećaš da ćeš ostati tragač za večnošću u sebi, a ne za sobom u večnosti.





Šta vredi da budeš zabeležen u zvezdama, ako te niko nije pročitao pročitao na Zemlji.







Znam da bi bili potrebni dugi nizovi godina da neko shvati pozlatu naših zenica, dok žmurimo ovako. Jedino ti možeš ispuniti tu želju da budeš nešto veći i od samog živog bića: da budeš ličnost u moru čovečanstva.




..Zar nije Buda rekao: -Ono što zaista jesmo, proizvod smo sopstvenog razmišljanja.-
I Heksli: -Samo jedan kutak svemira možeš popraviti. Taj kutak si ti sam.-



…Evo i jedne vesti od Baruha Spinoze. Datum: 1673. POslednja poruka u lišću, u čast tvog polaska u školu:
-Radost je čovekov prelaz od manjeg savršenstva ka većem.- A u dnu sam prepoznao rukopis Ludviga Berna: -Misli u živom svetu, a živi u izmišljenom.-




Stavim ti ništa u dlan; ti stisneš šaku u pesnicu i cele noći na dlanu držiš stakleni kliker izmišljenoga meseca.





Nasloni moje vreme na svoje. Duže će večnost vredeti kad smo zajedno.




Opasno hodajući po ivicama obrva, slučajno sam se nagnuo i izgubio ravnotežu. Padam u svoju glavu. To što mi diše u lice nije blizina stvari, nego njihova beskonačnost. Neki to zovu san.




Biti ja, to je čudesno, jer mnogobrojno kristališem u milijarede dimenzija.




Pomolimo se tišini koja nam prošiva srca, nanizana na trajanje kao beskrajni djerdan.




Okreni oči ka svemiru. Sačekaj da ti nečujno, kao kad rastu trave, polako izrastu iz pameti široka i bela krila. Letenje umom oče, ti si me tako učio, letenje umom, to je vrhunac nezadovoljstva, ali sobom ne drugima.




Ne bojim se ja zuba. Zubi su mekši od usana.
Ujedu za trenutak. Usne – za ceo život.



Konačno bi smo saznali ima li zaista granica izmedju kraja i beskraja. I konačno bismo saznali da ti nevidljivi svetovi što protiču kroz nas i nisu drugo do – mi.








...polazim...



Mika Antić - Horoskop
Pogled sa prozora Mlečnog puta
Idi na vrh


Ako Mlečni put nje u meni, kako to da sam ga video ili da znam za njega?




Vaseljena nije prostor izmedju Zemlje i Sunca onome koji gleda sa prozora Mlečnog puta.



Beše to još juče kad smatrah sebe delićem koji bez ritma treperi u sferi života.
Sada znam da sam ja sfera, a da se život sav u ritmičnim delićima u meni pomera.



Sada želim da ispunim sebe. Ali, kako ću to učiniti ukoliko ne postanem planeta sa razumnim bićima koja na njoj obitavaju?
Zar ovo nije cilj svakog čoveka?





Biser je hram koji bol sagradi oko zrna peska.
Kakva to čežnja sagradi tela naša i oko kakvih to zrna?





Kad je Bog bacio mene, oblutak jedan u čudesno jezero ovo, uznemirih njegovu površinu beskrajnim krugovima.
Ali, kad dosegoh dubine, postadoh vrlo miran.





Moje drugo rodjenje beše onda kada duša moja i telo moje zavoleše jedno drugo i venčaše se.





Sećanje je oblik sastajanja.



Zaborav je oblik slobode.


Do zore se ne može drugačije stići do kroz noć.



Kako mogu izgubiti veru u pravednost života kada snovi onih što spavaju na perju nisu ništa lepši od snova onih što spavaju na zemlji?



Čudno, želja za odredjenim zadovoljstvima deo je mog bola.


Ne znam apsolutnu istinu. Ali, ponizan sam pred neznanjem svojim, i u tome leži slava moja i nagrada.


Postoji prostor izmedju čovekove mašte i onoga što ostvaruje, a koji se može prevaliti jedino čežnjom njegovom.





Značaj čoveka nije u onome što postigne, već u onome što čezne da postigne.


Neki od nas su poput mastila, a neki poput papira.
Da nije crnila nekih od nas, mnogi bi bili nemi.
A da nije beline nekih od nas, mnogi bi bili slepi.



Daj mi uvo i daću ti glas.





Naš um je sundjer, a naše srce potok.
Zar nije čudno što većina nas radije bira upijanje od jurenja.


Kada čezneš za blagoslovima koje ne možeš imenovati, i kad tuguješ ne znajući razlog tome, tada zaista rasteš sa svim stvarima što rastu, i uzdižeš se do uzvišenijeg sebe.




Stvarnost druge osobe nije u onome što ti otkrije, već u onome što ti ne može otkriti.
Stoga, ukoliko želiš da je shvatiš, ne slušaj ono što ti kaže, već ono što ne kaže.





Moja usamljenost rodjena je onda kada su ljudi pohvalili moje glasne mane, a pokudili moje tihe vrline.




Kada Život ne pronadje pevača koji bi pevao iz srca njegovog, tada stvori filosofa da izgovara um njegov.


Stvarno u nama je tiho.
Ono postignuto je glasno.



Glas života u meni ne može da dosegne uvo života u tebi, ali pričajmo da se ne bi osećali usamljenima.


Da zima kaže: -Proleće je u srcu mome-, ko bi joj poverovao?



Da bi se otkrila istina, potrebna su dvojica - jedan da je izgovori, i drugi da je shvati.



Igrajmo se sada žmurke. Ako se sakriješ u srcu mome, neće biti teško pronaći te. Ali, sakriješ li se u sopstvenoj ljušturi, uzaludno bi bilo da te bilo ko traži.




Nadahnuće će uvek pevati, ono nikad neće objašnjavati.


Sve naše reči nisu ništa drugo do mrvice koje padaju sa gozbe uma.


Ni jedna čežnja ne ostaje neispunjena.


Tvoje drugo ja je uvek zbog tebe tužno. Ali tvoje drugo ja na tuzi odrasta, tako da je sve u redu.


Kada dosegneš suštinu života, pronaći ćeš lepotu u svim stvarima, čak i u očima koje su za lepotu slepe.


Živimo samo da bi smo otkrili lepotu.
Sve drugo je oblik čekanja.


Posadi seme i zemlja će ti podariti cvet.
Pusti da tvoj san ka nebu uzleti i nebo će ti doneti voljenu.





Ljubav je reč svetlosti ispisana rukom svetlosti na stranici svetlosti.





Ukoliko ne razumeš prijatelja svog u svim situacijama, nikad ga nećeš razumeti.



Tvoj um i srce moje neće se usaglasiti dok god um tvoj ne prestane obitavati u brojkama, a srce moje u magli.






Samo neizmerna tuga i neizmerna radost mogu otkriti istinu tvoju.
Ukoliko želiš da ti ona otkrivena bude, moraš ili nag igrati na suncu ili poneti svoj krst.


Kad okreneš ledja suncu ne vidiš ništa osim senke svoje.


Možeš suditi drugima samo prema saznaju o samome sebi.
reci mi sada, ko je medju nama kriv a ko ne?


Svi smo mi zatočenici, samo su neki od nas u ćelijama sa prozorima, a neki bez njih.




Radije bih bio najmanji medju ljudima sa snovima i željama za ispunjenje njihovo, no najveći bez snova i bez želja.





Usamljenost je tiha oluja koja slama sve mrtve grane naše.
Ipak , ona šalje naše životno korenje dublje u pulsirajuće srce zemlje života.





Očigledno je ono što je nevidljivo dokle god ga neko ne izrekne jednostavno.



Moze biti da more definiše školjku kao biser, a moze biti da i da vreme definiše ugalj kao dijamant.



Svi mi tragamo za vrhom svete planine. Ali, neće li naš put biti kraći ako prošlost svoju kao mapu shvatimo, a ne kao vodilju?



Da sam napunio sebe svim što ti znaš, kakvu bi sobu onda trebalo da posedujem za sve ono što ne znaš?



Ukoliko vidiš samo ono što svetlost otkriva i čuješ samo ono što zvuk najavljuje, onda ti istinu niti vidiš niti čuješ.



Kažu mi: - Kad bi spoznao samoga sebe, spoznao bi sve ljude.-
A ja kažem: -Tek kada budem tragao za svim ljudima spoznaću sebe.-



Zeleno polje leži izmedju učenjaka i pesnika. Ako ga učenjak predje, postaje mudrac. Ako ga pesnik predje, postaje prorok.



Lepota sija jače u srcu onog što čezne za njom no u očima onog koji je vidi.



Samo oni sa tajnama u srcima mogu blagosiljati tajne u srcima našim.



Planina obavijena maglom nije brdo.
Hrastovo drvo na kiši nije žalosna vrba.


Kad stajah pred tobom poput ogledala kakvog, ti se zagleda u mene i vide odraz svoj.
Tad reče: -Volim te.-
Ali, uistinu, veleo si sebe u meni.





Veliki čovek ima dva srca - jedno krvari, a drugo podnosi.



Možeš zaboraviti onoga s kim si se smejao, ali nikada onoga sa kime si suze prolivao.



Mora biti da postoji nešto strašno sveto u soli. Ona se nalazi u suzama našim i u moru.






Da sam ja ti, ne bih nalazio manu moru što beži u oseku.
Dobar je to brod, i naš Kapetan je sposoban, jedino što ti ne podnosiš buru.





Umetnost je korak od prirode ka Beskraju.




Halil Džubran - Pesak i pena
Čarobni prah leptirovih krila
Idi na vrh




Leptiri su simbol duše i slobode.
Dva leptira simbolišu srodne duše.
Čaura simboliše sve ono skriveno što čini jedno biće, njegovu unutrašnju snagu i volju, a leptir koji se radja iz čaure je uskrsnuće i budjenje iz telesnosti. I lik Psihe je predstavljen u paru sa leptirom koji simboliše njen preporod, a na freskama Pompeje Psiha je prikazana u vidu krilate devojčice.
U kineskoj i japanskoj tradiciji leptir predstavlja dvoje zaljubljenih. Prema Feng Shui filosofiji leptiri simbolišu ustraptelu, nemirnu dušu koja ima snagu da slobodno leti blizu neba.
Simbol su nesputane srećne ljubavi, i zivota u slobodi.




Pronadješ ljude nalik na sebe i staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti isti,
baš isti na ovom drugačijem svetu. I ništa ne moraš da im kažeš. Sve se unapred zna i razume.
Mika Antic




Plavi leptir

Leptirić plavi leluja,
nosi ga vetra dah,
sedefni treptaj zasja,
zacakli, mine u mah.
Tako u problesku kratkom,
u mimoletni tren,
videh gde sreća mi mahnu,
zasja i minu ko sen.
H. Hese




Sa reči koje smo do večeras namerno
upotrebljavali naivno, ljušti se meka pozlata
ranog detinjstva kao boja sa olovnih
vojnika, kao staniol sa novogodišnjih šećerlema
i prah sa leptirovih krila.
Mika Antić






Nije dovoljno samo živeti! - reče leptir...
-Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća!-
Hans Christian Andersen




-Zamislim da tražim raskoš cveta u beskraju noći
pa me misao odvodi na kraj pravca svetlosti
gde nalik leptiru, iznad mraka izvodim let i usavršavam
svoje putovanje prema snovima.-
Zal Kopp








Priča o leptiru
"Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru. Leptir je sa lakoćom izašao. Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga. Međutim ništa se nije dogodilo. Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poletio. Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čaure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čaure da bude spreman da poleti. Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Kada bi nas Bog oslobodio svih prepreka, osakatio bi nas.

Nikad ne bi postali snažni koliko možemo biti. Nikad ne bi mogli leteti."Tražio sam Snagu ...I Bog mi je dao poteškoće koje su me osnažile. Tražio sam mudrost ... I Bog mi je dao probleme koje je trebalo rešiti ...Tražio sam bogatstvo ...I Bog mi je dao mozak i telo da mogu raditi.Tražio sam hrabrost ...I Bog mi je dao prepreke koje je trebalo savladati. Tražio sam ljubav ...I Bog mi je dao ljude kojima je trebalo pomoći. Tražio sam usluge ...I Bog mi je dao prilike. Nisam dobio ništa od onog što sam tražio ... Al dobio sam sve što mi je trebalo. "






Dušo, trazi sebe u meni, ne trazi me nigde osim u sebi.
Teresa von Avila







....Kao bizarni momenat u svemiru san je nestao....Prazno je sad mesto kraj mene. Tog jutra sam ti vazduhom ispisala poljupce za zbogom. Iako nikad neću shvatiti zašto i uvek ću osećati deo krivice.
Naše igre su bile igre bez granica, oči su nam se nemo razumele, a osećanja bila jaka previše da bi stvorila svoju galaksiju.
Okrećem se kad idem ulicama okećem se i naidjem na zid kad god pomislim da ću sresti tebe. Još osećam posledjni jecaj srca. Dao si mi dovoljno ali premalo da bi ostao. Kako mozeš da ziviš tako, sam, i živ i mrtav unakrsno. Da li imaš na umu moju ljubav dok gubiš vreme krčeći ruševine prošlosti koje ti zamagljuju unutarnji vid.
Ti i Ja još živimo zajedno u nekoj paralelnoj dimennziji univerzuma i srca. Osećaš li...
Na trenutke sa tobom okean ljubavi bi me praplavio jer sam sa tobom jedino to bila Ja samo Ja, a onda bi me zatim razbio nemilosrdno o stene.
Osećala sam duboko to što si mi tiho pričao o sebi, nama..meni....poznavao si me.....iskreno i surovo...
Razumela sam sve tvoje bajke, trenutke, pustolovine i to što te uvek deli na dvoje.. upoznala sam u tebi ratnika, zver i kukavicu..
Na kraju si.. ipak sa svih strana postavio koplja da kad ti pridjem da to ne bude bezbolno...Ni sad ne znam zašto, da li je to bio strah od ljubavi..
...I dalje osećam krivicu...razlog zbog koga nismo zajedno nije bio i moj....
2001




Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut u kom'
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O pesmo slatka.

R. M. Rilke








....Plavo nebo iznad nas,
poput leptira tvoja voljena .....




U klopci hermetičkog kruga

Vreme je tog trenutka sklopilo svoje skazaljke. Taj verni čuvar večnosti i prilaznosti. Dve lične legende su ponovo oživele, iznenada sudarivši se i pretvorivši se u veliki prasak koji je uzdrmao vasionu svu. Počela je da se odmotava priča.... ispusuje istim usnama istim mislima istim onim jezikom od pra vekova...Šta reči o dva duha lutalica, o dva uma medju zvezdama o nevidljivim nitima koje postoje medju nama i kad nismo prisutni jedno drugom u životima, a točili su uporedo..Isti duh na različitim meridijanima sveta, iskrio je i pulsirao kao jedan i neodoljivo nas prizivao da se ponovo sretnemo..otvorila se ponovo klopka našeg hermetičkog kruga... zvezdana kapija naše unutarnje čulnosti.. Na trenutak ceo svemir sam osetila u sebi....opet si otišao.... zvezdana vrata nisi zatvorio za sobom...Ostala sam zatočena u našem hermetičkom krugu iščekujući...da se ponovo iznenada skazaljke večnosti i prolaznosti poklope..iščekujući da se ponovo tvoj svemir sudari sa mojim svemirom...
2003







.....Našao sam te...
Jednog svitanja;
Zaspalu medju leptirima
I kad sam te dodirnuo
Iz tebe je hiljadu proleća
zamirisalo odjednom....




Ne trudi se da uhvatiš leptira.
Ako želi da se igra s tobom,
sam će sleteti na tvoju ruku.
Tako je isto sa ljudima.
ne trči za njima,
ako te žele sami će doći.
Ivo Andrić




-Spavati sa leptirom-

Ko si ti....
Što u smiraj dana,
Kad zvezde otvore
svoja okna i
radoznalo gledaju,
iz svoje večnosti;
Ko si ti?
Što lepršavo dodješ mi u san,
i osetim tvoje svetlosti prah
pri sletanju.
To si Ti....
Ti, koji me nevidljivo opijaš
držiš nepomično....
...
Ti koji mi stavljaš
nevidljive okove,
Ti čije srce čujem samo
u grudima noći
koji dišeš uporedo sa zvezdama....
Ti .... svojim svetlucavim krilima
braniš me od tame..
i samo noću dolaziš da me vidiš...
Kad ću saznati za tajnu
leptira sa kojim sanjam
Kad ću pobediti njegovu
ranjivost?!
2000




Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

Mika Antić






Leptir
Od svih stvorenja sa krilima
Leptir najbrze nauči da leti;
Možda zato što zivi samo jedan dan,
Pa mu se I za taj jedan, život eto sveti.

Od svih stvorenja što voljeti znaju
Čovjek prvi nauči da pati;
Možda zato što zna da na kraju
Ništa neće uspjeti da se vrati.

I od svih onih što sanjati znaju
Sanjar prvi nauči da gubi;
Možda zato što zna da na kraju
Ljubav pravu samo u snu ljubi.
Duško Vujović






Ekspres za sever


mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas

tvoje ruke bele kao samoca
tvoja bedra sa ukusom platna i voca
tvoj malo sustavi glas

sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice

da malo nemam plan

da imitiram klavijature,
liftove
i okean
da zaboravim ruku na tvom struku
i lice uz tvoje lice
Mika Antić




Poslednja bajka

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sama ces se setiti.
Mika Antić






"Ja sam magla...Moj udes je u tome što ova magla, moja stvarnost, želi susret sa drugom maglom u svemiru.
Želi da čuje nekog ko će reči: -Nisi sam. Nas je dvoje. Ja znam ko si ti.-
...Ima li na svetu nekoga ko može i hoće da mi kaže: -Ja sam ona druga magla. dodji da prekrijemo brda i doline. Dodji da hodamo izmedju drveća i iznad njih! Dodji da prekrijemo visoke litice i da udjemo u srca ovoga sveta i njegove ćelije! Dodji da obidjemo daleka nepristupačna i neznana mesta!"
(H.Dž.)


-Boje su u nama-
Idi na vrh



I prisutni smo zbog neba
Što mora da izraste
U saksijama oka
Ponekome u svetu.





Goreli smo
A’l nismo
Postali pepeo sivi
Od kojeg bujaju žita
I obale u cvetu.


Nedelja, nedelja. Zvona crkvena
Plakala pesmu ćerka mamina.
S glave joj marama tekla crvena.
Kvasila obale belog ramena.


Nedelja. Nedelja. Jesen crvena.
Sa praznih polja noć je nicala.
A zvona prokleta, zvona crkvena.
Još se kikotala i naricala.



Il’ smo miris i boja.
Samo svetlucavi vetar.
I neka zvezda daleka
Koja se večito pali.




...Zbog neke pahulje retke koja zadocni na dlan....





Daj neka pesma reže!
Cvokoću dirke kroz veče.




Ej da mi je u proleću
U million vrelih boja
Ej umreću bos po cveću.
Samog sebe razboleću.
Ej, devojko, dušo moja.

Biće jutra, mokra rosna
Opečena od proleća.
Na dlan njiva žut i pljosnat
Prosuće se sreća.




Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće
-neka bude .
Belo od kiše,





Ja sam večito cvetao plavo
I to bez razloga plavo,
Kao jorgovan
U blatu ispred kasapnica




..Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija, i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe…



Zemlja ne menja boje,
Kao trava i vetar.



Sunce će nagristi ruke drveća
Dlanovi lišća biće bakarno ranjivi i krti..






I zakolutaću razroko
Šarenim klikerima očiju
Nek se u njima hiljadu svetlosti menja..




I prelamajte se u million nijansi,
Od crne do bele,
I od bele do crne
-Nikad me nećete stići,
Jer bio sam drukčija prizma..



Zato i ne trazim mnogo,
-samo taj aplauz smeha
Kojim ste dlanove raskrvarili
Pod ogromnim šatorom neba
Naduvenim od ridjih vetrova
Koji stalno oluju obećavaju.





To je naša poslednja šala,
Počasna salva crnog snega
Po svim licima sivim.




Prilazem jednu belu
Tek procvetalu suzu
Za venac svima koji se noćas rastaju,
Usijani kao horizonti kad sviće
I ošamućeni do zuba od –ravnoteze.






Sad me valjda razumeš
zašto sam ponekad odjednom tako sam,
a svuda pruzene ruke,
ovakve kao tvoje,
ili,
svejedno mozda crnje ili bele boje..

hteo bih toliko toga da ti kazem,
a ne umem,
ne umem ništa belje sad,
kad se voli
poslednji put uoči brodoloma.



Jedan brodolom više ili manje – to ionako ne menja stvari. I ne utiče na dugu.

Nisu me udavile kreolke sa juga u bedrima i svili, ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova.Nikome nisam kupio srce od kolača I nikom oči pozlatio..

Volim da se igram ludosti.
Da drveću u kosu vezujem duge…




..Ja ću u svakoj budućnosti
umeti nebu da mašem
I šeretski odzvanjam,
Prepun šarenog kikota
I cvetnih naramaka.
Opet sam šašav.
U dogovoru sa korenjem
I travom.
Nebo je u meni plavo
Kao nešto čega se nikad
Nikad setiti neću…

Nek za mnom,
Kao slučajno,
Mahnu zelene ruke granja…

Dišimo kao voda,
Dišimo ko cvetovi
Kao praskozorja što se gnezde,
Odmah tu,
Iz prvih šuma…



A zvezde,
Očerupane neudate vrane,
Bile su crveno zgranute,
Zagrcnute od stida,
Skamenjene u letu.







Otišao sam,
Eto,
A vi oprostite za jedan mali
Zeleni san,
Natrunjen mnoštvom zubatih,
A u pijanstvu i krezubih,
Zvezdanih zalogaja
I mrva…





Još se danas rodjena,
Moglo plavo voleti
Pored niskih taraba
Gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno
Ceo svet razboleti
Od drukčijeg osmeha
I drukčijeg zdravlja.


Zalud će te zenice
Zelenilom roditi.
Drugi neki prolaznik
Grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti,
Posle ćeš se prodati,
U večeri drugčije,
Kraj taraba istih….



...Da samnom ispod crnog neba
Pronadješ hleba komadić beli,
Pronadješ sunca komadić vreli,
Pronadješ života komadić zreli.
Il crkneš,
Ako crći treba
Zbog svega što smo najlepše hteli.





…I kad se umoriš pseći,
I bude najcrnje veče,
Umeti svoj jastuk nadom
Zaliti i obojiti…



..i sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo…




Ova je pesma za tvoja usta od višanja
I pogled crn,
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
Da napravim jun…




Mesec je tupom krivom kamom
Zaklao jedno veče žuto…


....Oprosti,
Uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače..




Dan je niz mutna polja prosut..

Svetlosne reklame
Poštovanje njihovoj lakomislenosti
Od ljubičaste neonske duše
I staklene sluzokože…





Pomešan s lišćem,
Vetar ima mek i žut glas,
Kao ona devojka kojoj sam obećao
Na stepeništu katedrale
Da ću kupiti jedno od Kornatskih ostrva…


…Gospodine grade,
Vi ne zaslužujete beskrajne bakljade ptica
Iznad krovova davno posivelih,
Ni žute suze u očima bandera
Duž svih ovih ulica,
Gde smo jednu mladost zevajući odživeli..





Jesen je moja ljubav
Od pet zelenookih slova,
I laž,
Najdetinjastija laž,
Od koje sam do nesvesti rdjav i dobar.



Vetre,
Šta nas dvojica znamo,
Možda u ovom trenu u sve žute vagone
Na nekim dalekim žutim prugama
Ulaze devojčice iz naših žutih snova
Devojčice sa kosom žutom kao raž..

Zašto bi se,
Inače
Sve ovo zvalo žutim imenom: oktobar?





Njeno belo ime medju našim utrnulim zubima
Ima ukus krvoliptanja i kupina.


Kad je volimo, to je tako užasno crveno,
Crveno do dna naše jetre.
Kad je volimo,
To je kao kad golim trbuhom srljamo
Na bajonet.





Sutra i onako sve vene.
I ne ljuti se na mene
Kad zamnom pobegnu šine
I pobegnu daljine,
Tamo gde je mrak nakrivljen crni kačket
Na čelu kuća,
Tamo gde je mrak prozirniji i belji
Od svih ovih svanuća,
Tamo gde mrak nikad i nije samo mrak.







Raspolozen sam da se čitave jeseni
Pravim naivan i zlatan.


U ime svih vas kupiću ujutro travi
Najlepši poklon plavi,
Da sporije požuti od zavijanja tuge
Kraj svih kafanskih vrata.




…Od zvezda se u očima
Nagomilale žute ranice…





..u meni jedno nebo,
Obešeno za noge,
Visi kao da spava,
A to je jedino nebo koje ne ume da spava…





…u zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dečijim slikovnicama. Jedna kuća žuta. Do nje maslinasta. Pa siva ili terakot. Ljubičastih sam nabrojao ne više od pet….





U mraku izmišljenih šuma,
U mraku zelenom od kiše,
Ruke su dobile krila i odletele nekud
Do bolesti daleko,
Do slepila daleko,
Da nam se ne vrate više.




Priče iz šarenih knjiga
Pobegle sasvim nečujno
Na neku dobru planetu,
Da sutra drugom kanu u oči mrvu zlata.







..da svi vi tamo u klijaju,
U nekim budućim suncokretima
I žitnim poljima zrelim,
Imate pod zemljom srce
Kao lampion beli,
Pa da vam vekovima
Iz pogašenih zenica zrači.





..ti si najukusnija krv sveta
Koju sam upio hlebom
Mog mrkog trbuha…



…Ti si najbeskonačnije,
Najubitačnije nebo
Kraj mog rumenog uha..





Vidiš kako sam ti ovo srce
Od ridjeg cica
Noktima zakovao
Za obnaženi beli rever…






Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
Za sve preživele i nedozivele žedji…



Ti si ono najlepše što sam uselio
U oči zelene od stakla,
U oči žute od gledji…






..Sve je to moja porodica. Moj pasoš. Moja Nijagara, koja se tamo predivno ruši, za prostake I one koji bukvalno shvataju gravitaciju, a u svom suludom vrtlogu, sličnom galaktičkom jatu, okupaće vam avion srebrnim vodoskocima I kad letite dve milje iznad nje…


…Molim da neko razume
Što imam u mesu šume
I neba rumen grumen
Dok ćutim ovako glasno
I urlam ovako ćutke.






Onda se udavim u snu,
Sav žut od nečije kose.
U nozdrvama mi tinja mirisav umor sena,
Trske
I njiva.


…Lepši sam kad ne ćutim.

A u kosi mi ostali zeleni klikeri zore….





Proletele su ogromne zlatne kočije
Kroz naše utrnule oči,
A mi ih sačuvali nismo…



…da li sam još uvek
Medju svim tvojim zivotima
Onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima
I najkrvavijeg saća?









stihovi mike antića - koncert za 1001 bubanj-

Indijanske mudrosti
Idi na vrh








Jednom davno, stari Čiroki indijanac je svom unuku ispričao jednu životnu istinu:
- U duši svakog čoveka vodi se bitka, kao borba izmedju dva vuka. Jedan uvek pretstavlja zlo, mržnju, bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, ozlojedjenost, aroganciju, gordost, samoživost, gramzivost, oholost….
Drugi vuk pretstavlja dobro, ljubav, mir, radost, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrodušnost, velikodušnost, darežljivost, istinu, saosecanje, veru…
Mali indijanac se zamisli.
Sve svoje misli usmeri na dubinu dedinih reči, pa ga zapita:
- Koji vuk na kraju pobedjuje? –
- Pobedjuje uvek onaj koga hraniš!-



"Sve stvari na svetu imaju svoju svrhu, svaka bolest ima biljku koja je leči, i svaki čovek ima svoj poziv.










Šta je život?
To je treptaj svica u noći. To je dah bika na zimskoj hladnoći. To je mala senka koja juri preko trave i nestaje u zalasku sunca."



U srcima svih nas postoji skriveni put kojim se retko putuje, a koji vodi do nepoznatog, tajnog mesta. Stari su ljudi zaista voleli Zemlju i na njoj su sedili i počivali s osećajem da su blizu majčinske snage. Svoje šatore su gradili na Zemlji, a svoje žrtvenike od Zemlje. Zemlja je umirivala, jačala, pročišćavala i lečila. Zbog toga stari Indijanac još uvek sedi na Zemlji, ne ustaje i ne odvaja se od njenih snaga koje život daju.
Za njega sediti ili ležati na Zemlji znači moći razmišljati dublje i osećati snažnije. On može jasnije proniknuti u tajne života i doći u bliži odnos sa životom oko sebe.



Indijanci vide dva puta s kojima se suočava beli čovek: kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osećamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj Zemlji. Može li biti da put tehnologije pretstavlja žurbu u uništenje, dok put duhovnosti pretstavlja sporiji put kojim su Indijanci putovali i koji sada ponovo traže? Zemlja nije spržena na tim tragovima. Trava tamo još uvek raste.







Ponašajte se dobro prema Zemlji, ona vam nije data od vaših roditelja, nego je pozajmljena od vaše dece. Ne nasleđujemo Zemlju od naših predaka, pozajmljujemo je od naše dece.



Nikada ne govori loše o drugome. Negativna energija koju time odašilješ u univerzum vratiće ti se višestruko.




Budi prvenstveno iskren prema sebi.
Ne možeš biti pažljiv i pomoći drugima ako nisi prvo pažljiv prema sebi i ne pomažeš sebi.

Deca su seme budućnosti. Usadi ljubav u njihova srca i zalivaj ih mudrošću i životnim lekcijama. Dok odrastaju, daj im prostor da rastu.

Deci treba dati korene i krila.



Pravi mir, koji je najvažniji, je onaj koji dolazi u dušu čoveka kad shvati svoju vezu, svoje jedinstvo s univerzumom i svim njegovim moćima, i kad shvati da se u središtu univerzuma nalazi Veliki Duh i da je to središte svugde, da se nalazi u svakom od nas.





Bio sam na kraju zemlje. Bio sam na kraju voda. Bio sam na kraju neba. Bio sam na kraju planina. Nisam pronašao ništa što mi nije prijatelj.




Mnogo je stvari za podeliti sa četiri boje čovečanstva u našoj zajednickoj sudbini sjedinjenoj sa Majkom Zemljom. Ovo deljenje mora biti razmotreno sa velikom pažnjom od strane mudrih i vračeva koji cuvaju sveto poverenje, da ne bi došlo do štete od ljudi kroz neznanje ili zloupotrebu ovih mocnih sila.






Kada ujutro ustaneš, zahvali se za hranu i radost življenja. Ako tome ne vidis razloga, greška je jedino u tebi. Ne iskorišcavaj nikoga i ništa, jer to pretvara mudrace u budale i zarobljava duh vizije.




"Da bi o nekome mogao suditi moraš barem mesec dana hodati u njegovim mokasinama."






Živi svoj život tako da strah od smrti nikad ne uđe u tvoje srce. Ne opterećuj nikoga zbog njegove vere, poštuj tuđe mišljenje i traži da oni poštuju tvoje. Voli svoj život, usavršavaj ga i ulepšavaj sve oko sebe. Nastoj živeti dugo i u službi svog naroda. Pripremi uzvišenu pesmu smrti za dan kad ćeš preći na drugu stranu.






Svet je stvoren uz pomoć sunca i treba da ostane takav kakav je oduvek bio.....Ova zemlja stvorena je bez graničnih linija i nije čovekovo da je deli...... Ja vidim kako se belci bogate u celoj zemlji i
vidim kako žude da nam dodele golu neplodnu zemlju..... Zemlja i ja smo jedno. Mera zemlje i mera naših tela je ista mera. Dokažite nam, ako možete, da Vas je ovamo poslao Tvorac. Možda Vi samo mislite da vas je On poslao ovamo da sa nama radite šta hoćete. Da i ja verujem da Vas šalje Tvorac, možda bih poverovao u vaše pravo da raspolažete mnome. Ne bih želeo da me pogrešno razumete, ja ovako govorim zato što volim zemlju. I nikad nisam reko da je zemlja moja i da sa njom mogu da radim šta hoću. Pravo da zemljom raspolaže ima samo onaj ko je tu zemlju stvorio. Ja tražim pravo da živim na svojoj zemlji, a Vama dajem pravo da živite na svojoj.


Carlos Nakai:
Earth Spirit





Neka vam Sunce svakoga dana donosi novu energiju.
Neka vas Mesec nežno oporavlja preko noći.
Neka kiša spere vaše brige.
Neka povetarac donese novu snagu vašem biću.
Nežno hodajte svetom i budite svesni njegove lepote
svakoga dana vašeg života!





Sve na svetu je u paru. U našim mislima mi smo dvoje, dobri i zli. Svojim očima vidimo dvoje, ono što je lepo, i ono što je ružno. Imamo desnu ruku koja udara i čini zlo, i levu koja je bliže srcu, punu dobrote. Jedna noga može nas voditi lošim putem, a druga dobrim. Dakle, sve na svetu je u paru.




Pohvala, laskanje, prenemaganje i prazne reči nisu bile deo uljudnosti Lakota Indijanaca. Prenemaganje se smatralo neiskrenim, a onaj ko neprestano govori, nepristojnim i lakomislenim. Razgovor se nikad nije započinjao odjednom niti užurbano. Niko nije ishitreno postavljao pitanje, ma koliko važno ono bilo, i niko se nije požurivao na odgovor. Pauza u razmišljanju bila je uistinu uljudan način razgovaranja. Tišina je kod Lakota Indijanca imala značenje, a poklanjanje trenutka tišine
sagovorniku i vlastiti trenutak tišine pre govora bili su izraz istinskog uvažavanja pravila da misao
dolazi pre govora.





Maslačak
Idi na vrh
...Na ivici pločnika, na kraju sveta.....









Maslačak

Na ivici pločnika
Na kraju sveta
Žuto oko samoće

Slepa stopala
Sabijaju mu vrat
U kameni trbuh

Podzemni laktovi
Teraju mu korenje
U crnicu neba

Dignuta pseća noga
Ruga mu se
Prekuvanim pljuskom

Obraduje ga jedino
Beskućni pogled šetača
Koji mu u krunici
Prenoći

I tako
Dogoreva pikavac
Na donjoj usni nemoći
Na kraju sveta.
Vasko Popa










-Cvet maslačka se otvara prema suncu, njegovom izlasku, a zatvara se pri zalasku, tako da je u stara vremena pastirima služio i kao sunčani sat. Ovaj cvet je merio kretanje sunca na njegovoj dnevnoj putanji. -

-Maslačak je simbol, proleća, radosti, simbol sunca i sunčeve energije, svetlosti, intalekta, u taoizmu-kristalizacija svetlosti, transcedentna moć, duhovni preobrazaj, otvaranje cveta je razvoj duhovnog potencijala čoveka, u taoističkoj alhemiji je eliksir besmrtnosti.. -

-Maslačak –žuta boja simbol, komunikacije, živahnosti, rasta, radosti, sjaja, iscelenja, prosvetljenja, slobode
Padobrančići maslačka su simbol inteligencije, jasnoće, prenošenja znanja, čišćenja duha, novog početka...
Zeleni deo maslačka predstavlja zemlju, ozivljavanje, prirodu, zivot...-

Žuta je povezana sa suncem, elementom vatre, često su njegovim imenom nazivana učilišta, poruka maslačka je da rasvetljava ono što je skriveno, sastoji se iz puno latica - slojevit cvet, simbol je mladosti, pozitivnosti, opstanka, obnovljiv cvet, jer i kad ga pokose i zgaze on se opet diže kao ptica Feniks iz pepela...

Maslačak –fibonačijev niz, sferičan oblik, zlatni presek-savršena proporcija /božanska proporcija/ ima izgled vatrometa...
Svemir navr trepavica
Idi na vrh
-Od zvezde se čovek uči da zapara nebo sjajem..- M.A





-Možda su zvezde samo ključaonice, kroz koje sanjari vire u drugi svemir-... m.a.




"Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima. Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke. Uhvati ih u letu i sve će se u tebe duboko otkotrljati...." m.a. /avgust mesec – meteorska kiša Perseida/




-… najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine……- Mika Antić





-..znaš ja sam stvarno sa zvezda
Sam sam od svetlosti stvoren.-.m.a.



-Besmrtna pesma-
-……Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.-
M. A.



-Nekome ko će razumeti-
-…..I najzad: tako je dobro
što nismo samo trave,
što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave
željne da budu sunce
makar na trenutak samo….-
M.A.


-Izdaleka samo sve ko zvezda sja…..-D. Maksimović



-Da su meni oči tvoje
Zvezdama bih prkosio,
Nit bi sunca poželio
Da su meni oči tvoje! - J.Ilić



-…Noć je puna zvezda,
Trepere modre zvezde u daljini…-

P. Neruda



-…Zvezde sad nisu poželjne;
Pogasite ih sve;
Spakujte mesec; skinite suncu plašt:
Prospite nekud okean, zbrišite šume
Jer nečem dobrom da vodi ne moze ništa sad…- Auden




-…pogledaj nebo kako je zelenim zvezdama tetovirano…-Oktavio Paz




-Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdrziš samoću.
Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabirajuju se u galaksije.- M.A.



-Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao da nas čuju
Zvezde pa da im zbog nas teško bude. ..- d maksimović






-"Ja imam samo san, običan malecki san
u kome sam za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici"- mika antić





-Slušam u mirnoj ljubičastoj noći
Gde šušte zvezde; I meni se čini
Da često čujem u nemoj samoći
Pevanje sfera na toploj vedrini….-
Dučić




-…Sa neba padaju opiljci
Dalekih zvezda misli.
Sa zemlje uzleću misli
Malih radoznalih svitaca
I nikad se ne sreću.
Večno se mimoilaze
U ogromnoj praznini
Hladnih bespuća svemira. -M.A.





-…Tako noć prolazi tiho, jednoliko.
Vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; ne dozna niko
Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje…- dučić





-….Idi, dovrši to nebo…-m.a.




U Egiptu, godine 1912 n.e.
Pojavio se mesec i svojom srebrnom svetlošću prekrio grad. Princ je sedeo na terasi svoje palate gledajući vedro nebo utonuo u misli o vremenima koja su se nizala obalama Nila, tražeći objašnjenje za ponašanje vladara i osvajača koji su zastajali pred veličinom sfinge, zamišljajući povorke ljudi i naroda koje je vreme dovelo od piramida do dvorca Abidina.
Misli i snovi otišli su još dalje.....
.....Prodje noć. Nebo skide zvezdama ukrašenu odeću i obuče košulju istkanu od jutarnjeg svetla.
Princ je razmišljao o čudima i zagonetkama postojećeg..... H. Džubran



-Neka spavaju-
Oni koji ne osećaju ovu ljubav
kako ih nosi poput reke,
oni koji zoru ne piju
kao da je čaša izvorske vode,
i koji zalazak sunca ne večeraju,
oni koji se ne žele promeniti,
neka spavaju.
Ova ljubav nadilazi izučavanje teologije,
te stare prevare i licemerja.
Želiš li tako razvijati svoj um,
spavaj i dalje..... Rumi



-Ti i Ja-
Ti ispunjavaš moje misli
Dan za danom
Pozdravljam te u samoći
Van sveta
Ti si zagospodarila
Mojim životom i smrću.
Kao sunce na izlasku
Moja duša tebe netremice gleda
Kao jedino oko.
Ti ličiš na uzvišeno nebo,
Ja ličim na beskrajno more
A između pun mesec plavi.
Ti si večito spokojna
Ja sam bez počinka trajno
Pa ipak na dalekom horizontu
Mi se stalno srećemo.
Tagore


-Moj dom je moja zemlja, a ona je na nebu. Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru. Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi. Znači da ja nemam drugog zavičaja - sem sebe! -M.Antić




-Čarobna pesma-
…dodirni rukama prasinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni dzinovi
naseg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi nacinili
milimetarske beskonacnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica

pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da disu i da ozive

ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
samo tako se mozemo
jedan drugom pribliziti....
m.a.




Noćne misli

Žao mi je vas, o vi jadne zvezde,
Što tako divno i jasno sijate,
Nevoljenome svetleći brodaru,
Bez nagrade od boga a i ljudi,
Ne znate, bedne, šta reč ljubav znači,
Niti ste za njen osećaj saznale!
Bez prekida vas vode večni sati
Nebesima povorke vaše sjajne.
O, kakve li ste prevalile pute,
Dok srećan bejah u naručju drage,
Ne misleći na vas ni na vedru noć!. -Gete
















Kaleidoskop
Idi na vrh
Kales lep, eidos vid, oblik, skopein gledati, posmatrati

...Kao simbol zivotnog optimizma, kao simbol gledanja na stvarnost iz vedrijeg ugla...

Kaleidoscope World




































Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 760 korisnika na forumu :: 52 registrovanih, 14 sakrivenih i 694 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 19:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Petar, AK - 230, Bahuss, boki199777, Buzdovan, cikadeda, cole77, comi991, Crvena Petokraka, darkangel, darkstar101, DeerHunter, doktor1964, Dzoni Stek, Gibli, ikan, ILGromovnik, Jester, JOntra2, KlinkaPalacinka, Levi, Lieutenant, maiden6657, mačković, mean_machine, Metanoja, Mikulino, milijarder, Milos ZA, Nemsy_29, pein, petarsubai, RADOVAN.S, raketaš, Raptor1, Recce, repac, robertino, samsung2, scimitar19, skvara, slobodanbalosevic, Snorks, Srki94, svetac, theNedjeljko, Toni, TroxX, voja64, WS2, zgoljo, Zvrk2