|
12
- Најтеже је себе
пред собом одбранити. –
Уредно књижим поразе.
Брзо,
детаљно,
педантно...
Заводим беспрекорно повучене
погрешне потезе
по нахереној табли
са које ми се руше,
у неповрат,
најјаче фигуре.
Они су једини
недирнут посед
који имам.
Опустели забран,
отргнут од туђих погледа.
По трњем обраслој стази
изнова кидам
тек зацељене табане,
САМ,
у бескрајном кругу.
Пут у средиште себе
неизбежан је и неподнoшљив,
али нужан за покриће
да понудим опроштај себи.
Истовремено,
као у кривом огледалу,
од ретких победничких потеза
сазидана лична Атлантида.
Успавано краљевство
тоне у муљ живота.
Како спречити да потоне!?
...posto vec dobijam ovako lepe reci...izvol'te jos...ima toga...
Dopuna: 04 Avg 2006 18:53
10
Није храброст зарити копље у груди туђину,
већ голорук уронити у сопствену дубину.
Тонути у мрачне поноре и бездане,
посути со на кукавички зацељене ране.
Лизати их наново,роптати у крви
док их часно не преболиш или те бол смрви.
Па кад све то свршиш пред огледало станеш,
ако се не препознаш тад човек постанеш.
И поносно носиш ожиљке к'о орден,
свечан, гиздав, на колац набоден.
...i jos jedna...za sada...
|
