offline
- Peca
- Glavni Administrator
- Predrag Damnjanović
- SysAdmin i programer
- Pridružio: 17 Apr 2003
- Poruke: 23211
- Gde živiš: Niš
|
Dodju tako neki dani, kada se čoveku ceo život učini kao besmislen.
Tako zapadnete u neki tunel, dugačak tunel... izlaz nije na vidiku, dalek je barem jednu celu zimu, onako usamljeni, tužni, pod stalnim pritiskom... osetite se kao konj koji po blatu i kiši vuče težak teret, bez prekida, bez i jednog sunčanog dana, celu zimu vučete teret u sivim danima...
Praktično ste bez izbora, ne možete da se predate, jer će vas još više sve boleti, ako se predate izgubićete i nadu, a to je previše, jednostavno ćete umreti ili poludeti ako se predate, i niste ludi da takav bol sebi priredite.
Dakle, bez izbora, nema predavanja, morate napred, da ne bi završili u duševnoj bolnici.
Morate napred, po tom blatu, sa tim bolom u srcu, bez sunca, bez i jednog dana predaha, jer ono što guši jednostavno guši bez prestanka, svakog dana je tu taj bol, bilo gde da odete, bilo šta da radite, taj 'kamen' je zaglavljen u srcu.
Dane delite na one dane kada guši, i dane kada mnogo guši.
To je sve - tako računate dane, recimo "juče i danas nisam toliko loše, kao prekjuče".
Kada guši, onda i možete da radite nešto, recimo ja mogu da radim vežbe... boli, pritiska, čak i u snu, ali, nekako se naviknete na taj pritisak, živite sa njim danima... jednostavno, živite, iako non-stop osećate pritisak.
Kada vas neko gleda, ne primećuje da vas to mući... nekako taj trn u srcu postane deo srca, živite tako zajedno... bol ne prestaje, samo se vi naučite da ga trpite.
A kada dođu oni drugi dani, kada mnogo guši...
Ti dani dođu kada se najmanje nadate... taman pomislite da ste preboleli, i onda dođe dan, uhvati vas nespremnog... prvo ste utučeni, čutite... a onda to raste... raste do te mere da više ne možete ni da sedite... kao da ste stavili džak na grudi, a emocije proključaju... onda legnete, malo vam bude lakše... onda se unervozite, što gubite vreme, ustanete, polako počinju da se vračaju emocije, postanete ponovo ranjivi, i dovoljno je da neko ili nešto počne malo da vas zeza - vi puknete, briznete u plač...
E, onda vam potonu sve lađe... sve izgubi smisao, pa i život - zapitate se čemu sva ova borba, zašto ovoliko trpite ovaj bol, ovo blato, ovaj sivi život, zašto dišete, kada život, ovako siv, ispunjen stalnom borbom i stalnim bolom, nema smisao?
Znam, pogrešno postavljam sliku života, ali, u datom trenutku život tako izgleda - stalna borba, stalni bol... večito gorenje duše... i, kao takav - život izgubi smisao.
Tada vam se više ništa ne radi, čak vam se i ne diše - samo sednete i plačete. Bol postane toliko jak da vam se i ne podiže glava. Sedite satima, zatvorenih očiju, pognute glave, i čutite u tišini.
Niti vam treba društvo (nije vam do priče), niti bi spavali, niti gledali TV, niti bilo šta radili - ništa vam ne odgovara - nemate kud - ne možete pobeći od tog jada - samo sedite i trpite to gušenje...
OK, prođu i ti teški dani...
Ali, njih zamene oni sivi dani, kada samo guši, dakle manje guši, ali, ipak je to siv dan.
Imam kureču sreću, pa živim u je**nom naselju, u kome nemam svoje društvo, a još nisam dovoljno ojačao da mogu sam da uhvatim autobus i odem do grada. Dakle, ako hoću negde, mora cimam matore da me odbace kolima do grada.
Plus, imam svega 3 prava druga, sa kojima mogu da popričam i tako 'utolim' taj bol, od toga jedan nije tu, drugi studira i ne mogu mnogo da ga gušim, treći je tu, ali ne mogu svaki dan kod njega, plus dosadi kad se družiš sa jednim istim.
Dakle, čak i kad hoću društvo - ili nemam mnogo izbora - ili ga nemam uopšte.
Mogu samo da odem da se šetam gradom, kejom, banjom, ali to nije to - opet sam bez društva, sam.
Spadnem opet na šugavi ICQ - koji mi se smučio... smučilo mi se to druženje iz sobe, muka mi je života u sobi - povraća mi se od sobe.
Preko dana i nađem neki podsticaj za borbu, vidim da napredujem sa vežbama, napredak je očit, i to mi da neku nadu i smisao.
Ali, kada padne noć...
Možda bi citat iz moje pesme to najbolje odslikao:
"Udahnem miris noći
sa prozora olovne sobe
i osetim svu nemoć da nešto učinim
Spoznam uzaludnost žudnje
da se izgubim u tom mraku
i smirim ovu vezanu krv"
(ove dve strofe su istrgnute iz ostalog konteksta, pesma je posvećena drugoj temi, ne govori o meni, jer ne volim mnogo o sebi da pišem)
Tako se od prilike kreće moje osećanje noću.
Danju, kažem, guram napred, borim se, ali se osećam kao konj koji vuče teret po blatu i kiši, bez odmora, bez sunca, bez vedrog dana.
A ono što je najgore - tako ću da guram celu zimu, možda i celo proleće, jer će mi od prilike toliko trebati da se sredim, i počnem da izlazim u grad.
E, zašto ja ovo sve pišem?
Prvo, želim malo da vidim kako vi izlazite iz ovakvih perioda života, koji su vaša iskustva, šta vi radite u takvim mesecima, kako najlakše podneti te mesece?
Drugi razlog, zbog koga sve ovo pišem je taj što želim da malo razbudim ovaj uspavani forum.
Od kada sam ja prestao da postavljam poeziju, MyCity je gotovo izgubio dušu, nema više one prijateljske atmosfere, samo se vode diskusije o kompjuterima, a diskusije o životu i ljubavi su isparile.
Hajde malo da vratimo dušu ovom sajtu.
Pored svega što me grize - jede me i to što ovaj sajt nije više ono prijatno mesto za diskusiju o životu i ljubavi. Nedostatak takiv diskusija je još jedna rupa u mom srcu. Nedostaje mi ona lepa atmosfera 
Hajde makar tu prazninu da sredimo i izlečimo, to bar možemo 
Šta vi mislite o svemu ovome, jeste li prošli kroz neko slično 'vreme', i kako ste izdržali taj osećaj nemoći da izmeniš bilo šta, taj osećaj da ipak moraš da prođeš kroz to, kroz tu usamljenu zimu?
P.S. Ne vezano za ovu temu, mogli biste i vi da postavljate poeziju, nije valjda da samo ja ovde volim poeziju... eto tako možete da pomognete da makar sajt dobije ponovo dušu
|
