Anksioznost i panicni napadi iz ugla "nemocnog posmatraca"

nobody@mycity.rs (nenyxeni) — Tue, 11 Oct 2011 15:13:11 +0100

Naravno da sam uradila pretragu i naravno da sam pronasla mnogo pametnih stvari na ovu temu.

Ono sto zelim ovim blogom je razmena iskustava sa ljudima koji imaju blizak dodir sa osobom koja pati od pomenutih problema.
Prekopala sam citav net i toliko pametnih stvari procitala ali nigde nisam nasla odgovor na sledece pitanje:

Sta uraditi,kako se ponasati,pre svega,kako pomoci bliskoj osobi koja prolazi kroz agoniju ucestalih panicnih napada? Koliko razgovarati o tome sa njom,koja doza razgovora je korisna,kad preterate,krenete da pravite stetu? Da li je dovoljno puno razumevanje,da li je dovoljna neogranicena podrska? Gde je granica izmedju dizanja samopouzdanja coveka u problemu i stvaranja kontraefekta? Odnosno,kad pocinjete da ih previse mazite i pazite?

Posto je apsolutno jasno da je stvar u licnom dozivljaju straha i svih ostalih grozota kroz koje ovi ljudi prolaze i jasno je da oni sami moraju da se suoce,izbore,razumeju i urade sve ostalo na poboljsanju kvaliteta svog zivota,kako je moguce ostati po strani kad se radi o clanu porodice? Mislim,nije pozeljno ostati po strani,zelite da pomognete. Kako u svemu tome ne zapasti i sam u anksiozno stanje preterane brige i upumpavati dodatnu nervozu?

Elem,sva pitanja su cisto ilustrativna,sumnjam da postoje konkretni odgovori. Volela bih da ovde razmenimo iskusta mi koji smo imali ili imamo blisku osobu sa pomenutim problemom.

Licno,imam neodoljivu potrebu i osecanje obaveze da se nadjem sestri,da joj pomognem sto vise mogu ali mi je sve teze da pronadjem pravi nacin. Do sada besomucni telefonski razgovori nisu dali nekog rezultata,sem trenutog podizanja njenog samopouzdanja. Imam utisak da joj sve to ponekad i ne prija. Uputila sam je na desetak tekstova koji su joj doneli dobra,krenula je u oporavak,bori se snazno ali i pada,cini mi se jos snaznije. Ili sad na scenu stupa moja preterana briga...

Nije vapaj za pomoc,prosto zelja da pricamo o tome.
Ako ste voljni,izvolite...
Hvala

Danas sam luda...

nobody@mycity.rs (nenyxeni) — Wed, 04 May 2011 14:48:38 +0100

...i juce sam bila,a bicu i sutra. Tako mi se hoce,tako mi doslo.

I sta sad to tebi smeta? Ne diram te,ne diraj me. Idi negde,sta znam gde. Negde gde nema ludaca da te sablaznjavaju,bilo gde,samo me danas obilazi u siiiroookom luku. Lepo te molim. Ne,necu da mi ugadjas,ne treba mi romantika i ostale gluposti,ne pomaze nista. Danas ne,mozda u petak. Jeste,u petak,dok me ovo prodje. Idi.

U stvari,nemoj da ides,ostani. Ostani ali cuti,budi tu i budi providan,potpuno neprimetan. Hocu mir i tisinu. Hocu da spavam,pa cu onda da jedem,pa da malo placem,pa opet da spavam. Ne,ipak cu prvo da klopam,pa onda da spavam. Pa znam da smo rucali pre pola sata,gladna sam,pa sta? Kako zasto da placem? Zato sto sam ruzna i debela,eto zato. Jeste,rucacu dva puta a onda cu da placem sto sam debela. Znaci tako,ja sam debela? Hvala duso,bas ti hvala. Idi,idi molim te.

Ne,ne mozes veceras da gledas fudbal ovde,to nikako. Bas me briga,ja sam zensko,mrzim fudbal. Koga si pozvao? E idi kod njega pa tamo psujte linijskog sudiju,jeste. Malo ona njegova nek vas trpi,jeste.

Jos si tu? Dobro,idi,ali mi prvo kupi veeeliku cokoladu. Ne sa lesnicima,tu ne volim. Pa znam da sam je juce volela,danas ne podnosim lesnike. Eto tako. Prvo me izmasiraj malo,sve me boli. Tu me boli i tu i tu...Polako covece,kazem ti sve me boli! Ej,ajd idi negde,molim te.

Ko ne zna sta hoce? Ja?

Ja,srce moje nerazumno i naporno,vrlo dobro znam sta hocu,samo ti ne slusas sta ja govorim.

Hocu svoje pravo na prokleti pms!

I tacka.