ALTERNATIVNA POEZIJA I PROZA by:VIRLUD

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kreator Depresije
Duh slobode
miluje lice
krvave dame,
što u sebi skriva
godine kartanja sa đavolom.

Miševi dolaze,
priređena je gozba,
na trpezi hiljadu otrova
i u daljini čuju se kopita.
Naposletku ona gubi ravnotežu
i omamljena pada predamnom.

Dok je bend svirao poslednju pesmu,
iza kuće kopao sam rupu.
Neko duboko mesto
gde bih mogao da ohladim usijanu glavu!

Dok suton prekriva grad
i pale se ulična svetla,
u daljini čuju se kopita
i miris smrti nežna kao vanila.
Tako prijatna.

JEDNA SUZA ZA JEDAN ŽIVOT

Sve je delovalo
kao promašena uloga
u nekom dosadnom fimu.
Kriva boja karmina
na tvojim usnama,
promukli bariton
i ploča što preskače.
Razapinjanje na krst,
uzvišeni sadizam,
suvo zlato i krv,
gola sijalica,
teške senke,
avetinjsko svetlo,
i parada duhova.
Blic bljesak fotoaparata,
kao poslednja sekunda apatije,
jedna suza za jedan život
i tu je kraj!

ZA NJU

SUNCE,MESEC
VELIKI I MALI MEDVED
OBLACI SIVI I VEDRO NEBO
I SIJALICA OD 1OO VATI
LICE OD SOMOTA
NA PRAŠNJAVOM TLU
ZAJEDNO SA PIVOM
SVE JE ZA NJU

SVOJE SNOVE
I NAJCRNJE POROKE
ČUVA ISKLJUČIVO
SAMO ZA SEBE

NIKO NE MOŽE
DA KONTROLIŠE
NAŠE SVOJEVRSNO PONAŠANJE

MAŠINA JE U KVARU
POLA SATA ODMORA
POKLANJAM NJOJ
SVOJI POLNI ORGAN
BALE I ZNOJ
SA UŽIVANJEM ONA PRIMA
I NOĆU I DANJU
JER SVE U ŽIVOTU
SVE JE ZA NJU.

SAMOĆA

Teško je kada si sam,
veruj mi ja to dobro znam,
kada ti društvo samo senke prave,
kada se osećaš kao akter filma užasa i strave.
Mogu sa shvatim tvoje neraspoloženje,
kada vidim sablasno okruženje u kome živiš.
I više ne znaš koga da kriviš,
što sve što započneš propadne,
pa na kraju tvoja malenkost opet sama ostane.

Veruj mi da znam kako izgleda,
kada svet oko tebe krene da se raspada!


PUCAM IZ PIŠTOLJA

Pucam iz pištolja. Užitak sreće. Pamet dolazi sa uzdahom, tek na kraju.
Dokle god budem disao tvoje staklene oči i opušteno lice u ogledalu videću. Pred tobom stojim ukočeno. Strah i upaljeno svetlo prave nam društvo. Nemogu da se usresredim na jednu stvar. Nemogu ni da spavam.
Srce mi je jako tuklo. Pokrio sam oči rukom. Suton je zahvatao grad i znao sam da će se momci noćas napiti i loviti duhove u plavom dimu.
Psi su saosećali samnom. Lajali su kao besni i bili su besni. Noć je bila njihova, nebo je bilo njihovo, ulice su bile njihove. Glasno su lajali sa punim pravom i saosećali samnom. Nijedna devojka sa kojom sam bio nije mogla da me razume bolje od tih pasa. Njihove grudi u mojim rukama, moj ud u njima, vrele usne, muda labudova. Pomešani jezici isti oni koji bi posle sexa laparali o spoznaji ludila. Bla, bla, bla, dok ih ne uhvati san, ali ne ovi psi nespavaju. Oni znaju da sam noćas sam i poneko od njih tužno zacvili. Pokazali su se u pravom svetlu. Tako osećajni a opet tako sludjeni. Imbecilni zvuk automobila, debilni prolaznici, pun mesec... Lajte psi neka čuju da smo tu! Lajte i kada ja budem zaspao jer kad vas više nebude bilo lajaću ja.
Uzeo sam papir i olovku i pisao sve što mi je padalo na pamet.
Želim da se nas dvoje sretnemo oči u oči. Sve je ostalo nebitno. Reči su suvišne, rečenice su luksuz. Nije mi bitno šta si do sad radila. Zauzmi položaj i fiksiraj pogled. Odvrni slavinu neka stvari dodju same. Bez poljupca ostaju samo pitanja.
Dali ljudi koji pričaju sami sa sobom su ludi ili jednostavno nemaju sa kim da uspostave konverzaciju. Pevanje u ogledalo iskazuje potrebu za oglašavanjem u praznoj sobi. Dali je prazna soba kriva za sve? Ona živi večno i skriva dušu samca.
Novih deset poena. Pobedio sam, govorim to nekom a on konstatuje da gubim. Gubim razum, živce, prijatelje, neprijatelje, devojke, sebe...
Greška u proceni, govorim joj. Tišina, niko više ništa neprogovara. Nervoza, potrebno mi je bar još pet. Tajac. Nemogu da se otresem pomisli da me je nešto tako malo sjebalo. Osećam se veoma loše i koliko vidim rešenja nema. Iz dana u dan sam sve više pogubljeniji. Očito je da težim ka samouništenju. Šanse su male da postanem nešto, bilo šta što zajednica očekuje od mene. Šanse postaju sve manje i manje da postanem čovek.
Poriv ludila nemogu da zaustavim pa sam stoga non stop razvaljen. Nekad ni sva ta hemija, ni sav taj alkohol nemogu da odagnaju crne misli. Tada sve postaje duplo gore. Bilo šta da počnem da radim prekidam, nevidim svrhu. Čini mi se da paranoja ne popušta ni kada onanišem. Ponekad može da pomogne muzika, ona ume da bude dobar lek. Ponekad može da pomogne knjiga ako znaš da čitaš. Ponekad i film može da razbistri glavu, ali vrlo često nema leka protiv leka.
Tražimo se u gomili. Lakše je u paru praviti gluposti. Dva identična idiota. Hitler je imao celu armiju, a ja imam samo tebe. Nadam se da ovog puta nećemo da izgubimo.
Na poslednjem spratu nekadašnjeg trgovinskog centra ti gubiš na vrednosti. Guta te New York. On me tako obuzima, smeje mi se sa slike. Menhetn, Bruklin, Bronx; Harlem, Kvins, par mostova preko reke, ah ta divna crvena jabuka. Ti si kao crv u njemu. Poješće te ljudi. Dvanaest miliona tela od krvi i mesa, sa svim svoim problemima u zemlji prvog sveta.
Ako je New York velika jabuka onda je Zaječar pola zrna peska u Balkanskoj pustinji i mi u njemu naivne mikro budale.
Hodam i razmišljam. Nevolim kada me pogrešno shvate. Nervira me kada me ludaci na ludog naprave. Noć natapa ruke u kiselinu. Pričam nerazumno, ustvari u hodniku, na ulici nikog nema. Čak ni ti nisi tu, kao ni psi. Izdaja.
Devojke su jednostavno nestale. Otputovale su ostavivši mi neke crteže i pesme kao truli podsetnik.
Sedim na šolji jetra ponovo pritiska taster. Kenjam proliv, povraćam. Nervira me toplota. Znoj preplavlja telo i srce počinje brže da lupa. Uspevam da pokupim nešto malo sna. Jak zvuk motora, psovke i očajna muzika otrgli su mi san. Besan sam zbog toga. Čujem konje kako prolaze, motokultivatore u užem centru grada. Kamion se ne gasi. Zvuk, jak zvuk motora me izludjuje.
Nemogu više da izdržim. Ponekad verujem u Boga i samo tada ga prizivam.
AUTR:
IVAN ALEKSOV-VIRLUD