|
Poslao: 15 Feb 2007 19:51
|
offline
- KaBoom
- Počasni građanin
- Pridružio: 08 Jul 2005
- Poruke: 724
- Gde živiš: Novi Sad
|
Ovo sam namenio njoj, ma gde bila... Bilo je kratko, ali divno. Voleo sam je svim svojim srcem, poštovao i ispunjavao joj sve želje, žrtvovao sve... Onda sam se našalio i ona se okrunla i otišla. Bez pozdrava, obrazloženja, ičega. Samo je otišla i nije se javljala. A ja sam bio usamljen, slomeljenog srca, jadan i dotučen. Velika brazda je ostala na mom srcu. Srcu koje je bilo beskrajno zaljubljeno, iskreno i pošteno. Sada je razočarano i izmučeno dugotrajnim i iscrpljujućim lupanjem i drhtanjem za njom. Moj um je dugo mučio muku, mislio na nju i gde e pogrešio. Razloga našao nije... Sem da sam gadan. Ali to je znao i pre. Konačno sam osetio pravu ljubav, dobio elan u život i počeo da cenim sebe. Bio sam ponosan, srećan i pun života. Sad sam opet onaj stari, šaljivdžija, ludak, zajebant i opušten lik. Samo sa "tragom u sećanju". Jer svaki put kad stigne porukica, mail i zazvoni telefon pomislim "možda je to ona". Ali nikad nije. A i kad jeste, ili je to bolno iskustvo ili se rodi nova nada... Džaba te bilo. Ljubav je tu samo da nas muči. Tako je to... A ovo su pesmice sa ovog sajta, namenjene njoj, po poslednji put. A onda okrećemo novi list u životu, jer takav vam je život ljudi moji... I samo je jedan.
Ne govorim ti bas u zadnje vreme
da te volim
i ne gasim ti svetlo u ocima
pre spavanja
ne govorim ti nesto nezno
i ne grlim ti dusu
ali ovo ti moram reci
previse je gorkog
i ljudi su grubi
pa ako i ne govorim
jos uvek te ono najlepse u meni
voli i ljubi.
***
Poslednja suza...
Sinoć je još jedna suza
kliznula niz moje lice...
Ne više zbog tvojih
neodziva,
nedodira,
ne zbog neverstva,
već zbog grubosti
kojom zasipaš
moje najnežnije reči,
koju provlačiš kroz moju kosu,
kojom mi gasiš iskru u oku...
Zbog izdaje
beskrajne vere
u tebe kao Dobro,
u tebe kao Čoveka...
Kliznula je niz lice,
zastala
na uglu usana,
i lagano se slila niz vrat,
niz grudi,
tačno do srca...
Poslednja.
Za tobom.
E tako. Ne znam ni sam zašto sam ovo ovde ovako pisao... Valjda da olakšam dušu još malo. Pa bih vas zamolio da ne zbijate šale na moj račun... Napišite nešto ako želite da mi pomognete ili date kometar. Samo poštujte moja osećanja. Hvala na pažnji.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 15 Feb 2007 20:53
|
|
To really love a woman,
To understand her,
You've got to know her deep inside ...
Hear every thought,
See every dream,
And give her wings when she wants to fly.
Then when you find yourself lying helpless in her arms ...
You know you really love a woman
When you love a woman,
You tell her that she's really wanted.
When you love a woman,
You tell her that she's the one.
She needs somebody, to tell her that it's gonna last forever.
So tell me have you ever really ... really, really ever loved a woman?
To really love a woman,
Let her hold you,
Till you know how she needs to be touched.
You've got to breathe her, really taste her,
Till you can feel her in your blood.
And when you see your unborn children in her eyes ...
You know you really love a woman.
When you love a woman,
You tell her that she's really wanted.
When you love a woman,
You tell her that she's the one.
She needs somebody, to tell her that it's gonna last forever.
So tell me have you ever really ... really, really ever loved a woman?
You've got to give her some faith,
Hold her tight, a little tenderness.
You've got to treat her right.
She will be there for you taking good care of you ...
You really gotta love your woman.
And when you find yourself lying helpless in her arms,
You know you really love a woman.
When you love a woman,
You tell her that she's really wanted.
When you love a woman,
You tell her that she's the one.
She needs somebody, to tell her that it's gonna last forever.
So tell me have you ever really ... really, really ever loved a woman?
So tell me have you ever really ... really, really ever loved a woman?
So tell me have you ever really ... really, really ever loved a woman?
Eto ne znam ni ja sto zelim da ostavim ovu pjesmu ovdje, ali nekako ide zajedno sa tvojim blogom ...
|
|
|
Poslao: 15 Feb 2007 21:20
|
|
Hvala Ella, to je jako lepa pesma. Bryan Adams beše, jel? Najjače njegove pesme su mi ova i "Everything I do (I do it for you)". Šmrc.  Život je đubre ponekad. A kao da to od ranije nisam znao... A i vi žene ste bre kamenog srca! Koliko smo mi jači u drugim stvarima, toliko ste vi jače u ljubavi, čini mi se... Bar ova moja bivša ima srce tvrdo i hladno kao čelik. Ili sam ja toliko gadan... Ili mi je mali... 
Zadnje pitanje mi je najjače "So tell me have you ever really ... really, really ever loved a woman? "! I sam se zapitam, da li je to bila samo ogromna zaljubljenost...
|
|
|
Poslao: 15 Feb 2007 21:32
|
|
Pa ne znam za tu "tvoju" al' znam za sebe. Kada volem - volem, kad' ne volem - .... 
Salim se ...
A za tvoje pitanje, to ces ti sam saznati ... mora vremena da prodje, tek onda ces da znas sa sigurnoscu.
Ako ti je jos uvijek u mislima, to je vjerovatno zato sto ti je jos uvijek u srcu.
Adams je ... da, da ....
|
|
|
Poslao: 15 Feb 2007 21:33
|
|
Svako te pominje
i svakog briga je
sta se to desilo sa nama
Pomislim poziv je tvoj
a znam da ne znas ni broj
sta se to desilo sa nama
U sve cu da vjerujem samo da ljubim te
drugi te kradu od mene ja ipak nadam se
Zivim da se vratis, znam da je tesko opet da nadjes put,
zivim da te nadjem, zbog tebe zivim ja,
ti si jedini razlog ja znam,
al ostani sama da te pronadjem i da te vratim,
znam da je tesko opet da nadjes put,
zivim da te nadjem, zbog tebe zivim,
ja ti si jedini razlog ja znam, ostani sama, ostani molim te...
Svako te pominje
i ko da vjeruje da
tako govoris o nama
Pomislim poziv je tvoj
a znam da ne znas ni broj
sta se to desilo sa nama
Sve cu da vjerujem samo da ljubim te
drugi te kradu od mene ja ipak nadam se
Zivim da se vratis, znam da je tesko opet da nadjes put,
zivim da te nadjem, zbog tebe zivim ja,
ti si jedini razlog ja znam,
al ostani sama da te pronadjem i da te vratim,
znam da je tesko opet da nadjes put,
zivim da te nadjem, zbog tebe zivim,
ja ti si jedini razlog ja znam, ostani sama, ostani molim te...
|
|
|
Poslao: 15 Feb 2007 22:53
|
|
Ne pitaj me nocas nista,
pusti me da sutim,
ja nocas trebam mir.
Stare rane opet peku,
moje bitke dalje teku,
duso ti nemas nista s tim.
Sa tvojeg izvora,
moja se dusa napila,
zedna tvojih godina,
i sada mamurna
pita gdje je utjeha,
gdje je mladost nestala.
Idu dani, ja ih pratim,
ponekad do tebe svratim,
duso trazim zaborav.
Molim sate da se vrate,
tragovima njenim hodam,
kao da je tu.
Sve jos mirise na nju,
i dan, i jutro sto ce doci,
nakon ove noci, noci bez sna,
i dvjesta godina,
da ih brojim u samoci,
otkako je otisla.
U mojim venama jos je njenog otrova,
jos je doza prejaka,
a tebe ljubim
da ne poludim,
da zaboravim.
|
|
|
Poslao: 16 Feb 2007 00:17
|
|
koliko ja tebe razumem... to nije normalno... samo kad bi znao...
Sinoc nisi bila tu,
da mi malo snage das,
da mi pruzis ruke te,
da na njima umrem ja..
O ne, danas je kasno,
ti idi svojim putem,
a ja cu ostat sam.
|
|
|
Poslao: 16 Feb 2007 00:44
|
|
@ x-tina: Da, da, to se te emocije... "Ostani sama molim te!". Znaš da se prosto bojim da je sada vidim... Da ne znam da li bih je zgrabio i nepuštao od sebe ili bih je ignorisao ili... Ne znam. A tek ne daj Bože da je vidim sa nekim likom, srećnu, nasmejanu, veselu, bezbrižnu... To bi me sahranilo!!! Srce bi mi puklo u trenutku, tek tako, kao grančica. Nit lika da krivim, nit da se pomirim sa time da je sve gotovo. U suštini želim da bude srećna, ali... Ne bih to podneo. Samo molim Boga da mi se ne javlja nikad više, da je ne vidim jedno duže vreme, dok me ne prođe skroz ova tuga... 'Bem ti život kad sam emocionalan! Što li sam morao takav da se rodim?
@ life: i ti ga pogađaš u centar! Dovoljno je samo ovo "Sve jos mirise na nju, i dan, i jutro sto ce doci". Otišla je, moja pižama je mirisala na njeno mleko za telo, jastuk, posteljina... Legao sam u krevet sam noću a onda sam taj blag i nežan miris osećao... Kako da zaspim!? A da se ne prevrćem čitave noći, ne budim se od noćnih mora sa njom, kako da ne pustim suzu? Kako da je ignorišem i zaboravim? Ujutru u kupatilu vidim njen sapun na mestu stoji, do mog. Njen peškir stoji do mog, sa sve imenom ispisanim. Njene stvari među mojima... A sada ne želi da dođe po njih. Kaže mi da bacim sve to ako mi smeta. Mislim, nije da mi smeta, ali šta će mi to? I ne želi da prizna zašto, još uvek... Ne želi da mi kaže da me ne voli i da ne želi da bude samnom. Samo kaže "Ne pitaj me to - znaš i sam". Da mi je samo rekla, makar lagala - bilo bi mi lakše, ovo je samo mučenje. Bilo valjda, polako prolazi, ipak je to mesec i po dana već...
@ druže SSpin: svi mi kažu da nije normalno i nije u redu, ali... tako je. Kod tebe posebno izdvajam "O ne, danas je kasno, ti idi svojim putem, a ja cu ostat sam.". Tako nekao to treba da bude, znam... Nisam mali i ako se možda ponašam kao dete. Puno mi je značila, ali vreme je da je pustim i svako krenemo svojim putem. Samo mi se ne da nekako. Zla žena, zla...
Hvala vam svima, što me trpite ovako jadnog i slomljenog, srca izmučenog, emotivno sahranjenog. Izvinite što smaram, izvinite... To su ti trenuci nostalgije. Kažu "Klinka se klinkom izbija", ali ne mogu ja to, ne još... Oće suze na oči još ponekad. Kanda bi me izlečilo da nađem drugu, ali nemam ja baš sreće u ljubavi, generalno... A ljubavi u srcu na pretek da dam. Mislite da sam slabić, više mi nije ni važno...
|
|
|
|
|
Poslao: 16 Feb 2007 03:43
|
|
Hvala Ella, najbolja si! (za sada) 
Veruj mi, nije mi lako ni pisati o svemu tome. Samo imam neku potrebu, nekome da se jadam. Da se jadam drugarima, ispao bih pomalo smešan. Dobri su oni, ali ipak bi sve to na neku šalu izvrdali i rekli da nađem novu "pičku" (s oproštenjem) i iskuliram situaciju. A to mi, iskreno, ne znači puno... Inspirativno je da se nazdravi uz piće, ali ne menja ništa bitnije.
Ma i ovako ispadam smešan. Dok kucam postove, naročito predzadnji, suza mi se slila niz lice, prekinuo sam kucanje kad sam se setio trenutaka i njenih stvari koje viđam svakodnevno. Evo, i sad mi se oči cakle (a samo sam pomislio). I sve mislim da obrišem njen broj telefona, mail, slike, da bacim njene stvari i nikada ne šaljem poruku opet. Uz nadu da ni ona meni nikada više neće ništa poslati.
Šta mislite, jel bi to bilo pametno?
Previše je vremena prošlo da se i dalje osećam "BLJAK", ajde da uradim nešto "radikalno" i zauvek završim sa time... Ako je to moguće. A garant jeste, samo sam ja jadan... Somebody shoot me please...
|
|
