|
Poslao: 06 Jun 2008 18:51
|
offline
- Silija
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 18 Feb 2008
- Poruke: 987
- Gde živiš: na putu za jedno ostrvo
|
Pre neki dan, idem ja tako ulicom. Ne setam, idem kroz grad od jedne tacke do druge, zavrsavam neke obaveze. Ako je bitno kako izgledam, izgledam apa-drapa: majca, suknja za trpljenje vrucine, kosa prljava I podignuta. Prilazi mladic I pocinje da prica. Govori kroz mrmljanje I trebalo mi je nekoliko minuta da razaberem sta hoce. “Znate, ja nisam odavde, zivim u susednom gradicu, ovde radim, ali veoma zanimljivo, na ovom istom mestu sam vas video vec cetiri puta. Veoma ste intrigantni I izgledate zanimljivo.” Ja se nasmesim, kazem lepa prica, odlicna zvaka za startovanje, pretpostavljam da je opklada u pitanju, ali ja imam malo mnogo godina za te stvari I ne zanima me. Nastavim da hodam. Tek sto sam presla ulicu, on ce: “Ali nije opklada, verujte mi. Je l’ mozemo da se upoznamo?” Kazem ja ne mozemo I napravim korak, on me zadrzi, ja kazem: “Nemoj da ides za mnom” I nastavim. A on ce: “Djubre jedno! Seljanko jedna!” I tako vise puta. Do pre neku godinu ne bih se ni osvrnula. Sada sam se okrenula, odgovorila mu sa Ti si djubre, dok je neizgovoreno ostalo Tebe bi trebalo uhapsiti.
Uznapredovala sam. Pocela sam da odgovaram  . But what’s wrong with men?
Jer ovo sto je bio tek incident na ulici, meni se previse provlaci kroz razne aspekte zivota. Maltretiraju me na razne nacine muskaraci koje odbijem. Ako se to uopste zove odbijanje. Pre dosta godina, jedan komsija, s kojim sam bila u prilici da se vracam kuci I hodam jedno 45 min, sa kojim sam razgovarala I smejala se za to vreme, rekao mi je da sam zmija kad je shvatio da uopste nemam nameru da se upustam u seks sa njim. Da vam ne pricam kroz sta sam sve prosla na nekim radnim mestima.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 06 Jun 2008 19:45
|
|
Ti si dobro prošla. Mene je jedan takav, zapravo mnogo gori premlatio na ulici, i to nadomak mog stana. Slomio mi je moj kišobran o moju glavu, iščupao mi debeo pramen duge kose sa temena i par puta me nogom udario u rebra. Završila sam u Urgentnom centru krvave glave. Inspektor iz "29. novembra" mi je uzeo izjavu, i nikom ništa.
Bilo je to u vreme poslednjeg Samita Nesvrstanih u Beogradu. Jedan drug iz kraja mi je posle rekao: "dobro si prošla, mogli su da te ubiju. Ti klinci nose pištolje." I zaista, bila je reč o uličnoj bandi na koju sam slučajno naišla vraćajući se kući prečicom - kroz školsko dvorište moje nekadašnje osnovne škole u naselju Šumice u Beogradu. Mene je tukao samo jedan od njih, mislim da su ga zvali Ivan Grozni, bio je dosta mlađi od mene i sav isečen po rukama (valjda je to tad bilo u modi, sekli su se noževima po mišicama). Srećom, inače verovatno sad ne bih bila u prilici da pišem ovaj post.
Te noći u Urgentnom centru sretnem stariji bračni par, komšije Albanci ili Goranci, koji su držali piljarnicu na raskrsnici prema Medaku - oboje sa ruskim kapama na glavi. Prvo su im urnisali prodavnicu, a potom i njih - metalnim štanglama odvaljenim od tende. Ista banda iz kraja na koju sam ja slučajno nabasala te večeri. Bili su žedni krvi. Najstariji od njih je stajao po strani prekrštenih ruku i gledao dok me je njegov ortak mlatio i vukao po betonu. Kad je krv počela da mi se sliva niz čelo i vrat, uhvatila sam njegov pogled i čula reči prošištane kroz zube (znala sam ga iz viđenja, išli smo u istu osnovnu školu nekad): "Beži, dok te nismo ubili."
Što se mene tiče, godine opasnog življenja kod kuće počele su tad. "Niko ne sme da vas bije." Kako to sarkastično zvuči!
|
|
|
Poslao: 06 Jun 2008 20:42
|
|
Pretpostavljam da vrlo veliki procenat zena ima iskustva o kojima pisemo ti i ja. Skoro sve smo dozivele da budemo napadnute (ja sam za dlaku izbegla silovanje, dozivela sam da me tresnu o patos u samoposluzi), ali ne pricam ovde o tim ekstremnim primerima. Pricam o muskarcima sa kojima smo u kontaktu svaki dan, koji su, kao, normalni. O komsijama, o onima sa kojima radimo, o poznanicima, o onima koje slucajno sretnemo. O onima koji se, kao, normalno ponasaju. Pricam o svakodnevnoj komunikaciji u kojoj te neko maltretira zato sto neces to sto on hoce, bilo da je to seks, izlazak, upoznavanje, flertovanje. Kako ja da objasnim nekome s kim radim, s kim moram da razgovaram, s kim provodim 8 sati dnevno u istom prostoru da imam pravo da necu seks sa njim a da on nema pravo da me maltretira zbog toga? Kako da objasnim komsiji koji je 30 godina stariji od mene (a ja sam tinejdzerka) a njegova zena mi je druga majka da ne zelim njegovo udvaranje? Uostalom, imas i sama slicna iskustva . Mene sam ovaj slucaj nije mnogo uznemirio, ali sam osetila strasnu potrebu da to ovde napisem. Nije mi bilo jasno zasto, ali sad pocinje da mi se to oformljava.
|
|
|
Poslao: 06 Jun 2008 20:56
|
|
Moj primer je možda ekstreman. Kažem, možda. Većina žrtava nasilja trpi i ćuti.
Za mene je odgovor jednostavan, ali je rešenje mnogo komplikovanije. Postoje kulture nasilja i istorijski periodi nasilja, generirani politički, odozgo. U ovom slučaju, reč je o kombinaciji faktora. Iskustva zlostavljanja, velikog poniženja, dugotrajne izolacije i frustracije, kao i velikog bola su najčešći okidači za nasilje i agresiju kod većine običnih, normalnih ljudi.
|
|
|
|
|
Poslao: 06 Jun 2008 21:06
|
|
Jedva dođoh sebi...
Strašno je to što ste doživele. Ja se nekako osećam prozvanim, "ti" što "to" rade nisu muškarci. Možda samo fizički. Ne postoji razlog koji bi normalnog muškarca mogao naterati da na žensku osobu digne ruku.
Dalje... oduvek se gadim na starije muškarce koji se udvaraju devojkama (mladjim od sebe, naravno), a osuđujem devojke koje mogu da žive u vezi sa starijim muškarcima. Nekako mi to nije normalno i liči mi na komplekse.
@Sorelag
O čemu se radi u tvojoj priči? Jel to nešto na verskoj osnovi?
|
|
|
Poslao: 06 Jun 2008 21:16
|
|
Momcilo ::
@Sorelag
O čemu se radi u tvojoj priči? Jel to nešto na verskoj osnovi?
Ne postoji nikakva osnova, ako misliš na to šta je moglo da bude povod
da me napadne: ni verska, ni etnička, nikakva. Samo sam se zatekla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Od policijskog inspektora koji je došao na uviđaj čula sam priču i rekonstruisala događaj. Lokalna banda iz kraja sedela je u piceriji. Tamo su iz nekog, meni nepoznatog razloga počeli da divljaju. Onda su krenuli dalje: naišli su na piljaru, pa su je demolirali i prebili ljude. Pa su krenuli dalje. Ja sam dolazila iz drugog pravca, bilo je oko 21 h i 30 min. Vraćala sam se kući po kišici koja je rominjala. Oni su, njih desetak, stajali u školskom dvorištu ispod nadstrešnice. Prošla sam pored njih, on se odvojio, došao do mene, zagrlio me (pre toga, videla sam ga možda par puta izdaleka u kraju, to su ljudi koje znaš iz viđenja, ali ih zapravo ne poznaješ) i rekao mi "De si ribo?" Mislila sam da se zeza, pa sam mu to i rekla čak drugarski, "daj, idem kući, ostavi me na miru." E, onda se razjario i krenuo da me udara.
Sve je trajalo veoma krako, dogodilo se iznenada i odjednom. Zamisli da ideš ulicom, neko ti se obrati i onda krene da te udara pesnicom u glavu.
Znam da je teško razumeti. Ali tako je bilo. Droga, alkohol, nasilje i pljačka kao način života. To se zapatilo krajem '80-ih.
|
|
|
Poslao: 06 Jun 2008 21:19
|
|
Čekaj! Znaš ga iz viđenja. Znači mogla bi da upreš prstom u njega i kažeš taj je? Pa kako niko nije reagovao?
|
|
|
Poslao: 06 Jun 2008 21:23
|
|
Ko da reaguje? Ti očigledno ne znaš kakvo je to vreme bilo. Moj drug ima brata koji je te večeri dežurao u stanici milicije na mojoj opštini. Nikakvih pisanih tragova nije bilo. Kada sam kasnije počela sopstvenu istragu - naivno i bez pravih kontakata - o tome ko je taj mali, dobila sam samo informaciju, koju, doduše, nikada nisam mogla da proverim - da mu je ćale načelnik SUP-a. On i njegovi drugari pljačkali su trafike, dilovali drogu i vitlali pištoljima po kraju.
Takve su bile vesele osamdesete.
|
|
|
Poslao: 06 Jun 2008 21:28
|
|
Pa lepo. Policajci su muskarci, sudije su muskarci. Osim toga, niko nece da preuzima odgovornost ni za sta. Nece da se zamera. Mozda je Sorelag krenula za naslovom, ali meni je namera bila da progovorimo koju o muskom ponasanju uopste, o slucajevima koji ne mogu na sud. O onim nijansama psihickog nasilja koje je prakticno nemoguce dokazati.
|
|
