|
Na trenutak joj se učinilo da je videla albatrosa… Ali je to ponovo neko bacio upotrebljeni uložak sa terase. I to ne neki od ovih novijih, tankih, kod kojih ti kreneš levo i sadržaj krene levo, ti kreneš desno, sadržaj te prati, nego, bajo, vata, urolana u novine… Eeee, sećam se toga, kad smo bili klinci, pa kad su bacali tako te fate sa terasa, a mi deca, pa mislimo da je neko zakl’o zeca. He, još se i rimuje!
A Judžinka je bila svetlost prostranstva, jel je uspela da nabavi sijalicu i akumulator i da je postavi u svoju kutiju od zamrzivača. Nije prokišnjavalo jer su “Fino” kese za smeće baš fino služile kao izolacija. Ona je bila sumanuti genije.
Karton Siti, kako su ga neki nazivali, stajao je mirno i tiho ispod svog mosta, sa svim svojim stanarima. Moglo se samo ponekad čuti nešto kao “Uuu, pička ti materina, vadi nogu iz usta i idi zadavi onog kera!” ili nešto tako slično, ali to Judžinku nije moglo nešto baš preterano nervirati. Ona je sve svoje kerove prodala i kupila akumulator. Sad je faca, ima struju.
Ujutro, spremalo se za nove radne pobede, novi ciljevi su morali biti ispostizavani, nove kutije su vapile za kupljenjem, novi sapuni su vapili za kerovima. Počeše cvasti pupoljci…
Judžinka nije znala da piše, da čita, da govori… Mahala je rukama ko roditelji na peronu. I niko je živ nije razumeo. A ona je sve razumela, zato što je genije. Imala je samo svoju kutiju sa kesama preko nje, odrpana, smrdljiva, slinava… Ali i AKUMULATOR!!!! Koja sreća! Kakva radost! Nije znala šta će joj svetlo uveče, ali ga je imala.
Ali je jedno veče akumulator izgubio svoju snagu. Svetlo je nestalo. U svojoj kutiji, u mraku, Judžinka je krenula da proveri šta se to dešava. Saplela se na akumulator i pala. Glavom je udarila u kamen i umrla. Zamislite, baš na proleće…
|
