Kada imas inspiraciju za pisanje?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tesko je reci odakle to dolazi.. ili da li neko ima talenta za pisanje.
To je vrlo subjektivno. Ono sto je dobro jednom coveku, nekom drugom je bezveze. Meni je naprimer Stiven King fantastican pisac, a nekome je totalno bezveze.
Ono sto mene motivise za pisanje neke price, ili pesme, je sama ta radost stvaranja, osecaj da si nesto stvorio, nesto novo, sto te nekako ispunjava..
Bitno je da to istinski volis.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Slazem se sa tobom,u stvari to je veoma optimisticno i ohrabrujuce za pisca u pokusaju,odnosno start,medjutim postoje i oni relevantni ljudi koji ce to citati i objektivno posmatrati tzv.kriticari.Razmislja li neko o formi,stilu i slicnim segmentima teorije knjizevnosti kada dobije inspiraciju ili tek onako iz duse pise,stihijski?

Ja na primer, imam trideset godina,to je jedno razdoblje nove zrelosti,iskustava,kako u zivotnom,tako i u literarnom smislu.Ponekad me podstakne neka interesantna forma i onda mi nadodju slike,odnosno slike fikcije za pricu koja bi savrseno stajala u toj formi i takvom stilu.Na primer imas jednu zgodnu golu devojku,ali ti je stilizujes i postavis u odgovarajuci ambijent da ne bi izgledala kao anonimna,anemicna i obicna.

Forma,stil i ostalo daju prici izvestan smek ipak,zar ne?Za to treba imati talenta,a kako ga proceniti sam? Imas li mozda resenje za ovu enigmu?

Hvala ti na odgovoru,zaista se radujem sto si se javio da diskutujemo o ovoj temi.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Čoveku je zaista teško da proceni vlastiti talenat. Džon Snežni je odlično ukazao na "radost stvaranja", koja je u neraskidivoj vezi sa nadahhnućem, odnosno duhom. Čin stvaralaštva je čin oslobođenja i pobede duha nad nužnošću. Ništa, pa ni "svet", nije zauvek stvoreno i zacementirano, nego se stvaranje nastavlja, a cilj je nešto bolje, lepše, istinitije.
Ocena talenta podrazumeva objektivaciju, utvrđivanje kriterijuma za ocenu. Ali nema ocene za duhovnu radost koju nutrina bića oseća tokom stvaranja. Inspiraciju ne treba smatrati zadatošću, nego duhovnim odgovorom i prepoznavanjem u sebi nečega što je, fizički gledano, van nas.
Posvećenici lako prepoznaju da li je ostvarenje opravdalo stvaranje, i da li je u ostvarenju sadržana emanacija slobodnog i bezgraničnog duha. A to što je tih posvećenika zaista malo, govori da stvaralaštvu tek predstoji borba za samoostvarenje, oslobađanje i istinu.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sto se tice stila i forme, mislim da se to moze usavrsavati. Dosta toga se moze nauciti i citajuci dela drugih, pa recimo pisuci kratke price i sl.
Normalno je da se gresi, ali mislim da vremenom i iskustvom stil i forma mogu da se unaprede. Tezi je problem po meni nedostatak maste, bezidejnost, neoriginalnost.. tome je teze naci leka.

Anastile, i ja imam trideset godina. I plus jos koju.. mislim da je to i neko realno doba za ozbiljnije pisanje, jer je za to coveku potrebno ipak neko zivotno iskustvo, pogotovo ako u prici dosta toga baziras na medjuljudskim odnosima.

Ja sam to uvek volio, i nekako nije mi bas toliko bitno ni da li cu nesto uspeti objaviti ili slicno. Ako i ne, necu biti nesrecan, pisacu i dalje za svoju dusu, jer to volim i to me ispunjava.

E, sad kritike.. u principu nisam bas ljubitelj knjizevne kritike, jer mnogo je lakse kritikovati nego stvarati. Naravno, postoje razlike izmedju dobre strucne kritike, koja moze ukazati na greske, i cesto neosnovanih i pljuvackih kritika. Mnogi ( po meni ) sjajni pisci su i dan danas zestoko kritikovani. Mnogima su prva dela odbijana. Mnogima su govorili : ma radi nesto drugo, mani se toga, nes se od toga leba najesti.. tako da je tesko, tesko, oceniti vrednost kritika.

Mislim da je najvaznije misljenje publike, tj. citalaca. Mislim da pisce koji su uspesni, a i njihove citaoce, boli uvo za kritike.
Ako si nesto vec pisala, mislim da treba da to pokazes ljudima koje znas, i da cujes njihova misljenja. Ako postoji bar nekoliko ljudi kojima se to svidja, onda sigurno vredi. No i ako bude suprotno, nemoj da se obeshrabris, to ne znaci da ne mozes bolje.


Ne znam jesam ti ista pomogao s ovim. Ja sam oduvek volio da pisem, ali sticajem okolnosti ( rat, izbeglistvo, borba za egzistenciju ) nisam bas imao puno vremena.. i sad kao i vecina, kuburim sa slobodnim vremenom, ali nadam se da cu dovrsiti nesto..

P.S. O cemu ti volis da pises, sta te najvise zanima?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Još u mladosti sam imala potrebu za pisanjem,i bile su to predivne pesme,neobične sadržine tada u to vreme neshvaćene i posle nekoliko godina izgubljene.A sada su druge godine ,priznaću mogla bi istim žarom pisati No došle su druge obaveze pa zato eto me na MC gde uvek nađem ponekog sagovornika da nešto kažem. Srećna sam,i to me udalji na tren od svakodnevne monotonije...penzionerske

Dopuna: 17 Avg 2008 15:03

Izvini nešto sam zaboravila,naime tema je baš dobro došla

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zaista sam prijatno iznenzdjena vasim odgovorima.Zato cu vam odgovoriti na pitanja o svojim radovima.
Sto se tice licno mog pisanja,to su uglavnom kratke price i neki dramski pokusaji.Imam dve zavrsene drame(bacila sam se na eksperiment iz radoznalosti pre dve godine da bih videla da li mogu da zapocnem,osmislim i zavrsim jedno tako zahtevno delo).Odnela sam to nekim poznanicima iz pozorista-jednom reditelju i jednoj glumici.Reditelj je rekao da je poput televizijske drame,da je vise kao literarni rad,a glumica je rekla da delo ima celinu,ali su dijalozi ponegde predugacki.
Osobe koje nemaju apsolutno nikakve veze sa knjizevnim stvaralastvom,osim sto su ljubitelji knjige i pisane reci,rekli su da bi pre citali mene nego recimo nekog "tezeg",filozofski nastrojenog pisca.To je sto se tice drama.

Za price su mi rekli onako zagonetno,da su interesantne i tome slicno,kao i pitanja-da li neki likovi postoje u stvarnosti.Kako su to uglavnom moji prijatelji koji zele da me ohrabre(bar ja tako mislim)nisam sigurna sta ja sa trideset godina mogu da realno vidim kod sebe- truncicu talenta ili neku opsednutu,detinjastu osobu koja od svog detinjstva luta bez saveta kompetentnih ljudi i pise samo za sebe.Mnogo toga bih zelela i da podelim sa drugima,narocito zato sto je danas svet postao steciste nepravdi prema ljudima pravih vrednosti.Svi zele da ih pogaze,a niko da ih podrzi.

Ako zelite da procitate neku moju pricu,pronadjite je na ovom sajtu.Tema je: Nasa pisana dela: Kratka prica-Molim za vase misljenje.

Recite sve sto vam se ne svidja.Ovde bar mozemo biti iskreni.Nisam sujetna,volim da obratim paznju na svoje greske.

Unapred vam hvala.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Procitah ti price.. pa, bicu iskren.
Prva prica, Duel u kafani, mi se nije dopala. Ne znam bas tacno da ti opisem zbog cega, nekako mi je zbrkana, haoticna, i rekao bih previse je aluzija na politiku, i vrlo direktnih. Ja nesto nisam ljubitelj ubacivanja politike u price, ono sto mislim o politici i politicarima reci cu na izborima, mitinzima, forumima, itd, nekako ne volim previse toga u pricama.

Druga prica- Navika kontradiktorika, mi je mnogo bolja. Nekako mi je bas moderna, svidja mi se, i za nju bih sigurno dao pohvalnu ocenu.

Treca- Susret, mi se takodje dopada, interesantna je, i ostavlja dosta prostora da je svako dozivi na svoj nacin. Svidja mi se i stil pisanja.

Sve u svemu- ja mislim da imas talenta. E sad, sta treba, a sigurno se moze popraviti, to ipak moras pitati nekog strucnijeg od mene.
Ono sto bih ti ja jos hteo reci, mada verovatno, i sama si svesna toga- u Srbiji se od pisanja tesko moze ziveti, i mali je broj onih koji to mogu.
Zato mislim da treba drzati posao koji covek ima, a ako voli da pise, neka pise, mozda bude od toga nesto, ako bude super, ako ne bude, ima od cega da zivi, a pisace za svoju dusu. Rizicno bi bilo posvetiti se iskljucivo pisanju, jer se moze uloziti dosta vremena, truda i novca, a da rezultat ne bude adekvatan.
Naravno, ako se napravi uspeh, lako se preorijentisati.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ova analiza mojih prica mi je,pravo da ti kazem,bas imponovala.Rekao si iskreno sta si mislio.Sve sto si naveo,apsolutno je tacno,bar iz ugla iz kojeg i ja posmatram te stvari.

Sto se tice mene licno,ja u zivotu sve drugo radim,a sve manje pisem.Pokusavam da se iskobeljam ponekad iz svakodnevne rutine da bih nekom pricom okrepila svoj duhovni zivot i dokazala sebi da osim primarnih, egzistencijalnih potreba i rutine porodicnog zivota postoji i jedan visi stadijum ljudskog duha.

Price koje pisem,ponekad su osorne,ponekad konfuzne,a ponekad skladne i blage.U glavnom,nikada nisam zadovoljna onim sto pisem,jer znam da bih mogla mnogo bolje i da me mnoge stvari u zivotu sprecavaju da predam sebe pisanju onako kako bih ja to zelela.

Citam uglavnom nase pisce,i ove aktuelne i one starije.Smatram da sam do sad procitala sve ono sto mi je bilo neophodno da izgradim samokriticko misljenje koje i nije uvek pozitivno za nekog ko amaterski pise,za nekog ne moze da se meri sa tim genijima(da li samo po pitanju inspiracije,ili samo talenta,ili originalnosti tema,ili majstorstva u formi i stilu).Naravno,zelim jos mnogo toga da procitam,onoga sto vredi citati.Tezim najboljem,a daleko sam miljama od takvog cilja.

Mozda je ipak talenat presudna stvar,tako da imati malo talenta nista ne vredi kao imati ga dovoljno da bi bio najbolji.

Ko moze to zasigurno da zna?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@ Anastile :

I ja ću biti posve iskren; ali znaj da nisam još čitao tvoja dela ovde (ali hoću), te da se uglavnom orijentišem na 'šira' pitanja koja se provlače ovim blog-om...

Kritika može biti mnogo više sputavajuća nego ohrabrujuća ili barem objektivna - iz prostog razloga što je svaki Čovek posebna individua, koja sveopštu Istinu (dakle, realnost, objektivnost) posmatra na samo svoj subjektivan (i odredjen, skoro uvek istovetnim uzrokom uslovljen) način; a ne samo da je i ta Istina katkad relativna ili neodredjena, već i zato što je Čovek relativno postojano oformljen (predvidiv je, neke stvari voli, a neke ne [ili čak mrzi], te to izgradjuje i njegove vrline [kojima teži, koje kad god može - koristi], kao i mane [koje izbegava]; prosto, ponaša se u skladu sa užim spektrom svojih privatnih mogućnosti, a zato i afiniteta, te mahom deluje na isti način, iako se susreće sa različitim ljudima i stvarima), prave se greške. Delo koje ima i dobru poentu i primenu ili barem slikovitost, estetiku, lako biva protumačeno kao loše (ne nužno i bezvredno; svako bi to trebalo da zapamti - sve što nam se nenamerno dešava ili što svesno prizivamo je ili dobro ili loše; a ništa nije bezvredno. Ništa.), a ono koje i nije dovoljno dobro biva veličano jer se je kritičar (ko god to bio) 'povezao' sa njim, poistovetio...
I baš zato je, bar u očima onoga ko iskreno stvara (iz ma kog razloga, samo iskreno i svojim blagim naporom - jer u tome je lepota začeta inspiracijom: destrukcija utiče na to da postanemo konstruktivni, pripovedanje o nečemu gadnom može biti uzvišeno, o mučnom čak tečno; a još je i vid terapije, čin u kom sumiramo nešto sa čim se moramo suočiti da bismo nastavili da živimo neometeno ili bolje...), kritika nevažna; ili bi moralo da bude tako, ako mene neko pita.

Uvek će biti nekog ko će tvoje pisanje pročitati i koje će mu/joj se dopasti. Jer nas ima previše da ostanemo usamljeni u nekom iskustvu, iako je možda redosled spleta okolnosti i detalja drugačiji - nekome se je sigurno nešto slično desilo (te će se lako 'pronaći' u tvom delu i zato ga i voleti, čak i ako nije estetski lepo sklopljeno)... a i zato što prosečno inteligentni ljudi itekako mogu napisati dobro delo (a taj opseg je održavan takvim jer nas je najviše, upravo, prosečnih; manje duševno zaostalih i još manje nadarenih).
To je moja poenta. Uspeti znači poistovetiti se, 'pronaći živac' većini, ne ostati usamljen... S jedne strane, ako si u nečemu jedini, nema ikog drugog da te razume, te ti se pridruži, pomogne ti ili da bar sa tobom deli ono što ga/je privlači - tvoj talenat gubi na značenju jer nema funkciju; a s druge, ako umisliš da si toliko pametniji/bolji od drugih ili postaneš samostalan, samoživ, zar ne bi bilo licemerno da se 'na njihov račun' i veličaš?! Pre će biti da te ne bi ni interesovalo njihovo mišljenje i da delo ne bi ni objavio (kad bi bio savršeno moralan), ali Čovek, nažalost, prisvaja, umišlja ličnu veličinu kada mu se ona nudi (iako je možda nije ni tražio ili ubedjuje sebe kako je ne traži; to je opet pitanje one subjektivnosti - od neznanja se ogradjujemo, bežimo a veštinama težimo, te većina bude savladana sobom => prihvata hvalospev o suštinski nepostojanoj genijalnosti i isto tako odbacuje svoju sasvim realnu slabost)...

E sad, o talentu, nadarenosti, veličini..:
U svemu se može postati bolji. Samo je to ipak pitanje nečijih mogućnosti (još jednom - ograničavajuća subjektivnost naspram sasvim objektivne, nepobitno postojane pojave) i želja, potreba. I svi mi uglavnom postajemo bolji, u ma kom aspektu naših života, jer učimo... a bezmalo svi (možemo da) učimo. Zato, pošto neuskladjenost nečijeg kapaciteta mogućnosti sa stremljenjima, željama proizvodi nesreću, negativnost (demotiviše), i nema potrebe da se bude bar u početku malodušan, demoralisan. Iako tad možda nismo ono što želimo biti (evo još jednog dokaza o tome zašto najpre treba slušati sebe, 'unutrašnji glas', ne toliko i druge; ostaćemo srećni tek kad postanemo ono što smo sami [oduvek] hteli, a ko nam to može znati ['čitati misli' - jer se one menjaju, samo na naš sopstveni očigled] i vredi li da nas vodi do cilja koji ne poznaje?), vrlo je verovatno da ćemo to ipak postati; bitno je da možemo, svi mi.
Dakle, i talenat se umnogome uči... niko nije baš 'rodjen' za odredjenu stvar; samo mu/joj treba manje/kraće da do toga stigne, ali tuda zasigurno stići neće ako ni ne pokuša... ako ne radi. Verujte, 'talenat' (tek) pomaže, ali rad ostvaruje, ispunjava u celosti. Zato talenat i propadne, splasne, ako se ne praktikuje...

Ljudi koji su talentovani se zato i ne moraju previše veličati (kažem, kad svako od nas može postići 'čudo' u domenu svojih kapaciteta; a svi smo medjusobno različiti, te možda zato bivamo relativno lako zapanjeni - kad nam neko/nešto 'oduzme dah' obično pomislimo: ''Kako se je samo toga dosetio/la'' ili ''Ja to nikad ne bih mogao/la'', zar ne? Uvek druge uporedjujemo sa sobom... A nikada i nećemo moći da besprekorno ostvarimo nešto tudje, izjednačimo tudju veličanstvenost na isti način, jer smo mi - mi. Sami svoji, drugačiji. I ja obožavam tu činjenicu).

Ipak, ne postaje se bolji ukoliko se ne zna kako, te je to najveći racionalan problem...
Što se konkretno pisanja tiče, vraški dobrog pisca prepoznaš vrlo lako brzo. Prosto, barata svim-i-svačim i čini da se i teške stvari čine lakima... Deluje, svojim radom, prirodno i lako ti uzima pažnju, lako se 'udubiš, 'izgubiš' u čitanju.
To ne 'pada s Neba'. UČI SE, kao i sve ostalo, a praksa, trening početnu teškoću/grubost izvaja u svakodnevnu lagodnost.
Dobar pisac je umereno pametan i malo lukav - poznaje formu, estetiku i koristi je dozirano; jer ima i samokontrolu. Izmedju ostalog, to je i razlog zbog kojeg i može da sastavi nešto dirljivo, a prelepo, učini da se bolno iskustvo čini tako živim (projektuje ga na čitaoca) i uopšte ga i opiše, objavi. Prosto, da ga osećanja potpuno savladaju, jedva da bi ostao razumljiv, a kamoli 'zvučao' tako lepo, uzvišeno; svako može da popi*di i nabroji na papir ljude i dogadjaje koji su ga iznervirali ili kaže šta mu se, kako i kad, dešava nakon npr. smrti bližnjeg, ali ne mogu svi to 'upakovati' dovoljno dobro... i tu ne mislim samo na formu i izbor reči. Ponekad (ja lično ovo neretko radim) piše simbolički ili dvosmisleno, tako prikrivajući sramotno ili preteško lično iskustvo baš tom neodredjenošću. Ali delo mora biti privlačno, da bi ostavilo utisak i dobilo odgovor, mada je i to u sklopu stare-dobre subjektivnosti pojedinaca... samo, opet, najteže je odredjenim pisanjem zavrediti pažnju mnogih (ne pojedinih), a dobar pisac to može... Ne uvek i u okviru svega što radi, ali može! I najčešće sam nadje svoj put, onaj koji mu odgovara.

Toliko od mene... ionako je previše, s obzirom na to da si relativno nova korisnica, te ne znaš kako mi je pisanje dugačkih komentara već zaštitni znak ( ) i na to što dugo već nisam bio dovoljno dirnut nekom temom da bih se uključio u njen tok; bio sam malo odsutan sa MyCity-ja (što se aktivnosti tiče), iako bih neretko navratio da 'prošvrljam'...

P.S. Shvatih da 'ladno nisam odgovorio na suštinsko pitanje teme... Lično sam, pošto sam imao buuuran, mučki, život (a nije mi uopšte mnogo godina), najpre nadahnut onda kada mi se desi nešto dovoljno (u mom slučaju - jako) loše, a poznato i zato još gore (niko ne voli da mu se Zlo dešava, a kamoli često i to u jednom-te-istom dosadno slamajućem obliku; bezizlazna situacija, iako ranije doživljena, opet biva osećena i iznenadi te sopstvena reakcija... posrneš kad si mislio da si već postao imun, izneveriš sebe). Mada, ni nove ružne stvari nisu nimalo dobrodošle, posebno, opet, ako misliš da si upoznao čitav njihov varijabilitet.
Ali, budući da sam se sa ubedljivo najvećim brojem stvari pomirio, potreba za pisanjem je u meni znatno splasnula... i žao mi je zbog toga. Samo, bilo bi mi još više žao kad se tome ne bih prepustio, kad ne bih ostao iskren dočaravanjem onoga što mi se je desilo upravo jer mi se i nije desilo... Ne želim pisati usiljeno, bezrazložno, jer ne volim to - pokušao sam, zato i znam.

P.P.S. I još jedna stvar:
Kad psihički 'porasteš' (postaneš bolji) i vratiš se na čitanje svojih ranijih dela, velika je verovatnoća da ćeš sam sebi smejati, misliti kako sad znaš (za) bolje... i to je apsolutno dobra stvar, budući da je nesumnjivi pokazatelj napretka. A niko od nas nije zadovoljan svim svojim pesmama i/ili pričama. Samo glupan ne bi priznao grešku kada nauči dovoljno da može da je shvati... iako je možda ranije nije video.
---------------------------------------------------------------
Preterao sam, dodjavola... izvinjavam se, zaista, zbog dužine ovog posta...