Moje kratke priče

• 4Ovo se svidja korisnicima: E.L.I.T.E., Neprimetna, mcrule, LoXo
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napominjem da mi je forum zeznuo paragrafe, nemam pojma kako da to sredim

"Добар дан, извињавам се што касним..."
Вријеме је некако прецијењена ствар. Мудри људи кажу да “ко жури нигдје не стиже”. Неки други мудри људи кажу: “Мој живот са свим обавезама што их модерни начин живота носи највише личи на хватање кокошке у огромном кокошињцу.”. Тако кажу. У складу с тим, једноставно немам времена за баналности као што су слагање одјеће у ормару или чишћење паучине са зидова (штавише, живим у некој врсти хипи-комуне са пауковима у соби. Они тамане комарце, ја их пуштам да живе - сви срећни). Живот је такође прекратак за нервирање око кашњења. Двадесет минута горе-доље, зар је то толико важно, питам ја вас?
Питам и своје пријатеље, али они су у моменту постављања питања обично заузети јурњавом за мном са лаким наоружањем у рукама, тако да ћете ми опростити што ми концентрација не буде на нивоу да запамтим одговоре. Додуше, запамтио сам пар сочних опаски везаних за фамилију бјегунца...
Уосталом, пријатељи се много више обрадују кад се појавим након малог закашњења. Узећу за примјер један лијеп, сунчан и сасвим обичан дан прошлог љета. Другар и ја се договорили да се нађемо испред гимназије у 17 часова. Усљед необичног положаја Сунца, Мјесеца и звијезда, закаснио сам. Појављујем се у сумрак.
Дирљив призор, заиста. Сједио је на плочнику крај гомиле нечег што је некад представљало његову косу. По крвавим ноктима и стању његове главе сам закључио да је није нимало њежно одстранио. Одувијек сам сумњао да има мазохистичке склоности, али ово ме мало забринуло, морам признати. Кад ме угледао, неуротично је цикнуо ђипивши са плочника и потрчао према мени са рукама подигнутим ка небу у знак захвалности нечему. Дотрчао је до мене и објесио ми се око врата.
“Јупитера ти, па имаш ли ти душу, човјече?!?” упита ме јецајући и лијући сузе.
Био сам искрено ганут изливом оволике пријатељске љубави.

Из евоцирања пријатних успомена ме пренула моја естетски допадљивија половина назвавши ме и питајући да се нађемо вечерас. Пристадох, и договор паде, у 21 час на тргу. Погледах на сат, и задовољно утврдих да имам пуна два сата времена. Историчари су накнадно утврдили следећу хронологију збивања...

19:05 - У стању крајње опуштености лежим на кревету и читам књигу.

19:25 - Вечера.

19:35 - South Park је генијалан цртаћ, знате...

19:55 - Види, види, откуд ми крај рачунара DVD са насловом “Samba for dummies”? Ај’ да пробамо...

20:05 - Санација два ишчашена зглоба, напукле кључне кости и три пршљена. Плесање је ионако за мекушце...

20:35 - Елементарна мобилност успостављена. Набацујем на себе гардеробу и силазим у приземље да регулишем питање превоза.

- Тата, могу ли добити бицикл? - упитах најневинијим могућим гласом.
- Не може. Шта је с твојим?
- Украли су га прошле године, сјећаш се? - констатовах са благим нестрпљењем
- Ко ти је крив што га ниси чувао? - рече он, а из гласа му избија праведни родитељски прекор.
- Украли су га теби под прозором док си мамурао...
- У великој си опасности да останеш без џепарца, соколе...
- У реду, падишаху. Дакле, могу ли добити бицикл, уз обећање да ћу пазити на њега боље него на живот сопствени? Ако треба, и заклетву ћу положити. - питах помирљиво. Треба некад прогутати понос зарад виших интереса.
- Не може. Можеш добити ауто ако ти треба.
- Који си ти лик. Око бицикла си у стању да се натежеш сатима, а кључеве од аута дајеш без размишљања...
- Ствар је принципа, најмилија моја казно божија. - почео ми је тепати. Мрзим то.
- Добро, добро. Дај кључеве онда... - постајем стварно нестрпљив.
- Не може.
- Што сад то?
- Синоћ си заборавио искључити свјетла, акумулатор је још на пуњењу.
- Па шта сад да радим? Морам бити на тргу за десет минута!
- Колико сам ја упућен, за ове двије године си прочитао овећу библиотеку Кроулија и оних твојих осталих секташких замлата, згубидану мој једини. Није да ти приговарам, ал’ могао си три факултета да завршиш за тај труд.
- Па какве везе то има са овом ситуацијом?
- Па ваљда си нешто научио из те мрачњачке литературе. Телепортуј се, замрзни вријеме, зајаши Белзебуба или тако нешто. Импровизуј јебига, ти си то читао, не ја.

Са клетвом на уснама напустих његово присуство и изађох на улицу. Поглед на сат ме обесхрабрио: 20:51. Није баш најдостојанственије рјешење, али нема друге него трчати. Уосталом, кад је могао онај мамлаз из Бон Џовијевог спота за It’s my life, могу и ја. Шта ми фали?
Тек што сам прешао тридесетак метара, кад поред мене пројури лако оклопно возило типа Panzerkampfwagen Golf 2, ширећи димну завјесу у виду сагореног лож-уља. Проклех проклетника и наставих даље, након поновног оживљавања респираторних функција.
Као марш-руту сам изабрао мрачну улицу која пролази крај бившег индустријског комплекса (о, претенциозног ли израза!) јер богоугодни суграђани не гледају баш благонаклоно на особе које џогирају ван простора предвиђених за те работе.
Изненада застајем, видјевши испред себе чопор паса луталица. На моју неслућену жалост, угледаше и они мене. Опет ми паде онај мамлаз из спота за It’s my life на памет, и сцена кад га загањају пси. Оно су дражесни, разиграни кучићи у поређењу са овим неманима. Ко још пушта ове монструме, ове мјешавине кавкаског овчара, Кербера и Саве Савановића да слободно харају улицама?!? У тренутку се у мени распири понос. Сјетих се јуначке прошлости свог народа. На памет ми падоше херојски подвизи наших дједова, и одлучих да, ако се већ гине, да се гине јуначки. Заузех прав, поносит став, и почех да их изазивачки стријељам очима.
Док сам их тако стријељао, простријелих случајно рупу у огради бивше фабрике, те се истовремено сјетих и сјајно изведених маневара тактичког повлачења из наше историје, ништа мање славних. Пошто нисам био рад да пролијевам крв невиних џукела из пакла, из сасвим племенитих побуда се одлучих за другу варијанту. Јуначки, дакле, нагулих преко улице и свом брзином се залетих у спасоносну рупу. У огради. Остатка маневра се не сјећам, знам само да се нађох на крову некакве хале. Полуисцрпљен погледах на сат. 20:58. До трга је остало још неких пола километра, тако да имам сасвим довољно времена да смотам цигарету и предахнем мало. Након ритуалног мотања, утврдио сам да ми недостаје упаљач. На срећу, примјетих групу момака како излази из аута крај споредног улаза у халу. Маневрима којих би се и сам Спајдермен застидио, одлучио сам да се спустим до њих и питам за упаљач...

Након што сам се с тешком муком придигао, још увијек ошамућен од пада, приђох момцима који су нешто петљали око улазних врата.
- Добро вече, добри људи! Имате ли можда...
- Здраво, момак! Де само молим те придржи ову полугу, ако Бога знаш... - нестрпљиво ми упаде у ријеч крупан делија. Одлучих да послушам. На крају крајева, треба ми упаљач. Придржах дакле полугу, он искористи другу и врата се сломише. Огласи се аларм.
- Е, хвала ти к’о брату! Него, шта си питао?
- Ма ништа, у пролазу сам, па реко’, ако имате упаљач можда... - рекох гласно, надвикујући се са алармом.
- Чекај, није ми овдје, ал’ има Станоје. Станоје! Дај момку упаљач!
- Изволи, бураз. Само пожури, молим те, у послу смо. Мислим, не замјери... - поче да се правда други делија.
Захвално узех упаљач, припалих цигарету и вратих га власнику.
- Ма ништа, браћо, извините још једном на сметњи. Одох сад. Срећан рад!
Растадосмо се са сузама у очима, обострано ганути што на овом окрутном свијету још увијек има добрих људи којима није тешко изаћи у сусрет ближњима својим.

21:07 - Дођавола, касним!
Потрчах што ме ноге носе, бирајући мрачније сокаке. Мајсторски избјегох два чопора паса, полицијску патролу и групу разуларених навијача.
На једвите јаде стигох на трг. Часова је 21:12. Осврнух се око себе и примјетих да љепша половина још није дошла. Сједох на клупу и ријеших да провјерим телефон. Једна непрочитана порука.
Вријеме примања поруке је 20:50. Садржај: “Срце, извини, каснићу мало. Проблем са старцима. Не мораш да журиш. Видимо се!”
Резигнирано вратих телефон у џеп. Замислите какав безобразлук и непоштовање туђег времена! Задње вријеме дошло...

• 3Ovo se svidja korisnicima: M1los, mcrule, LoXo
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ako je ovo kratka priča, pitam se kolika je onda ona duga Sviđa mi se stil pisanja

• 3Ovo se svidja korisnicima: mpman, mcrule, LoXo
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Po mom mišljenju, u domen kratke priče spada sve ispod pet stranica, a ova ima tri . Hvala na komentaru

• 2Ovo se svidja korisnicima: M1los, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Добро јутро, извињавам се што сам овако поранила.

Потпис:
Каснилица

Е, вала, Милоше, свака ти час'! Одушевио си ме причом. А није да ми је ситуација непозната. То никако

• 3Ovo se svidja korisnicima: g0c47777, mcrule, E.L.I.T.E.
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala, Neprimetna (a.k.a. Kasnilice) .

Evo još jedne malo "neozbiljne", poslije ove imam još par filozofsko-sentimentalnih, al' neću da gušim ljude .

Голуб и ја

Ово је прича о једном преданом студенту права који је, учећи материју, дошао у прилично необичну ситуацију (моја маленкост).


Наиме, сједим на тераси и вриједно учим. Атмосфера је благонаклона интелектуалном раду. Сатурн није у деветој кући (један колега ће се препознати), у хладу је свјежих 45°C, тијело је у стању полухибернације, што ће рећи да су функционални само срце, плућа, очи и мозак (условно речено).


На сто слијеће голуб. Домаћи, припитомљени голуб, Бог зна одакле. Црно-бијело перје, неки ђаво што личи на крагну и алкица око једне ноге. Дакле, господин Голуб. Осмотрим га знатижељним погледом, осмотри и он мене. У реду, обична птица .Настављам са учењем. Господин Голуб се шетка по столу.


У једном моменту, прилази ми. Прилази уџбенику и нагиње се над њега. Пажљиво чита пасус. “Занимљиво” помислих у себи, “ово је прва птица која толику пажњу посвећује алтернативним облигацијама”.
“Хаха, како глупа птица”, помишљам, гледајући га како проучава алтернативну облигацију.
Голуб диже главу, осмотри ме, и вјероватно, видећи ме како се кувам у сопственом зноју над папиром са бесмисленим цртаријама, помисли “Хаха, како глуп сисар”.


У том трену нешто ме погодило. Знао сам да ме ово биће разумије. Као да ми чита мисли, господин Голуб, након проучавања нарочито запетљаног дијела, сажаљиво одмахну главом, као да вели: “На свашта човјека мука натјера”.

Гледам га како ме посматра, прво једним па другим оком. Проницљив човјек. Тачније, голуб. Заколутам очима, као да му хтједох рећи “Ништа ме не питај”. Разумио ме.

Излих му мало воде на сто. Велим, ово је домаћинска кућа, ко год дође, ред је да буде почашћен.

Господин Голуб отпи пар гутљаја, прећутно ми се захвали и настави комуникацију.

- И ти тако сваки дан? - упита са нескривеном радозналошћу.
- Па, отприлике. Често. Понекад, овај, повремено... - промрмљао сам уз растућу нервозу. Најгоре је кад човјек сам себи призна да је хронична дангуба. Још горе је кад то призна једној птици.
- Дај ,момак, среди се мало, јебога ти. Умјесто да запнеш, одрадиш то голуб... овај, људски, ти сам себе зајебаваш и одуговлачиш, а притом измишљаш глупа оправдања чији број тежи бесконачности. Слушаш ли ти себе док причаш?
- Не. Тренутно слушам голуба како ми соли памет, уз елоквенцију које би се и Демостен постидио.
- Смета ти што лијепо причам? - упита ме збуњено.
- Не .Смета ми што си голуб.
- Џентлменски ћу прећи преко чињенице да си затуцани расиста...
- Јој, нисам тако мислио... Неважно. Шта ћеш ти уопште овдје? - лагано губим живце.
- За будућег правника си прилично неувиђаван. Ал' добро, нико није савршен. Па ево, дошао сам мало да те обиђем, да видим како ти иде, и то. И да те опоменем да се тргнеш мало. Паметан си момак, имаш потенцијала, али да си мало већа дангуба умро би од спонтаног гушења, јер би ти било мрско да дишеш. Ово ти говорим за твоје добро.
- Да, каже ми птица, која нема ни бриге ни памети...
- Добро. Играћу на твој начин. Можда немам ни бриге ни памети, ал' барем не морам учити милион бесмислица да бих осигурао себи голу егзистенцију. ОПАААААА, ЈЕСАМ ТИ ГА! Уздравље момак, пријало ми је ћаскање, летим даље.

Шок. Надиграо ме голуб...

Из медитације ме прекида кикот. Осврћем се око себе, нигдје живе душе. Пажљивијим посматрањем уочавам двије стабљике парадајза које је мој отац посадио умјесто цвијећа (мој отац је јако практичан човјек, знате) како се учтиво труде да не почну урлати од смијеха.

Опрезно одлажем књигу, полако устајем и улазим у кућу. Чујем како иза мене стабљике упадају у грохотан смијех, ваљајући се по земљи, колико им то коријење допушта.

Стари ме касније оптужио да сам му намјерно убио биљке.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Плес са боговима

Смрт. Занимљиво је како су људи испрограмирани да је се панично боје.

Размишљао је о томе док је с њом полако корачао према клупи крај једног споменика. Мјесец је то вече био незанимљив, свега нешто више од половине. Али био је довољно присутан да преко гробља проспе сабласну, сребрнасту свјетлост. Обожава сребро. Сјели су на клупу и начели пиво. Загрљени, причали су о свему што им је пало на памет, препуштајући се мистичној енергији која је кружила око њих. Након одређеног времена, разговор се полако претопио у угодну тишину. Замишљено су посматрали надгробне споменике и слике на њима, свако задубљен у своје мисли. Гледали су слике људи од чије је материјалне манифестације у овој равни остало пар комада тканине у којој су сахрањени, у најбољем случају.

Пажљиво су ослушкивали шта се дешава око њих. Уживали су у звуку ноћних птица и инсеката које неопрезан слушалац посматра као какофонију природних звукова и ништа више. Како су минуте одмицале, све више су у тим наизглед бесмисленим звуковима чули мелодију. Мелодију предака. Ону исконску, паганску мелодију која је настајала оргазмичним сједињавањем људи и богова. Умјесто тапкања ноћних предатора чули су удараљке које својим ритмом позивају на ритуални плес. Умјесто хука сове чули су Лесника како обиграва око њих, свирајући на фрули мелодију којом је вијековима раније мамио младе дјевице у шуму, перверзњак стари. Терцу му држи сатир, који се сакрио иза сусједног споменика. Лупање њихових страшћу пуних срца се претворило у ратне бубњеве, који су позивали на пролијевање крви зарад одбране божанске части.

Музика не јењава. Она устаје. Почиње да се креће, да игра. У почетку лагано, а онда све брже. Није то било ни налик било којој конвенционалној игри. То је било кидање окова, препуштање природи, враћање коријенима. Играла је око клупе, док су њени једри бокови мјесечевом рефлексијом освјетљавали слике и натписе на мермеру . Свјетлост је поигравала у ритму њених мишића који су се гипко затезали и опуштали испод коже, у једном лудом и непредвидивом ритму подизања и спуштања љетне хаљине. Њене груди су подрхтавале док је хватала дах борећи се са исцрпљујућим вилинским темпом. Фиксирао ју је погледом, осјећајући животињску пожуду и божански занос истовремено, како се боре у њему, стапајући се у једно. Богови, како недољиво изгледа млада жена без окова, са свјежим, мирисним знојем као јединим украсом на тијелу.

Као да је осјетио, оркестар успорава темпо, дајући јој маневарски простор. Прилази му, са занесеним осмијехом му пружа руку и диже га са клупе необично лако. Кад је стао на ноге, музика поново убрзава. Држећи се за руке, играли су још махнитије него она док је играла сама. Поскакујући уз звуке пантеонског оркестра, увијали су своја тијела у екстази. У њиховим страсним погледима се могао видјети презир према смрти, огањ младости и снага богова.

Ерупција енергије је пробудила и духове предака, који су их нијемо посматрали са гробова, уживајући у тој игри младих тијела и бесмртних душа. Присјећали су се својих живота, своје проливене крви зарад потомака, зарад њих двоје. И било им је драго. Били су срећни, ти духови времена. Гледајући ту манифестацију бесмртне младости, једна мисао им се искристалисала. “Исплатило се”.

Свитање. Магија престаје, музика утихну. Сједају изморени на клупу, држећи се и даље за ознојене дланове.

Кад су кренули, он је нагло застао, окренуо се и пришао једном споменику. Извадио је цигарету и ставио је на мраморну плочу, заједно са преосталим пивом. Осјетио је њен упитан поглед. Исправио се, и уз благ осмијех рекао:
“Мој деда је био кафански човјек. Ред је да му мало олакшам...”