Napast - DEPRESIJA

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uff... napokon evo i mene među vama...

Toliko me steglo sa svih strana da počinjem da pucam.... Nekako mi je lakše da se ogolim pred vama nego da to uradim pred ljudima sa kojima sam svakog dana... koji bi me pogledima podsećali na probleme i u trenucima kada o njima ne razmišljam...

Radim od svoje dvadesete.... život.... sve vreme studija sam radila...

U početku sam se ložila sa posao... kao ja radim... napredujem... napredujem... (da se razumemo - sve zbog para... što si više to imaš i više novca). Imala sam dobar posao, vezu od par godina (dečko za primer), veliko društvo, poslovne prijatelje, "pozicije u društvu" )...
- A danas.... imam dobar posao (i platu) ali osećam da to nije to.... i dva prijatelja... Više ne želim ni da se viđam sa ljudima, užasno me nerviraju... neke glupe priče... opterećivanje sa glupostima koje druge ljude zaokupljuju.... isključila sam se iz svega...

Sve vreme sam bežela od koletečine života (moram priznati uspešno) i sada sam se izgubila u nekom svom svetu (a pri tome ne znam ni sebi da objasnim kakav je to svet). Pogubila sam se... i shvatila da jedinka ne može da opstane...

Sve vreme sam okružena ljudima.... a sama... Užasno sam usamljena!

Imam i milion problema (većina misli da to nije tako ali...) a po ceo dan sam nasmejana.... i to ne zbog drugih već sam takva... tako mi je lakše.

Svi su oko mene kad sam srećna, vesela i raspoložena (i kad imam novac) a kada sam utučena i depresivna nema nikog nigde.... Valjda navikli na "klovna"....

Šta je bre ovo sa ljudima....

Šta je sa frajerima, gde su nestali.... zar svi žele lepotice sa najvećim problemom oko dužine šišaka?!??!!???

Usamljenost je najgora moguća stvar.... a najbolja - leći na nečije rame, probuditi se i poželeti nekom dobro jutro!

Moram i da priznam da nisam baš skroz sama iako se tako osećam.... Imam nekog tipa već četiri meseca.... ali ja sve organizujem (počev od ženskih stvari kao npr. večera, vino i sl. do organizacije naših viđanja... joj da ne pričam dalje odvratno je šta sve radim). Imam osećaj kao da ga kupujem... pri tome mi nije dečko... čas je tu - čas nije.... Sa njim ni ne želim ništa više... možda ne razumete ali mi je jedini on našao neku žicu, otvorio me i pridobio na neki čudan način... sa njim sam samo devojka i ništa više... ne postoje problemi kada sam sa njim... tako sam obična.... ma užasna priča .... Ja sve dajem a on samo svoje fizičko prisustvo.... Čak nam nije ni sex pokretač odnosa... neka čudna priča koju ni sama ne razumem ali guram... zašto ... kako ... ne znam...

Pravim užasne greške... mada meni lako svarljive - valjda zato što nisam normalna.... Pokleknem pred trenucima za koje znam da će mi doneti malo mira (ne razmišljanje o problemima).... a sve počne od mene.... i završi se sa mnom... iiii..... opet greška!

Moj život je ringišpil.... čas sam gore... čas dole... onda opet malo više gore... pa malo niže dole... i tako.... začarani krug iz kog nikako da se izvučem...

A tako mi treba neke varnica... da se osetim živom... da osetim "leptiriće", otkinem i zasijam....

Idem sad... ovo je i previše... možda sutra... ko zna...


[/img]