offline
- Razorblade_romantic
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 04 Feb 2007
- Poruke: 18
- Gde živiš: negde duboko u tvojoj glavi ]:/
|
Offtopic-owo sam ja inache pisao nekada davno na mom starom forumu (bog da mu dushu prosti) pa sad nashao p ajd da prebacim
------------------------------------------------------------------------------------
...I opet chujem nasumichne misli kako vriste u mojoj glavi:
sreca,nasilje,ljubav,strah,nesreca,depresija,
mrznja,nerazumevanje,zivot,bol,smrt....smrt...smrt...? spas?
Koliko puta sam se pitao dali je to izlaz...dali to moze promeniti nesto?
i jos toliko puta sam se pitao zasto sam bas ja osudjen na ovaj zivot?
Dali je to samo bolesna igra sudbine? Ili sam trn u oku nekom tamo gore ili nekome tamo dole?
Dali sam rodjen na baksuzan dan? Da li sam sebi namestam ove situacije?
...
Na svaki dat odgovor dolaze dva nova pitanja...Gubim se u toj praznini u mojoj glavi gde se sva
pitanja nalaze i svaki put kada se vratim tu,
tonem u njih sve dublje....potonucu....potonucu a necu dati odgovor
samome sebi na jedno prosto pitanje-Zasto bas ja?
Zasto sam ja osudjen da zivim ovim mizernim zivotom i da lutam po najdubljim bunarima svoje duse?
Gubim se u beskrajnoj tami svog srca trazeci svetlu tacku,
izlaz iz ovih tunela...znam da postoji,da je tu negde.
Znam da smrt nije jedini izlaz...ne prihvatam to kao jedini odgovor....
ne jos uvek.Ne danas,danas se
borim za svoj opstanak,ali borba statira....Gubim nadu,lagano ali sigurno...i taman kad posmislim
da je sve gotovo,naletim na jos jednu raskrsnicu zivota...ne postoji nazad,postoji sam levo i desno
put je i dalje mracan,bez promena...ali...postoji nesto,uvek postoji neka mala bleda tacka u daljini
koja daje novu nadu,novu nadu da postoji izlaz iz ovih katakombi...
Godinama unazad sam pratio....pratio blede tacke misleci da su one izlaz,ali ne!
Svaki put sam bio izgubljen jos vise,ostavljen sam da ponovo lutam...
I posle dosta vremena sam nasao jos jednu...ova....ova je drugacija,ne daje bledi odsjaj kao sve ostale
nego osvetljava put kojim hodam,vise se ne saplicem o kamenje,sada znam kuda hodam...ali koliko dugo ce
to trajati? Koliko duboko cu pasti ovaj put? Koliko cu izgubljen biti kada ona ne bude vise tu?
Pored mene,samnom....u mojim mislima,snovima...u mojoj glavi,srcu?
Vec sam poceo da sanjam dan njenog odlaska,probudio se uplasen i uplakan,obliven hladnim znojem...
Morao sam da je nazovem,morao sam jos jednom da je cujem kako izgovara "volim te"...Te dve reci mi
vracaju snagu i skrecu misli sa stvari koje treba da se dese...sa stvari koje me plase...
Sa stvari koje sam preziveo...jedva.
Sa mracnih misli,puteva i losih navika...navika koje su vodile u moju sigurnu propast...
Secanja iz tih vremena,flashbackovi koje imam kada razmishljam o tome zatvorenih ociju...
Flashbackovi zbunjenosti,duboke depresije,zivota bez ikakvih osecanja...flashbackovi uzaludnih poziva
u pomoc.
Trazio sam samo malo paznje,da me neko saslusa,posavetuje,da bude tu pored mene...ali ne svi su
imali pamtnijih posla...ja sam bio nevidljiv i neprimetan kao zrnce prasine koje lebdi u roletnama
zatamnjenoj sobi...
Prolazili su pored mene iz dana u dan,i iz dana u dana su gledali kako moje izbledelo,isprano lice
stari...gledali su me kako se iz dana u dan raspadam pred kompom i kako svojim praznim pogledom prelazim
preko ikonica na desktopu,bezbrojnih otvorenih internet stranica i MSN prozorcica...
Njihovi pokusaji da me razvesele nisu uspevali...njihovi razgovori samnom su bili isprazni i neodredjeni...
Ali i dalje su sebe lagali da je samnom sve uredu...verovatno.Kad malo bolje razmislim,stvarno neznam
sta se odvijalo u njihovim glavama u tim trenucima,o cemu su razmisljali...znam samo da su me ignorisali.
Sve dok jedne noci nisam odlucio da vise ne vredi,da je bolje da jednostavno umrem,da me nema...
U mojoj glavi sam vec mogao da zamislim perfektno samoubistvo i sahranu...
Zileti...sneg...krv...i mp3 plejer sa "Goblini-Ne trebam nikome" na repeat-u.
Prelepo zar ne?Crveno i belo-romantika i tuga...
Secam se kao da je danas bilo kada sam otisao u prodavnicu i dao 58 dinara za pakovanje od 5 zileta i dosao kuci,otvorio jedan,
prislonio secivo na zglob svoje leve ruke i dugo razmisljao o tome sto radim...Tresuci se sam pritiskao
zilet...povukao i video pravilnu crvenu crtu na svom zglobu...
Tako zlu a tako lepu.
Ne,nisam umro od gubitka krvi...cak sam bio i nekako razocaran zbog toga.Ali,osecaj bola pomesanog
sa velikim kolicinama adrenalina koji je strujio kroz mene me je vratio iz zemlje zivih mrtvaka...
Nasao sam nacin da sigurno sakrijem ranu,stavio sam koznu bodljikavu narukvicu...to su moj okovi za ceo zivot sada.
Proslo je par dana i jos jedna posekotina se nasla na mom zglobu...posle par meseci sam prestao i da brojim...
bio sam zavisnik od samopovredjivanja...pomiren sa time da svaka posekotina moze da mi bude poslednja,pomerao sam granice...
Svaka je bila dublja...neki put ih je bilo i po 5 ili 6 za jedno vece.Secam se da nekih dana nisam mogao
da pomerim ruku od bolova,ali bilo mi je potrebno jos..."Jos jedna i prestajem" pricao sam sebi ali nisam prestajao.
Nisam mogao.Onda su se stvari otele kontroli...sledece sto znam je da sam krvario po podu sopstvenog kupatila i posle brisao
svoju krv satima...
I to se ponavljalo...vise stvarno nije bilo bitno.Kupatilo,napolju ili moja soba...
Dok jedne veceri nije moj brat dosao kuci ranije iz grada i primetio krv i da ja jedva pomeram ruku.
"Pa dobro Mario,dokle vise?"
"Mislis da neznam? Znam,video sam te par puta..."
"Video sam cak i krv u kupatilu koju nisi lepo obrisao i brisao sam za tobom..."
"Sad sam ozbiljan,ili prestani ili cu sve da potvrdim kevi...i ovako vec sumnja.Pre neko vece samo sto nije dozivela infarkt zbog
tebe.Nasla je krvav peskir sakriven ispod tvog kreveta."
Te reci su promenile sve,u roku od mesec dana sam kompletno prestao...
Sve se to desilo zbog gubitka druga,slomljnog srca,nerazumevanja,neshvatanja i nedostatka paznje roditelja.
Moj brat i moja svetla tacka,moj zivot...Tina su promenili sve to...njima dugujem svoj zivot...
Koja je poenta celog ovog nasumichnog piskaranja po forumu???
Neznam,mozda se jednostavno plasim za sebe...sta ce biti kad Tina sledece godine bude morala da ide nazad za
Australiju? A mozda pisem iz ciste dosade,mozda da bi vama na neki nacin udovoljio...
Samo znam da je sve ovo samo gomila nasumicnih misli i osecanja prenesenih u reci najbolje sto znam....
|
