|
Znaš li kako miriše slomljeni duh? Nekako podseća na miris rakije, cigareta i znoja spakovan u jedan miris. Ne možeš verovati da to tvoje nozdrve udišu ali opet je tu i bezobrazno šamara tvoj razum terajući te da se lomiš oko njega.
Najviše se bojim tog mirisa. Uvek smo pričali da samo treba vremena. Ali vreme, kurva podla, ne ume da briše greške, ne zna kako da zaceli rane i da otera strah. Ne ume niti ga mogu naučiti kako da mi vrati one koje sam oterao, one koje sam izgubio i povratnim udarom izbaci iz mog života one koje ja nisam ni zvao. To vreme koje smo pustili, teklo je baksuzno a opet nisam ništa postigao. Ništa od onih velikih stvari o kojima smo maštali, ništa od tvojih želja nisam uspeo da opravdam. Nisu konopci ono što nas veže, nešto dublje stoji tu.
Nisu one prve batine koje sam dobio zbog naše nepromišljenosti dok smo još bili deca, nije ni ono kada smo prvi put vodili ozbiljan razgovor o smislu života i poenti našeg postojanja. Ali nešto je tu, nevidljivo za druge a nama tako obično da smo naučili da živimo sa tim. Molim te da ove reči ne čitaš noću iako ti ih tada pišem. Ja sam blesavi sanjar, kapetan ove moje lude glave koji još uvek nostalgijom naziva vedro nebo iznad Palanke. Ovde u Beogradu nekako je surovo, ne ume da mi pokaže one zvezde koje smo brojali, ne ume da me prigrli i podseti kako je to kada maštaš. Želim da znaš da sam pokušao, baš onako kako si me ti naučio. I nisam uspeo ali sam sa istim sjajem u očima zagrlio svaki poraz baš kao da je to moja najveća pobeda. Pamtiš, siguran sam, onaj dan kada sam prvi put pred tobom zaplakao. Tek tada sam osetio koliki si ti zapravo deo mene i koliko bez tebe ja ne umem da budem ja. A jedini si koji to mesto nije morao ni da zasluži, dobio ga je na dar od mene bez sekunde kajanja! Možda sam tog dana morao da te poslušam i da shvatim da je kraj, da ne mogu dalje i da ne treba da se trudim. Manje bi boleo bol da nisam pokušao i da se nisam nadao. Istina, još uvek u meni tinja nada da ću izdati onaj roman i da će neko prepoznati svoj život makar u malom delu onoga što sam ja proživeo. Tek iskra u meni zasija kada se setim tvojih reči i već sam sposoban da poletim. To je valjda ono ljudsko u meni, ne znam. I na kraju od svih nas burazeru ostane da tinja samo sećanje u retkim ljudima čije smo živote na lep način pomakli.
Znaš li ti kako miriše slomljeni duh? Moj najveći strah je da ćeš me samo po njemu pamtiti kada jednog dana nestanem...
Možda nikada ne dobijemo šansu da svetu dodelimo smisao, ali znaj da moj svet bez tebe nema smisla.
|
Žao mi je za suze, samo sam, eto, pokušao da kažem bratu koliko ga volim... 
