|
Upravo je ovo najlepše vreme za šetnju. Meni je pak jako komplikovan taj čin. Komplikuje ga moja depresija ili opsesivne misli koje me prate poslednjih par meseci. Naime, voleo bih da šetam sam, da posmatram te ljude, tj. samo njihova lica, i da negde zastanem i napišem ako mi kad padne na pamet neka interesantna misao, a često padaju za vreme šetnje. No, problem kod takvih šetnji je u tom što su idealne i za razvoj neuroze, nekako znaju uzurpirati mir koji je naizgled prisutan tokom takvih šetnji.
S druge strane, šetnja s nekim bi mi bila opuštenija (kako to mladi kažu), govorilo bi se obično o nekim nebitnim stvarima koje bi uskoro mogle da dođu kao teret, jer glupost brzo umori sagovornike koji su ipak nešto iznad površnjaka. Svakako, mogao bi se povesti i važniji razgovor, ali ja zasad nemam takve prijatelje, ili ako ih i imam, njih to brže umori tako da se s tim brzo završava i nanovo se fokusiramo površnim pričama. Takve šetnje, ako nisu suviše duge, rasterete nakratko, učine da se zaborave problemi ili opsesije. Uglavnom, svako društvo čini da se opsesije otklone na neko vreme, bar dok je društvo tu. U stvari, događalo se i da se tada intenziviraju, ali tu sam obično sam kriv jer počnem da govorim o njima, tj. sadržaju ovih.
Kad se sve sabere i oduzme, više mi odgovara šetnja samotnjaka, bez ikakvog društva, jer mi se u to vreme veličanstvene misli nude u glavi, a uz malo inspiracije opsesije se udalje i mogu biti otklonjene čak i za čitav dan. U svakom slučaju, šetnja takve vrste čini me i zadovoljnim jer postoji učinak - napisan tekst, dokument o šetnji i njen proizvod.
|
