Neko bi rekao još samo jedan prvi oktobar u nizu prvih oktobara tokom života. Ali nije tako. Razlikuje se po tome što ovog prvog oktobra počinje neki novi život. Otvara se nova knjiga i nestrpljivo čeka mene da počnem da ispisujem stranice.
Vaga kaže da sam danas teška 67 kilograma i 800 grama. Da zaokružimo na 68.
Srce je dobilo na težini. Ostavljam sve za sobom. Neko će pomisliti: kakva dramatika! Ako nije htela da ostavlja sve, zašto je uopšte upisala fakultet! I šta tu ona sad glumi?! Ne, htela sam da odem i da ostavim sve. Htela sam da počnem novi život. A sada, kada je novi život tu, jednostavno mi se ne ide.
Strah od nepoznatog? Ne. Više je to strah od činjenice moja soba više nikada u potpunosti neće biti moja. Ili da neću moći kao nekada u dobra vremena, kada mi je stvarno teško i kada nešto stvarno ne mogu da podnesem ( a ja sam jaka ličnost i mogu mnogo toga da podnesem), otići do moje majke i sesti pored nje, staviti joj glavu u krilo i ne razmišljati ni o čemu. Uostalom, da li iko od vas može da zamisli sebe u 35oj godini života kako to radi? Ja sebe ne mogu. Niti će to biti toplo majsko popodne, kada ću ja učiti uz vrisku dece iz dvorišta. Ta nepodnošljiva vriska će mi nedostajati! Nedostajaće mi čak i moja komšinica koja oseća potrebu da svaki put kada me vidi podeli nešto sa mnom iz njenog života. Oh, jesam li pomenula da je ona u stvari ceo svoj život meni već ispričala i da mi sada ponavlja iste priče?
Od tolike želje da odem odavde, sada mi je u rukama pitanje: Saška, da li stvarno želiš da odeš odavde? Da, želim. Ali...
Prekjuče sam po ko zna koji put pogledala Moulin Rouge. Divan film. Svaki put izmami suzu i svaki put me natera da verujem. Valjda je to čoveku potrebno. Da veruje. Mislim da čovek čak i ne vodi računa o tome u šta veruje, dokle god veruje.
Treba da se pakujem. Mrzim pakovanje. Juče ujutru sam bila rešena da ću to uraditi tada. Ali onda sam shvatila da ne znam šta bih spakovala. Odlučila sam da sledećeg vikenda dođem i spakujem se. A šta je sa ovim odlaskom sada? Pa poneću najpotrebnije stvari. Razmišljala sam, možda je to samo jedan od načina da odložim svoj zvanični odlazak. Ali ja znam, da kada izađem danas iz Kovina. Otišla sam zauvek.
Oprostila sam se. Sa najboljom drugaricom večeras. I sa još jednom osobom. Ne znam koji rastanak je bi teži.
Generalno mrzim rastanke. A ko ih pa voli?!
Može da bude naporan i turbulentan, ali je izazovan, kreativan, prepun novih iskustava i saznanja, za koja ne znaš gde će te i kada odvesti. Životna avantura i investicija u najboljem smislu obe reči.
