|
Leto se otelo iz zaključanog podruma. Svojim sparno-voluminoznim telom gutalo je vazduh i teralo vetar čak do sedamnaestog sprata. Svi pokušaji da ga ugasimo vodom isparili su na podnevnom suncu, tako da smo u jednom trenutku odložili sve pištolje, šmrkove i kese, predavši se omamljujućem vakumu, sličnom gasnim komorama iz nacističkih logora smrti. Oko četvorke nas je bacilo u horizontalu. Svi nagli pokušaji odupiranja poslali bi plavo-srebrni mrak u oči, trnce u noge i čitav galon pulsirajuće krvi koji je srce ritmom ratnih bubnjeva upozoravao na opasnost od pokreta. Hronični umor. Nikad nisam gotivila leto bez kiše.
|
. inače, za sada mi je pisanje samo hobi i način da kanališem te neke svoje energije. 
.
