|
Bila je subota ili joj se tako chinilo po lenjosti sunca tog jutra.Da, mogla je da spava. U stvari bilo je to jedino jutro kad je mogla da spava. Mnogo toga je mogla,ali eto nije. Kretanje kao disanje, kao spavanje, kao kenjanje. Jeste neophodno,ali nije dovoljno samo po sebi.
I auto-put ispred nje.
Neprebrojive trake koje se ne ukrshtaju, paralele koje vode do jezgra svemira, do dna Nila, do Akonkagve ili samo do susednog globalnog sela.Vozila je sporo od jutros. Sunce je bilo vec' visoko za ovako rano jutro i ona je klizila po asfaltu, na kome nije bilo guzve.
"Konachno nema guzve posle svih ovih dana, posle svih ovih ljudi koji prichaju neke svoje priche, ljudi chije su glave pune prokljuchalih misli na asfaltu, ljudi koji u ustima nose bregove Antartika i prosipaju ih po tebi i nemislec'i da c'esh doziveti shok, jer zivish vec' duze vreme u toplim ravnicama, gde zito umire ako ga grad osakati. Zito, ono jeste plodno, neke religije kazu da je ono sam Bog, ali ko c'e ga znati. U njemu shumi josh neshto iskreno i toplo kao krv. "
Vozila je pored belih rupa kojih se sec'ala od negde, iz neke stare priche kad je bila mala ili je to opet samo izmashtala da se sec'a da bi se osec'ala sigurnije. Te bele rupe su negde bili samo blagi prevoji, gotovo kao da i nisu zaista postojale, bile su tek kao iluzija svetlosti,a negde su prerastale u dna njenih lichnih poraza. Medutim, bila je subota,a ona je vozila dobar auto po josh boljem putu, rupe oko njega su bile deo te ravnice. Pozelela je na sekund da stane. Da se spusti u te rupe, da ih omirishe i olize,da izgrebe svoj lik noktima u toj zemlji koja se nikad bash nikad ne obrushava u te rupe, vec' dopushta da praznina zjapi i povremeno tera na plach ili smeh ili na shishanje krajeva kose koji josh nisu dovoljno iskrzani.
Proshlost je mogla da posmatra samo u retrovizoru, jer stalna voznja je zahtevala energiju i koncentrisanost u svakom trenutku. Tek kad prodju guzve, kad dopusti nekim kolima da je obidju, ona je imala par sekundi vremena da pogleda u retrovizor i tamo je stalno sretala lika koji se vec' duze vreme vozio sa njom. Ali to su bile samo sekunde u prekratkim danima, koji nose previshe lica da bi mozak zapamtio svako.
Medjutim taj lik se vec' duze vreme vozio sa njom i nekad joj se chinilo da zna sve o njemu. Nekad je imala taj trip. Ili je to bio osec'aj?
To jutro pogledala je u retrovizor i njegovih ochiju koje se smeju nije bilo tamo. Mozda je nashao neku novu ribu, koja se bolje vozi ili samo ima bolji auto. Ili se i on sam vozi po ovim nashim ravnicama(ili ravnicama u nama.)
|
