offline
- dzon snezni
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 06 Okt 2007
- Poruke: 432
- Gde živiš: Novi Sad
|
Cudno kako se coveku urezu u secanje neke stvari, i ostanu prisutne godinama, iako mu se kasnije dogodi i nesto bitnije, i u vezi ovog bloga i strasnije, ali to prvo iskustvo se ne zaboravlja.
Moje prvo iskustvo kad sam zaista shvatio sustinu rata, nisu bile ni pogibije ni ranjavanja dragih, bliskih ljudi. To ce doci kasnije, ali ono sto je bilo pre, urezalo mi se u mozak, cak ovi kasniji ruzniji dogadjaji blede, gubim njihove detalje, ali onoga prvog ne.
Kad sam te 1993 otisao u vojsku, selo u kome smo sluzili, godinu dana pre mog dolaska je bilo opljackano, i napusteno od njegovih stanovnika.
Skola je pretvorena u kasarnu.
Svuda su bile rusevine, jezive, prazne. Tokom jednog od beskrajnih lencarenja posle obuke, iz nekog glupog razloga, iz dosade, ni sam ne znam zbog cega, usao sam u jednu od tih napustenih, sumornih rusevina.
Ono sto je nekad bilo kuca, sadrzalo je samo zidove i pod. Sve je bilo odneto i iscupano. Na sredini neceg sto je nekad bila necija soba, ipak bilo je nekih stvari- stvari koje pljackasima nisu trebale pa su ih tu nabacali, a niko ih ni kasnije nije odneo.
Tu je bilo nekih pozutelih, vlaznih skolskih sveski, i dve kajdanke, mi smo to u Bosni tako zvali, sveske za muzicko vaspitanje.
Nikada to necu zaboraviti, taj jezivi osecaj, prosto neki fles, blic saznanja koji ti prodje kroz glavu. Tad sam shvatio, ja sam mlad otisao u rat, ali imao sam bar srecno detinjstvo; deca iz te kuce nisu imala ni detinjstvo.
Ono im je unisteno, i provodili su ga negde u suzama, daleko od svog doma.
Jasno ti je sta vidis, ne moze niko da ti vise prica price o ideji, pravdi, itd, ono sto vidis je stravican dokaz brutalnosti, bezosecajnosti, neljudskosti.
Deca su se mogla zvati Safet, Nemanja, Ivo- svuda je bio isti obrazac.
I danas posle petnest godina, ta slika nekad dodje, kao da ne postoji gumica koja moze da je obrise. Neke strasnije blede, ali ta ne.
I celo to mesto, ta jeziva, sablasna atmosfera unistenih zivota..kad smo se uvece vracali iz grada, trebalo je proci nekih stotinak metara putem pored tih sablasnih, praznih kuca, dok ne stignemo do kasarne. Kasna jesen, vetar duva kroz te kuce, pravi zvukove od kojih ti se dlacice na vratu jeze. Mi svi kao hrabri, pricamo glasno, smejemo se, a u stvari razbijamo svoj strah- macka da susne, srce da ti stane. Svestan sam ja da to ne mogu uverljivo da opisem. Jedno je pisati uz kafu, u toplom stanu, a jedno je biti tamo. To je pravi horor uzivo.
Bilo je nekih momaka, o tome sam vec pisao, koji su imali psihickih problema, doziveli su neka ruzna prividjenja i glasove na strazi.
Ne mislim ja da je ista od toga postojalo; jednostavno ta sablasna okolina je uticala na ljude sa slabijom psihom, koji su padali u depresiju, i onda
" culi ", i " videli " nesto.
Ja nisam nista od toga doziveo, ali iskreno, mozda zvuci suludo, ali laknulo mi je kad smo krenuli na liniju, i makli se od tog jezivog mesta.
Onda smo isli linija- dopust kuci, vise se nismo tu ni vracali.
Tesko je zaista opisati rat. I ja pre nego sto sam dozivio, gledao sam preko tv-a, i mislio sam da znam kako je to. Ali je skroz drugacije kad to osetis, kad to prodje kroz tebe. Ta tri slova, spojena u tu stravicnu rec- RAT.. ne postoji nista gore, nista uzasnije na zemljinoj kugli.
Mozda je dobro da se neke slike i ne izbrisu. Tu su da podsecaju, da upozoravaju. Da mi koji znamo sta je to, ne zaboravimo. Da pricamo.
Da pokusamo koliko je u nasoj moci, da razuverimo neke nove mlade usijane glave, koje bi da ravnaju neke racune.
|
Svuda oko mene neka mržnja prema drugim narodima... A da ne pričam o mišljenjima tipa niko nije bolji od Srba, rat je jedino rešenje... Kako rat može da bude jedino rešenje 
