slike proslosti

slike proslosti

offline
  • pravnik
  • Pridružio: 06 Okt 2007
  • Poruke: 432
  • Gde živiš: Novi Sad

Cudno kako se coveku urezu u secanje neke stvari, i ostanu prisutne godinama, iako mu se kasnije dogodi i nesto bitnije, i u vezi ovog bloga i strasnije, ali to prvo iskustvo se ne zaboravlja.
Moje prvo iskustvo kad sam zaista shvatio sustinu rata, nisu bile ni pogibije ni ranjavanja dragih, bliskih ljudi. To ce doci kasnije, ali ono sto je bilo pre, urezalo mi se u mozak, cak ovi kasniji ruzniji dogadjaji blede, gubim njihove detalje, ali onoga prvog ne.

Kad sam te 1993 otisao u vojsku, selo u kome smo sluzili, godinu dana pre mog dolaska je bilo opljackano, i napusteno od njegovih stanovnika.
Skola je pretvorena u kasarnu.
Svuda su bile rusevine, jezive, prazne. Tokom jednog od beskrajnih lencarenja posle obuke, iz nekog glupog razloga, iz dosade, ni sam ne znam zbog cega, usao sam u jednu od tih napustenih, sumornih rusevina.
Ono sto je nekad bilo kuca, sadrzalo je samo zidove i pod. Sve je bilo odneto i iscupano. Na sredini neceg sto je nekad bila necija soba, ipak bilo je nekih stvari- stvari koje pljackasima nisu trebale pa su ih tu nabacali, a niko ih ni kasnije nije odneo.

Tu je bilo nekih pozutelih, vlaznih skolskih sveski, i dve kajdanke, mi smo to u Bosni tako zvali, sveske za muzicko vaspitanje.
Nikada to necu zaboraviti, taj jezivi osecaj, prosto neki fles, blic saznanja koji ti prodje kroz glavu. Tad sam shvatio, ja sam mlad otisao u rat, ali imao sam bar srecno detinjstvo; deca iz te kuce nisu imala ni detinjstvo.
Ono im je unisteno, i provodili su ga negde u suzama, daleko od svog doma.
Jasno ti je sta vidis, ne moze niko da ti vise prica price o ideji, pravdi, itd, ono sto vidis je stravican dokaz brutalnosti, bezosecajnosti, neljudskosti.
Deca su se mogla zvati Safet, Nemanja, Ivo- svuda je bio isti obrazac.
I danas posle petnest godina, ta slika nekad dodje, kao da ne postoji gumica koja moze da je obrise. Neke strasnije blede, ali ta ne.

I celo to mesto, ta jeziva, sablasna atmosfera unistenih zivota..kad smo se uvece vracali iz grada, trebalo je proci nekih stotinak metara putem pored tih sablasnih, praznih kuca, dok ne stignemo do kasarne. Kasna jesen, vetar duva kroz te kuce, pravi zvukove od kojih ti se dlacice na vratu jeze. Mi svi kao hrabri, pricamo glasno, smejemo se, a u stvari razbijamo svoj strah- macka da susne, srce da ti stane. Svestan sam ja da to ne mogu uverljivo da opisem. Jedno je pisati uz kafu, u toplom stanu, a jedno je biti tamo. To je pravi horor uzivo.

Bilo je nekih momaka, o tome sam vec pisao, koji su imali psihickih problema, doziveli su neka ruzna prividjenja i glasove na strazi.
Ne mislim ja da je ista od toga postojalo; jednostavno ta sablasna okolina je uticala na ljude sa slabijom psihom, koji su padali u depresiju, i onda
" culi ", i " videli " nesto.

Ja nisam nista od toga doziveo, ali iskreno, mozda zvuci suludo, ali laknulo mi je kad smo krenuli na liniju, i makli se od tog jezivog mesta.
Onda smo isli linija- dopust kuci, vise se nismo tu ni vracali.

Tesko je zaista opisati rat. I ja pre nego sto sam dozivio, gledao sam preko tv-a, i mislio sam da znam kako je to. Ali je skroz drugacije kad to osetis, kad to prodje kroz tebe. Ta tri slova, spojena u tu stravicnu rec- RAT.. ne postoji nista gore, nista uzasnije na zemljinoj kugli.

Mozda je dobro da se neke slike i ne izbrisu. Tu su da podsecaju, da upozoravaju. Da mi koji znamo sta je to, ne zaboravimo. Da pricamo.
Da pokusamo koliko je u nasoj moci, da razuverimo neke nove mlade usijane glave, koje bi da ravnaju neke racune.

Džone, meni je veoma drago da si ti konačno odlučio i smogao snage da izbaciš iz sebe ono što te muči sve ove godine. Osim toga, lepo pišeš.

Džoni Zagrljaj
Meni nikako nije jasno zašto se stalno dobrim ljudima, a dopuštam sebi slobodu da te svrstam u tu felu, dešavaju ružne, strašne stvari? Valjda je to život. Ja tu grozotu i strahotu ne mogu ni da zamislim ni osetim, svaki moj komentar bi bio suvišan. Ali mi je drago da si sa nama podelio tu sliku, drago mi je da mogu da ti kažem hvala. Nadam se da će te slike zaista ostati u prošlosti. I pridružujem se pohvalama koje je Sorelag iskazala!

Hvala za pohvale, puno mi zaista znace. Trudio sam se iskreno da prenesem osecanja, i uopste tu sablasnu i surovu atmosferu rata, nisam hteo da pricam o pogibijama, ranjavanju i slicno, smatram da ljude na forumu ne treba s tim opterecivati, i ovo je dovoljno za ovaj blog.

Dzon snezni...rasplakao si me...kakva prica... Crying or Very sad Crying or Very sad Crying or Very sad

mogu da zamislim taj osjećaj. Mene srušene i napuštene kuće rastuže i u redovnim prilikama, a tek napušteni život i prekid istog zbog rata, pa nemam riječi...

Na žalost tih novih mladih usijanih glava je sve više i više... Šta se to događa sa nama Question Svuda oko mene neka mržnja prema drugim narodima... A da ne pričam o mišljenjima tipa niko nije bolji od Srba, rat je jedino rešenje... Kako rat može da bude jedino rešenje Question Kakve su to sad gluposti Question Koji roditelj može tako da vaspitava decu Question Exclamation Bebee Dol

dzone, probaj da shvatis da su ruzne slike deo nasih zivota. tvoje su ratne, tudje su neke druge. s tim se zivi. mislim, u neku ruku je normalno. da moras da prozivis i ovo i ono. pogotovo na ovim prostorima. naprosto nemoj toliko obracati paznju na to. covek se sastoji iz toliko toga, a to je tek jedna slika. ako ti pricinjava veliku bol, nadji neku drugu kojm ces je potirati.

Ne mislim ja na to bas toliko cesto, mozda dodje par puta godisnje.
Naravno ima u zivotu i pozitivnih, i lepih stvari koje me cine srecnim. U principu sam zadovoljan i malim stvarima, mogu biti srecan i ako vidim porodicu, prijatelje, ako je lep, suncan dan.. volim zivot.
Mislim da ipak treba i o ovakvim stvarima govoriti, jer ljudi su kod nas kratkog pamcenja, a stasaju nove generacije koje kako vidimo u mnogo slucajeva pokazuju veliku agresiju i surovost, a put odatle do belaja je vrlo kratak.
Problem u ratu je sto tad zavlada psihologija gomile, mase, copora, kako god to nazivali. Ruzne stvari nisu cinili samo klasicni krimosi i psihopate.
Ruzne stvari su radili i tzv. obicni ljudi, koji mozda pojedinacno , sami, to ne bi uradili, ali u toj gomili, masi, izgube ljudskost.
Za mene to nisu, normalne, obicne stvari. Ne mogu se pretvarati da to ne postoji, i da ce vremenom proci. Veceras sam gledao na tv, devojcicu koja u suzama obilazi dedin grob na Kosovu, autobus im gadjan flasama, spomenici osteceni.. kolika je snaga mrznje koja ni mrtvima ne da mira?

U principu sam sanjalica u zivotu, ali ipak jasno mi je da mnogi ljudi nisu dobri, i da su sposobni za svasta. U ljudima je problem, ne u prostoru.
Ne mislim ja da je nas prostor, sudbinski predodredjen za ratove. LJudi ga cine takvim.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 336 korisnika na forumu :: 18 registrovanih, 1 sakriven i 317 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1383 - dana 19 Okt 2014 22:26

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Aleksandar.M, bozakemp, BSD, Chuck Norris, Dok, dollar, Dušan Silni, football.2003, Irbis, Ivan Gajic2, klodovik, marni09, Psiholoskinja, purke62, Srki94, vasa.93, zoxknez, Žan Klod vam dam
Siguran hosting