Arogancija često ide ruku pod ruku sa savršenstvom

Arogancija često ide ruku pod ruku sa savršenstvom

Koju bi ocenu dali za ovaj dugačak sastav?

  • 1
    0% [0]
  • 2
    10% [1]
  • 3
    20% [2]
  • 4
    10% [1]
  • Čista 5
    60% [6]
  • Ukupno glasova : 10
offline
  • Pridružio: 09 Jun 2006
  • Poruke: 157

Narode, ako vam se bude svidelo napisaću vam nastavak...mmm kad smislim Smajli


Arogancija često ide ruku pod ruku sa savršenstvom

1.

Sunce je obasjalo Dunavsku ulicu. Jelena je ustala iz kreveta, sva raščupana se dogegala do prozora. To je činila svako jutro, jer kako ona kaže ispunjava je pozitivnom energijom. Sklonila je indijsku zavesu da bi što bolje mogla da uživa u zaracima sunca. Zatvorila je oči, udahnula duboko, a zatim otvorila oči i zadahnula. Pogledala je naspramnu komšijsku kuću u kojoj već godinu dana nije niko živeo. Otkako je umrla gospođa Sofija niko nije ni ulazio unutra. Ali je zato Jelena svako jutro pogledala na nju. To jutro je ta kuća bila čudna. Bile su dignute roletne, otvorena vrata i parkiran auto ispred otvorenog gepeka. U tom času je zazvonio telefon.
Halo?
Ćao, nije valjda da sam te probudila?
Ne, ustala sam pre 5 minuta
Bila sam kod tebe pre pola sata bilo je zakljucano. Znaš koliko je sati?
Jelena je pogledala na sat
- Da Suzana, jedanaest
Imam novosti za tebe spavalice. Imamo nove komšije, skuvaj kafu stižem za 10 minuta
Nakon što je spustila slušalicu, obukla se i uputila ka kupatilu. Uzela je češalj, brzo je provlačila kroz dugu sjajnu kosu, zatim se šminkala ispred ogledala. Imala je magično zelene oči, pune usne i blistav osmeh. Jednostavno savršena.
Sišla je u kuhinju skuvala kafu i neko je pokucao na vrata. Jelena je otvorila
- Pričaj mi o novim komšijama.

2.


Aleksandra je ispakivala stvari iz auta. Bila je sva u žurbi. Usput je isprljala široku košulju koju je imala na sebi. Ona je bila prava porodična žena. Brinula se o deci, domačinstvu i mužu. Bila je očarana kućom i svim oko kuće. Ispred se pružao lep travnjak pa sve do trotoara. Kuća je bila bez ograde, ali je već smislila kakvu će ogradu staviti. Celo okruženje je bilo naizgled savršeno. Lepe kuće, uredne bašte i travnjaci, luksuzni automobili ispred kuća. Ali Aleksandra se trenutno koncentrisala na useljenje.
- Šone, molim te pomozi mi oko ovog prtljaga.
Za Šona su te stvari bile suviše cenjene, i uostalom sve što je imao znao je ceniti, jer je sve sam sticao.
- Ček draga, samo da pomerim krevet da lakše unesemo stvari tj. prtljag kako ti kažeš
- Šone!
- Evo! - vikao je kuće
Sav zaduvan je izašao napolje. Bio je oznojen, a majca se zalepila za njegovo mišićavo telo. On je bio muškarac snažnih ruku i širokih ramena. U tinejdžerskim godinama je bio fudbaler.
- Odakle da počenem? - upitao je ženu
- Iznesi prvo onu kutiju sa tvojim papirima

On je bio poslovnan čovek, uvek je kuburio sa papirima. Kao i u svojoj kancelariji. Ponekad ni on mnogo puta ne zna gde ih ostavlja.
- Nego, šta misliš hoćemo se složiti ovde sa komšilukom? - pitala ga usput
- Zašto ne bi?
- Pa pogledaj, sve mi deluje tako savršeno
Šon je po stoti put pogledao okolinu. Zaista je bilo sve perfektno, ali on je već sve to znao ranije, jer je sto puta bio ovde. Tako mirno, savršeno
- Ne brini se, nije sve tako kao što izgleda – nasmeja se

U kući je već bilo nameštaja, samo njihove potrebštine su doneli. Pošto dugo niko nije stanovao u toj kući, imala je ustajali miris. Dnevni boravak je bio ogroman ispunjen drvenim predmetima, policama i velikom kožnom garniturom. Svaki predmet u toj kući je čuvao jednu tajnu kvaliteta, vrednosti i tajnu pokojne gospođe Sofije.

Aleksandra je ispakovala stvari iz kutija, a u jednoj je našla svoju venčanicu. Otkako se udala, venčanicu je stavila u kutiju i tako hvatala prašinu
- Šone, vidi šta sam našla, već sam mislila da je i Bog zaboravio za nju
- Šta? - pitao je nezainteresovano. Više se koncentrisao je svrstavanje njegovih papira
Aleksandra je potrčala ka sobi i za tren je završila na patosu.
- Eto meni kad sam tako smotana – kritikovala je samu sebe, Šon nije mogao zadržati smeh
- Moja mala trapava
- Nisam ja, to je moja venčanica
- Još i da si imala duži nos, završila bi na nosu – smejao je
- A ti da si još pametniji ne bi mogao ući u kuću od glave – oboje su se glasno smejali
Kako svi kažu bili su idealan par. Mislim Da je Dunavska ulica savršena za njih.
- Sandra, pola jedan je, odoh po decu. Sad će izaći iz škole – poljubio je, uzeo ključeve od auta i krenuo

Sandra je izašla šantajući na balkon i poslatrala Šona kao ulazi u auto. Pogledao je prema njoj, mahnuo i seo u auto. A Sandra je posmatrala vidik sa balkona i pomislila “Hoću li se ja uspeti uklopiti u ovaj kraj? Šta ako neću biti udobro sa ostalim ljudima ovde?”
A ja sam pomislila “Hoćeš Sandra, i tek kao ćes”.

Uh, ima potencijala al aj da vidimo di će nas radnja odvesti. Ne valjaju ti likovi, jerbo su previše perfektni. Niko se sa savršenim likovima ne identifikuje. Svi smo mi u običnom životu bangavi, na ovaj il onaj način. Dakle zalepi se za detalje, sitne falike da ih učiniš realnijim. Dijalog skoro pa može da prođe. Problem s ovim je što sve replike vode ka jasnom cilju. Dodaj im malo životnosti tako što će da malo pričaju banalne gluposti, jer 90% realnih dijaloga su baš takve nebitne stvari. Nemoj da misliš da te surovo kritikujem, ovo sve pričam jer mislim da ima potencijala.

Svaka kritika dobro došla. Bolje da kazes - pa cu biti jos bolja. Samo ostro... Smile

Evo nastavka Smajli

3.

Kao jutarnje razgibavanje, Nada je volela da trči duž Dunavske ulice. Bila je sva oznojena, a oštra kosa je bila vezana u konjski rep. Sva zadihana je obrisala znoj sa čela. Imala je dobru kondiciju. Ona je prava sićušna devojka sa malim grudima. Smatrala je, ako se ne bude bavila sportom kilogrami bi se odmah zalepili i to bi se, naravno videlo na njoj.
Protrčala je pored Suzanine kuće i isped njenih vrata je videla poštu. Zastala je spazivši Jelenu na terasi. Jelena je kao i obično ispijala svoju jutarnju kaficu.
-Ćao Jeco – doviknula joj Nada
-Ćao
-Jutarnja kafica, a?
-Da
-Sutra trčiš samnom?
-Pa, naravno kao i obično – rekla je Jelena sa osmehom. Inače kada bi svaka žena kod kuće kuvala vikendom, njih dve bi trčale
-Sutra sam kod tebe u sedam! - doviknula je Nada
-Ok
Nada je nastavila mekim koracima da trči. Obožavala je Dunavsku ulicu, mirisala je na lipu. Drvoredi su se pružali duž ulice, između širokog betonskog puta i trotoara.

Simon se okrenuo začuvši korake iza sebe.
-O, zdravo Nado
-I tabe može videti ovako rano? - pitala je provokativno
-Nego – namignuo joj. Nada se pravila kao da joj ništa nije značilo
-Gde si bio?
-U radnji po doručak
-Lepo – već nije znala šta da kaže
-Nado?
-Da? - pitala je radoznao
Simon se nećkao na trenutak, počeo se igrati sa prstima i zamuckivati
-Idem na poslovnu večeru sutra, bila bi voljna doći samnom kao pratnja?
Nada uopšte nije očekival pitanje te vrste. Simon joj se jako sviđao, još otkako se doselila u ovaj lep kraj. Nikada nije imala hrabrosti bilo šta preduzeti, ili možda nije htela. Svaki njihov susret završavao izazovnim pogledom i smeškom, ali ovaj put će izgleda biti drugačije.
-Pa... mislim... - još je sva bila zaduvana
Simon se bojao negativnog odgovora, jer je delovala nesigurno.
-Pa... da
-Dobro, doću po tebe u osam
-Važi
Na trenutak su se gledali. Kao da su hteli još nešto jedno drugom da kažu. To je nekako ostalo u vazduhu
-Dakle...? - pokušala je razbiti tišinu. Bila je nervozna, cupkala je u mestu. Sva sreća što je trčala pa je izgledalo kao da odrzava kondiciju da ostane u formi.
-Pa, vidimo se
Nasmešili su se jedno drugom. Simon je produžio, a Nada se odlučila vratiti. Bila je srećna. Sada nije uživala u mirisu lipe, već na plan koji miriše na uspeh.

U prolazu Jelene nije bilo na terasi. Nego su se deca prepirala preko puta Jelenine kuće
-Reću te mami – rekla je cura dok su je dva dečaka udarali loptom u glavu
-Tužibabo, tužibabo
-Mama!! - dovikivala je
-Daj meni sad loptu – rekao je drugi dečak
-Ne dam ti, ja sam je prvi našao
-Ne ja sam! - počeli su se tući
-Mama! Mama! – cura je nastavila dozivati
Nada je zastala i rekla
-Hej, prestanite – deca su se iznenadila, nisu je ni primetili u svađi – ja imam kod kuće još dve lopte
-A gde ti je kuća? - pitao je stariji dečak
-Tu blizu. A tvoja?
-Evo ova – dok su se okrenuli Sandra je izlazila iz kuće
-Mama, Marko i Dario su me tukli – Sandra nije obraćala pažnju.
-Mama,ona izmišlja – dodao je Marko.
-Dobro deco, idite u kuću – ljutito su je pogledali, okrenuli se i pošli prema kući. Deca su se ponovo kod vrata počela svađati. Sandra se nije okretala za njima.
-Sandra, niva stanarka
-Nada – rukovale se
-Mama, mama! - deca su počela da viču iz kuće
-Izvinjavam se – rekla je Sandra – znate, deca ko deca – nasmejale su se. Sandra se vratila u kuću.

Nada je trčanje privodila kraju. Svratila je do svog komšije Marinka
-Šta ima novo?
-Pozvao me na večeru sutra – zlobno se nasmešila i poljubila ga
-Misliš da će nam uspeti?
-Da, I to savršeno!

Vrlo zanimljivo,ali zelela bi nastavak da procitam...............

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 466 korisnika na forumu :: 4 registrovanih, 2 sakrivenih i 460 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: cikadeda, goxin, mikki jons, sombrero