Bezvremena djevo

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ovu temu posvecujem svim zenama koje umeju da vole i koje sire mir. Sto i jeste priroda tog prelepog bica sto nam je podario neko. Koje ume da voli istinski kako svoje, a tako i da prezire stradavanje neprijatelja.
Slava majci.

Zvezdonosna djevo udahni razum u bezumlje...

Inspiracija za pesmu dolazi iz teskih trenutaka nasih predaka i nas samih.

Госпо драга

1.
Први пут
кад те угледах
слио се рај
срећу нечувену запали
пламен
од бујице осећаја
у мени
тело нејако да издржи
у малој смрти
распламса љубавну латицу

И док пролази
овај последњи час
лице у лице
косе влати
к'о ореол
сијају поткрај светла
воштанице
бљештави сјај усана
ко мед ливадски
пољубцем
што лечи ране
душу зацељује

Сама помисао
на сутра ме не плаши
колико то да ће мо се
можда у овом животу
заувек растати
не бојим се смрти
у боју
колико ми немир прави
помисао да те можда више никад
нећу угледати
да ти се вратити нећу
и у твoм загрљају мир пронаћи
Оче наш
ако сутра храброшћу заслужим
молим тебе
да ме вратиш
да бар оно
и док вас смрт не расрави
некако друкчије научим

Жено, госпо моја, хвала ти
што ме мушкарцем начини
у теби свој одраз назирем
ко језеро у поноћ
чисто, мирно