offline
- RIA
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 20 Feb 2005
- Poruke: 2841
- Gde živiš: Around Belgrade
|
Паскал
Блез Паскал (19. jun 1623 — 19. avgust 1662) је био француски математичар,физичар и философ.Хтео је да састави потпуну хришћанску апологију,али је урадио само скицу.Са 30 година је имао дубоко религиозно искуство,а умире са 39 година.Њему у част је име добила јединица за притисак (1 Pa),такође и програмски језик се такође зове Pascal,у хидростатици постоји Паскалов троугао.
Паскал је одбацивао традиционалне доказе о постојању Бога.Знање о Богу које је он имао на уму,било је знање о Богу објављеном у Христу.Филозофски докази о постојању Бога су не само недовољни да убеде окореле безбожнике.Када би они и могли неког да убеде у постојање Бога,то би био деизам,знање о Богу без Христа.Паскал закључује да философија дакле није кадра да открије човеку где је истинита срећа.Она није у нама,нити ван нас,као што тврде неки,већ по Паскалу она је „у Богу,и ван нас,и у нама“.
Када каже да треба исмевати философију,Паскал првенствено мисли на природну философију,знање о спољашњим наукама.Али ум није кадар,без светлости хришћанске религије,да разуме човека.
Када Паскал подцењује ум,он не сматра да је то у ширем смислу,већ само у смислу аналитичких и дедуктивних операција,као што постоје у геометрији.
Када каже да цени „срце“,Паскал не сматра да људи треба да запоставе ум,и да се препусте својим осећањима.Његова позната реченица је „срце има своја умовања које разум не разуме“.Али под појмом „срце“ он не сматра да то представља само осећања,већ начин сазнавања,или инструмент сазнања.Нпр када каже да „срце опажа Бога а не ум“,он мисли на поимање Бога са љубављу,поимање које је отворено свима онима који немају никакве метафизичке доказе везане за Божје постојање.
Паскал је схватао да је немогуће да убедимо агностике и скептике позивајући се на унутрашње присвајање Бога,већ је потребна извесна апологија.Паскал у њој говори да је човек као такав самољубив,а да га склоност ка сопственом интересу чини слепим за истинску правду.Човек као такав ни у чему не може да нађе потпуно задовољство,већ само у бесконачном.Када приказује човекову беду,Паскал жели да истакне да то није развијање скептицизма,већ је у питању човекова беда без Бога.
Човекова величина се може извући из његове беде,каже Паскал,јер је човек свестан своје беде.Човек је испуњен незаситом жељом за срећом и ова жеља је извор несреће.И тај бесконачни понор,једино се може испунити бесконачним,а то је самим Богом.Човек може да реши проблем своје природе једино ако слуша Бога,а прави глас Бога је само у Христу,у коме су се остварила пророчанства Старог Завета.
Паскалова опклада – значај и њена сврха нису потпуно јасни,па су коментатори дали више тумачења.Паскал није довољно развио овај аргумент као доказ постојања Бога,и није намеравао да га да као замена за хришћанске доказе.Овај доказ је упућен највише онима који се уздржавају од личног суда.
Или Бога има или га нема.Клађење не зависи од наше воље,већ смо уплетени у њега,јер остати неутралан,или не изабрати значи бити против Бога.Дакле ако човек може да бира,треба да одлучи где ће да уложи ? Улаже свој живот и вољу,знање и срећу.Зато је потребно кладити се на Бога,јер „ако се добија,добија се све,а ако се изгуби не губи се ништа.“,каже Паскал.
По Паскалу,ова опклада је потребна да би навела човека да напусти стање индиферентности и учини напоре да позна Бога.То се чини преко знакова истинитости хришћанске религије, које Паскал не оповргава,већ само жели да каже да их човек не може одмах прочитати.
(Преузето из Ф.Коплстон - Историја философије)
|
