Blogodarim

• 1Ovo se svidja korisniku: Dusan NBG
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Idem tako bulevarom svaki dan, tamo-vamo i stalno srećem neka ista lica i neke iste ljude koji tu stoje uvek. Ponekad se pitam, da li ti ljudi odlaze kući? Kad rano ustaju? Kad kasno odlaze? Ja nisam nikad vido nikog od njih da se baš kupi da ide kući ili da je baš došao i rasklapa svoj štand. Stalnoprisutni su. Nešto poput Boga, samo na jednom mestu. Pričam o uličnim prodavcima. Idem na faks, koračam pospan i prolazim pored. Oni već arrange-ovali svoje iteme po kutiji u kojoj su ih doneli. Stoje, tupkaju na mestu. Ladno je, jbga. I čekaju da neko stane i kupi nešto. Eno jedna bakica prodaje kamen za struganje peta. I lepo ih je poslagala u piramidu. Komad 50 dindži. Nije uopšte puno. Ovaj pak prodaje merač pritiska i ti onaj na živu i pored njega elektronski merač za pritisak, na akciji je, ako treba ima i kućna dostava. Baterije gratis. Tu su i neizostavne baterije „dugmetare“, one kao što su se metale u video igrice nekad, ko se seća... Davno je to bilo. Možda bolje rečeno u ručne satove. Jedna bakica opet prodaje šalove i kapice koje je verovatno celo leto štrikala. Onda neizostavan lik sa hrpom starih knjiga koje su neizostavna lektira u školi, a ustvari bi ih trebalo davati zatvorenicima da čitaju za kaznu. Tipa Tihi Don, Zločin i kazna, Ana karenjina i ostale gluposti koje smo skinuli sa neta i manili se ćoravog posla, već trčali za loptom za vreme koje smo trebali da izdvojimo na njihovo čitanje... Ko voli nek izvoli. Ja kažem - neka fala. I tako, svašta se tu može naći. Od vojničkog pribora za jelo, preko jednog (jednog!!!) noža na rasklapanje, do jaja (mislim, pilećih jaja)... I onda, nakon pola dana ili pak celog dana provedenog na faksu, vraćaš se kući, umoran, nikakav, misliš kako bi valjalo nešto baciti u kljun, jer moraš, a nisi ni gladan nešto, nogu pod nogu, prolaziš pored istih ljudi, a na njihovim „štandovima“ ne vidiš promene. Svi kamenovi petaroši (za pete) su na broju. Aparati za pritisak su tu. Noževi na broju. Jaja takođe. Sutra opet kreneš istim putem u prodavnicu, na faks, bilo gde, prolaziš i vidiš opet sve isto. Kao da se nisu makli sa mesta, kao da se ništa promenilo nije, kao da ništa prodali nisu. I onda se zapitaš, da li su ovi ljudi uopšte išta prodali??? Recimo da je jedan kamen za struganje peta 50 dindži. Koliko tog kamenja moraš da prodaš, da bi ti se isplatilo da stojiš na tom mestu čitav dan, po nesnosnoj vrućini, po kiši ispod najlonske kese na glavi ili na ladnoći? Ako ih proda jedno 16, to je 800 din, 10 evrića. Ali odakle ih onda vadi? Nešto čisto sumnjam da ih proda 16...

Svako se bori za preživljavanje na ovom svetu, u ovoj državi. Ali – kako ih ne mrzi? Zar nema ničeg boljeg? A onda se okrenem i pogledam svoj život i vidim – pa i ja svako jutro idem pospan, mamuran na faks, jbno se smaram i mislim šta ću baciti u kljun kad dođem kući. I skontam da smo nekako kolege. Zarobljeni u „ničemu“, čekajući da se nešto desi. I sve kontam, kad završim ovaj faks, opet ću svako jutro ići na posao, sreti slične ljude koji traže istu stvar od ene i jedva čekati da dođem kući gde ću opet lenčariti pored TV-a ili brauzovati MC, spavati... Dođem na isto sa tim ljudima, samo neću stajati na ulici, već otpadati na radnom mestu. Šta ti je život. Nije ni čudo da moji jedva čekaju godišnji. Bolje da studiram što duže, ovako je bar dosta zanimljivije pored svih žurki, devojaka i gluposti.

Eto, morao sam da ovo podelim sa vama, ne znam zašto.