-Boje su u nama-

-Boje su u nama-

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 1556




I prisutni smo zbog neba
Što mora da izraste
U saksijama oka
Ponekome u svetu.





Goreli smo
A’l nismo
Postali pepeo sivi
Od kojeg bujaju žita
I obale u cvetu.


Nedelja, nedelja. Zvona crkvena
Plakala pesmu ćerka mamina.
S glave joj marama tekla crvena.
Kvasila obale belog ramena.


Nedelja. Nedelja. Jesen crvena.
Sa praznih polja noć je nicala.
A zvona prokleta, zvona crkvena.
Još se kikotala i naricala.



Il’ smo miris i boja.
Samo svetlucavi vetar.
I neka zvezda daleka
Koja se večito pali.




...Zbog neke pahulje retke koja zadocni na dlan....





Daj neka pesma reže!
Cvokoću dirke kroz veče.




Ej da mi je u proleću
U million vrelih boja
Ej umreću bos po cveću.
Samog sebe razboleću.
Ej, devojko, dušo moja.

Biće jutra, mokra rosna
Opečena od proleća.
Na dlan njiva žut i pljosnat
Prosuće se sreća.




Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće
-neka bude .
Belo od kiše,





Ja sam večito cvetao plavo
I to bez razloga plavo,
Kao jorgovan
U blatu ispred kasapnica




..Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija, i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe…



Zemlja ne menja boje,
Kao trava i vetar.



Sunce će nagristi ruke drveća
Dlanovi lišća biće bakarno ranjivi i krti..






I zakolutaću razroko
Šarenim klikerima očiju
Nek se u njima hiljadu svetlosti menja..




I prelamajte se u million nijansi,
Od crne do bele,
I od bele do crne
-Nikad me nećete stići,
Jer bio sam drukčija prizma..



Zato i ne trazim mnogo,
-samo taj aplauz smeha
Kojim ste dlanove raskrvarili
Pod ogromnim šatorom neba
Naduvenim od ridjih vetrova
Koji stalno oluju obećavaju.





To je naša poslednja šala,
Počasna salva crnog snega
Po svim licima sivim.




Prilazem jednu belu
Tek procvetalu suzu
Za venac svima koji se noćas rastaju,
Usijani kao horizonti kad sviće
I ošamućeni do zuba od –ravnoteze.






Sad me valjda razumeš
zašto sam ponekad odjednom tako sam,
a svuda pruzene ruke,
ovakve kao tvoje,
ili,
svejedno mozda crnje ili bele boje..

hteo bih toliko toga da ti kazem,
a ne umem,
ne umem ništa belje sad,
kad se voli
poslednji put uoči brodoloma.



Jedan brodolom više ili manje – to ionako ne menja stvari. I ne utiče na dugu.

Nisu me udavile kreolke sa juga u bedrima i svili, ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova.Nikome nisam kupio srce od kolača I nikom oči pozlatio..

Volim da se igram ludosti.
Da drveću u kosu vezujem duge…




..Ja ću u svakoj budućnosti
umeti nebu da mašem
I šeretski odzvanjam,
Prepun šarenog kikota
I cvetnih naramaka.
Opet sam šašav.
U dogovoru sa korenjem
I travom.
Nebo je u meni plavo
Kao nešto čega se nikad
Nikad setiti neću…

Nek za mnom,
Kao slučajno,
Mahnu zelene ruke granja…

Dišimo kao voda,
Dišimo ko cvetovi
Kao praskozorja što se gnezde,
Odmah tu,
Iz prvih šuma…



A zvezde,
Očerupane neudate vrane,
Bile su crveno zgranute,
Zagrcnute od stida,
Skamenjene u letu.







Otišao sam,
Eto,
A vi oprostite za jedan mali
Zeleni san,
Natrunjen mnoštvom zubatih,
A u pijanstvu i krezubih,
Zvezdanih zalogaja
I mrva…





Još se danas rodjena,
Moglo plavo voleti
Pored niskih taraba
Gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno
Ceo svet razboleti
Od drukčijeg osmeha
I drukčijeg zdravlja.


Zalud će te zenice
Zelenilom roditi.
Drugi neki prolaznik
Grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti,
Posle ćeš se prodati,
U večeri drugčije,
Kraj taraba istih….



...Da samnom ispod crnog neba
Pronadješ hleba komadić beli,
Pronadješ sunca komadić vreli,
Pronadješ života komadić zreli.
Il crkneš,
Ako crći treba
Zbog svega što smo najlepše hteli.





…I kad se umoriš pseći,
I bude najcrnje veče,
Umeti svoj jastuk nadom
Zaliti i obojiti…



..i sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo…




Ova je pesma za tvoja usta od višanja
I pogled crn,
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
Da napravim jun…




Mesec je tupom krivom kamom
Zaklao jedno veče žuto…


....Oprosti,
Uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače..




Dan je niz mutna polja prosut..

Svetlosne reklame
Poštovanje njihovoj lakomislenosti
Od ljubičaste neonske duše
I staklene sluzokože…





Pomešan s lišćem,
Vetar ima mek i žut glas,
Kao ona devojka kojoj sam obećao
Na stepeništu katedrale
Da ću kupiti jedno od Kornatskih ostrva…


…Gospodine grade,
Vi ne zaslužujete beskrajne bakljade ptica
Iznad krovova davno posivelih,
Ni žute suze u očima bandera
Duž svih ovih ulica,
Gde smo jednu mladost zevajući odživeli..





Jesen je moja ljubav
Od pet zelenookih slova,
I laž,
Najdetinjastija laž,
Od koje sam do nesvesti rdjav i dobar.



Vetre,
Šta nas dvojica znamo,
Možda u ovom trenu u sve žute vagone
Na nekim dalekim žutim prugama
Ulaze devojčice iz naših žutih snova
Devojčice sa kosom žutom kao raž..

Zašto bi se,
Inače
Sve ovo zvalo žutim imenom: oktobar?





Njeno belo ime medju našim utrnulim zubima
Ima ukus krvoliptanja i kupina.


Kad je volimo, to je tako užasno crveno,
Crveno do dna naše jetre.
Kad je volimo,
To je kao kad golim trbuhom srljamo
Na bajonet.





Sutra i onako sve vene.
I ne ljuti se na mene
Kad zamnom pobegnu šine
I pobegnu daljine,
Tamo gde je mrak nakrivljen crni kačket
Na čelu kuća,
Tamo gde je mrak prozirniji i belji
Od svih ovih svanuća,
Tamo gde mrak nikad i nije samo mrak.







Raspolozen sam da se čitave jeseni
Pravim naivan i zlatan.


U ime svih vas kupiću ujutro travi
Najlepši poklon plavi,
Da sporije požuti od zavijanja tuge
Kraj svih kafanskih vrata.




…Od zvezda se u očima
Nagomilale žute ranice…





..u meni jedno nebo,
Obešeno za noge,
Visi kao da spava,
A to je jedino nebo koje ne ume da spava…





…u zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dečijim slikovnicama. Jedna kuća žuta. Do nje maslinasta. Pa siva ili terakot. Ljubičastih sam nabrojao ne više od pet….





U mraku izmišljenih šuma,
U mraku zelenom od kiše,
Ruke su dobile krila i odletele nekud
Do bolesti daleko,
Do slepila daleko,
Da nam se ne vrate više.




Priče iz šarenih knjiga
Pobegle sasvim nečujno
Na neku dobru planetu,
Da sutra drugom kanu u oči mrvu zlata.







..da svi vi tamo u klijaju,
U nekim budućim suncokretima
I žitnim poljima zrelim,
Imate pod zemljom srce
Kao lampion beli,
Pa da vam vekovima
Iz pogašenih zenica zrači.





..ti si najukusnija krv sveta
Koju sam upio hlebom
Mog mrkog trbuha…



…Ti si najbeskonačnije,
Najubitačnije nebo
Kraj mog rumenog uha..





Vidiš kako sam ti ovo srce
Od ridjeg cica
Noktima zakovao
Za obnaženi beli rever…






Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
Za sve preživele i nedozivele žedji…



Ti si ono najlepše što sam uselio
U oči zelene od stakla,
U oči žute od gledji…






..Sve je to moja porodica. Moj pasoš. Moja Nijagara, koja se tamo predivno ruši, za prostake I one koji bukvalno shvataju gravitaciju, a u svom suludom vrtlogu, sličnom galaktičkom jatu, okupaće vam avion srebrnim vodoskocima I kad letite dve milje iznad nje…


…Molim da neko razume
Što imam u mesu šume
I neba rumen grumen
Dok ćutim ovako glasno
I urlam ovako ćutke.






Onda se udavim u snu,
Sav žut od nečije kose.
U nozdrvama mi tinja mirisav umor sena,
Trske
I njiva.


…Lepši sam kad ne ćutim.

A u kosi mi ostali zeleni klikeri zore….





Proletele su ogromne zlatne kočije
Kroz naše utrnule oči,
A mi ih sačuvali nismo…



…da li sam još uvek
Medju svim tvojim zivotima
Onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima
I najkrvavijeg saća?









stihovi mike antića - koncert za 1001 bubanj-

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 382 korisnika na forumu :: 9 registrovanih, 1 sakriven i 372 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: dragon986, goxin, ivan979, Mixelotti, mnn2, novator, Trpe Grozni, uruk, Wisdomseeker