|
И сину помрчина 14. фебруара...
Али успео си са експедицијом открити правац који сте хтели, по први пут, а не који сте морали. Тајна смрт из Ксаверске шуме која те убила нека буде дробљење камена у мишици српског ратника без тарабе! Постали смо ратници откада ниси са нама, Миљковићу. Одбацисмо Сунце – Свест. Одлазимо... Кроз и против свих историја, тмина свих залазака на истоку, добисмо крвожедност несвесну. Можда нас свемир поново буде родио,...жалости! А некада смо, сећаш ли се, веровали у моћ блаженства јутарњих магли које су нам ломиле издајничке Птице. Сада стојимо у равници. Привлачи нас хоризонт. Можда начиним нешто велико, тамо, са овим људима. И убићу се пред огромношћу пучине и пловићу путем Пакла...знам...само зато што ћу питати зашто Бог узе наш дијагонални мермерни Стуб... Али, без тебе не могу открити ту тајну Трећег, јер не желим ни могућност ни немогућност. Желим слободу а шта је слобода? Пре но што ме убију, морам знати... Буди мелем мојој крви која буде говорила Корену да не жели Жељу, да не жели Симетрију Опредељења!
Зашто 27. јануар '61. није био искреност твог бића? Зар је лаж када си говорио да у Галаксији нема Ватре?...Тајна смрт из Ксаверске шуме – да ли је твоја клетва или клетва теби?...Не. То је само помрчина синула тог фебруара, а високи стари јасенови над Ушћем тихо зашуштали примајући још једну у низу душа.
(29. јануар 1934 – 12. фебруар 1961.)
|
