|
 ....... ...................... ..................... ............
...јер саме наше мисли су дела.
Сањам о књизи довољно моћној да садржи њене елементе-али данас нисмо навикли на такве књиге.На пример,на првој страни укратко изложена фабула у неколико редака.Тако бисмо могли да се ослободимо приповедачке спутаности.Оно што следи била би драма ослобођена терета форме.Своју бих књигу ослободио за снове.
Стварно је у живљењу исцрпљивао себе,своју унутрашње личност.Људи већином стоје и дозвољавају да живот на њима изводи своју игру попут млаког туша.Декартовској тврдњи:“Мислим,дакле јесам.“он је супротставио своју,која је отприлике гласила овако:“Стварам,маштам,дакле припадам и слободан сам.“људи као психолошка бића више не постоје за писца.Савремена психа је експлодирала као мехур од сапунице после испитивања мистагога.Шта сада остаје писцу?
Негде у средишту доживњаја постоји неки ред и склад који бисмо могли открити на препад кад бисмо били довољно пажљиви,довољно стрпљиви,или имали довољно љубави.Да ли ћемо стићи?
Али који осећајни наставник не понавља у свом срцу,оне ужасне Толстојеве речи:“Кад год уђем у школу и видим гомилу деце,одрпане,мршаве и прљаве али бистрих очију и понекад анђеоског израза,обузме ме немир и страх,као да гледам људе који се даве?“
Зар не зависи све од тога како тумачимо тишину око себе?
Јер они који су са нама успоставили однос исповедања,никада нас не могу волети,никаада нас не могу истински волети.
Личности и околности у овом роману,друга свеска тетралогије-који је рођак,а не наставак-потпуно су измишљени,што важи и за личност приповедача.Нити би град могао бити стварнији.
Ово није ни прустовски ни џојсовски поступак-јер,по мом мишљењу,они илуструју бергсоновско `трајање`,а не `простор-време`
Средишња тема књиге је истраживање савремене љубави.
Наше сагледавање стварности је условљено нашим положајем у простору и времену-не нашим личностима као што смо склони да верујемо.
Личност као нешто што има утврђена својства је илузија-али нужна илузија да бисмо могли да волимо.
Етиологија љубави и лудила је истоветна, сем по степену.
Бранио се говорећи да је теорија релативности непосредно одговор на апстрактно сликарство,атоналну музику,и безобличну (или у сваком случају цикличну) књижевност.Када се она једном схвати и они ће се разумети.Додао је:“У браку Простора и Времена имамо највећу причу столећа како је Дечко срео Девојчицу.Нашим праунуцима ово ће бити исто онолико песничко сједињавање као што старогрчки брак Купидона и Психе изгледа нама.Видиш,Купидон и Психа су били чињенице Грцима,не идеје.Аналошко мишљење супротстављено аналитичком мишљењу!Али права поезија века и њена најплоднија песма јесте тајна која почиње и завршава се једним Н.
И како,питам се,уметник има храбрости да покуша и да наметне поредак ономе чему он сам приписује сопствена значења?
Са повољног положаја који ми пружа ово острво могу да сагледам другим очима све двоструко,у преплитању чињеница и маште;и поново читајући о томе,поново обрађујући стварност у светлу свега онога што сада знам,изненађен сам што откривам да су се и сама моја осећања променила,порасла,чак и продубила.Можда у свему овоме лежи закопана клица истине која ће ме,ако будем умео да је ускладим,однети мало даље у ономе што је стварно трагање за мојим правим ја.Видећемо.
Софизам је замишљати како постоји било каква чиста подвојеност између света јаве и света снова.Н. и ја,на пример,збуњени смо утиском како више истовремених живота носимо у себи-осећањем да смо само беочузи који времну и простору служе за равнање.
За уметника,рекао бих,као ни за јавност,не постоји тако нешто што се зове уметност;то постоји само за критичаре и оне који живе предњим делом мозга.Уметник и јавност просто региструју,као сеизмограф,један електромагнетни набој који се не може рационално објаснити.Зна се само да се ту одвија особит пренос,истински или лажан,успешан или неуспешан,како када.Али ако покушаш да то раставиш на делове и да их оњушиш-ништа не постижеш.(Све ми се чини да тако прилазе уметности сви они који јој се не могу предати!).Парадокс.Свеједно.
Доцније,под утицајем изврсне хране,почео је да пуши своје вече са већим уживањем-као лулу опијума.Унутрашњи свет са својим тензијама одмотавао је своје калемове у њему,отицао у млазеввима мисли које су му се на махове откуцавале у свести као морзеови знаци.Као да је постао прави пријемник-ти ретки тренуци доброг диктирања!
Може ли један једини покрет човека кога добро познајемо да открије унутрашњи преображај?
„Прерадити стварност“,записао сам негде;заиста,непромишљене,дрске речи-јер стварност је та која нас полако обрађује и прерађује на свом точку.Ако ме ипак ова острвска епизода обогатила искуством,можда је то било само због овог потпуног неуспеха да сачиним запис о унутрашњој истини тог града.Нашао сам се лицем у лице са природом времена,том болешћу људске психе.Био сам приморан да признам пораз на белом пољу.Ипак,зачудо,само писање ми је донело једну друкчију добит;баш тим НЕУСПЕХОМ РЕЧИ које тону,једна по једна,у неизмерне поноре маште и отичу.Да, скупо је почети живот на тај начин;али ето,нас уметнике нешто гони у личне животе потхрањиване тим чудним видовима технике бављења самим собом.
Човек пише,за духовно изгладнеле,(--е ово има везе са миљковићевим:поезију ће сви писати#негде си некога цитирала са тим стихом,а та особа,изгледа,благо речено,не разуме бранкове стихове#--)изгнанике духа?Они ће увек сачињавати већину,чак и кад сви буду државни милионери.Само храбро,јер ту ћеш,увек бити господар своје публике!На незадрживу генијалност требало би на учтив начин не обраћати пажњу.
Не кажем ја да не вреди савладати и стално обављати свој занат.Не:Добар писац треба да буде способан да напише шта било.Али велики писац је слуга императива наметнутих самом структуром психе,који се не могу занемарити.
Ја сам рођен у знаку Јупитера,хероја Комичног модуса!Моје песме,као нежна музика која захвата спутана чула... Шта сам оно говорио?Да,најбоље што се може учинити са великом истином,као што је открио Рабле,јесте да се она закопа у брду лудости,где може на миру да чека пијук и лопате изабраних.
Поезија их је оголила до костију и оставила им само њихова природна бића да исцветају тако у изразима који су верно одсликавали њихове мале закржљале душе!
Свет-који ми увек видимо као „спољни“ свет-подложан је једино самоистраживању.
Нашавши се лицем у лице са тим свирепим,или неопходним парадоксом,песник види како му расту шкрге и реп,да би могао боље да плива узводно кроз непросвећеност.Оно што можда изгледа као произвољан насилнички чин,управо је супротно,јер обрћући тако процес он сједињује захукталу,безобзирну реку човечанства,са тихим,мирним непокретним испуњеним простором без мириса и укуса из кога потиче суштина његове сопствене покретачке снаге.Кад би он напустио своју улогу,пропале би све наде да ће се ухватити неки ослонац на клизавој површини стварности и све што постаје у природи нестало би!Али овај чин,песнички чин престаће да буде потребан (--и ово има везе са:поезију ће сви....--)када свако буде могао да га сам врши.
Али свестан сам да одлука може пасти у било ком облику,можда чак у физичком свету ударцем посред лица или са неколико редака нажврљаних оловком на полеђини каквог коверта остављеног у кафани.Пророчанска стварност може да продре где било,горе или доле;она не бира.Али без ње загонетка остаје.Можеш пропутовати цео свет и населити најудаљеније кутке земаљске својим редовима,а да ипак никада сам не чујеш песму.
.................... ............................... ......... ........ ... .............................
............................. ............. .............................
О,не воли,не воли ништа,
ни књиге,ни позоришта,
ко учени.
Кажеш ли некад,изненада,
у добром друштву,још и сада,
на чијој си страни?
|
kindergirl D Mudroser... 
... al' jeste tako... i nisam to ja rekla... 
i nije uvek lako... tako zhiveti... ali niko nije rekao ni da cce da bude lako... nije vazhno ono shto je lako nego ono shto je ispravno ... 
i ..da...sigurna sam da je bilo ovakvih poruka vecc na MC (bilo bi shteta da nije!)...ali meni se htelo bash ovde... 
