|
Sloboda
Danas smo na filozofiji radili Teoriju društvenog ugovora. Pričali smo o prirodnom stanju, o tome zašto su se ljudi organizovali i stvorili državu i kako je verovatno izgledalo to prirodno stanje bezakonja odnosno zakona jačeg. Kada govorimo o anarhiji ljudi obično zamišljaju distopijski scenario gde se svi međusobno ubijaju i preotimaju resurse jedni drugima (pogled Hobsa). Ukratko, opšti haos. Ali ako uzmemo u obzir da je država veštačka tvorevina onda možemo da zaključimo da u ranim periodima ljudske civilizacije nije bilo hijerarhijskog uređenja, pa je i pored toga civilizacija uspela da se razvije sve do današnjeg doba. Po mom mišljenju postoje dva moguća objašnjenja; ili su se ljudi vrlo brzo organizovali i uspostavili hijerarhiju (shvatili su da društvo ne može da funkcioniše na način na koji je do tada funkcionisalo) ili je na manjoj skali zaista moguće da postoji društvo bez centralnog autoriteta. Vođstvo je takođe vrlo bitno u celoj priči, jer u skoro svakoj grupi postoje pojedinci koji žele da predvode. U tom slučaju bi pojava države jednostavno mogla biti prirodni sled događaja. U jednom trenutku smo stigli do pitanja zbog čega bi se neko odrekao apsolutne slobode. Odgovor koji svima verovatno prvi padne napamet je sigurnost. Ljudi su spremni da žrtvuju deo svoje slobode kako bi bili bezbedniji. I to je bilo ono što je i rečeno.
U prvi mah, ovo zaista ima smisla. U društvu gde vlada zakon jačeg svako bi morao da bude u stalnom oprezu, a zli i pohlepni ljudi itekako postoje, i bilo ko od njih može biti jači od mene i preoteti moje resurse, učvršćujući svoj položaj. On međutim postaje slaba karika u lancu jer sada neko ko je jači od njega može preoteti višak resursa koje poseduje. To me je navelo na razmišljanje da su se, u jednom periodu istorije ljudske civilizacije, pojavili pojedinci toliko moćni da su uspeli da potkupe ljude i uspostave hijerarhiju koristeći se ucenom; pružanjem bezbednosti ljudima u zamenu za status kvo. Ovo se naravno, pokazalo neuspešnom taktikom, pa smo kroz istoriju imali razne prevrate i revolucije. Ljudi su oduvek težili slobodi. Taj bunt, koji se stalno pokušava ugušiti od strane različitih struktura i pojedinaca, je uvek postoja u ljudima i uvek će postojati. Koliko god neko društvo bilo konzervativno i represivno, ne može potisnuti ljudsku radoznalost da istražuje i da se nadograđuje. To je moje mišljenje o nemirima koji su potresli svet u proteklim godinama. Različiti ljudi su našli različite krivce za takvo stanje, a neki su u tom traženju krivca čak posegli i za ideologijom za koju smo mislili da se davno nalazi na smetlištu istorije.
Pred kraj prošle godine sam pričao o problemu sa neonacizmom u svom okruženju. Međutim, što sam više čitao i istraživao, shvatio sam da zaluđeni deo populacije koji divlja po ulicama uzvikujući ekstremističke parole uopšte nije toliko opasan koliko mi se činilo (naravno, i dalje ne smatram da je bezopasan i da ga trebamo ignorisati, naprotiv). Uvideo sam da postoje dosta opasniji ljudi, sa kravatama i leptir mašnama, koji iza paravana 'slobode govora' pokušavaju da prodru u vladajuće strukture kako bi ostvarili svoje interese. U toj borbi za interese ne prezaju ni od čega, pa ni od najblatantnijeg istorijskog revizionizma i iznošenja neistina i paušalnih informacija. Svedoci smo igranja sa ljudskim osećanjima, pre svega strahom, kroz medijsku mašineriju, a na štetu grupa i pojedinaca.
I tako smo danas ponovo došli u poziciju da postavimo pitanje; šta je sloboda i da li nam je iko uopšte i može garantovati?
|
