Crveno "i"

• 3Ovo se svidja korisnicima: SlobaBgd, Dusan, BlekMen
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Crveno „i“... Priča k’o priča...
Došao je on, jednog dana, sa još dva člana familije, neki su stigli pre njega, ne sećam se u kojoj je turi bio... Bežao od ko zna koga, po vukoderinama naše, bivše, zemlje ponosne. Gledao sam ga onako izmučenog i žalosnog, trinaest – četrnaest godina, nije imao više, u iscepanim farmerkama i poderanim patikama, gore ne znam šta je imao, ne sećam se, davno je bilo, ali znam da je bilo crveno... Devedeset treće, čini mi se, rat u Bosni je bio u jeku... Slinav od uva do uva, brisao usput rukavom, onako u naletima, kako mu dođe... Valjda je zato od vršnjaka iz ulice u koju je stigao bio prozvan Slino, na prvu loptu.
Prođe neko vreme, zaposli se on. Trend je bio da se tih godina izbeglice zbrinjavaju u novonastalim privatnim firmama, kod ratnih profitera, po cenu da domaći ostanu bez posla. Malo po malo zakači i neku moju komšinicu sa dobrim mirazom, ni kriv ni dužan. Videlo se da svaki dan ima sve više para, oblačio se onako kako ja nikad nisam, a sve češće opravdano bivao odsutan... na tri do šest meseci. Kao, odlazio malo kući, odakle je pobegao. Znao sam da ga tazbina brani i da neće reći istinu o njegovom odsustvu.
Moji sinovi, još deca, sve su to, zajedno sa mnom, gledali i pitali me kako to on vozi tako dobar auto a njihov tata fiću, odakle mu kajla, ko prst, oko vrata, a njihov tata nema ni perlice što ih je nosio u mladosti, pitali me, a ja... spuštene glave, i pogledom uperenim u zemlju, nisam imao odgovor, ili bar, ne onakav koji bi oni tad mogli da shvate.
Jednog dana uđe on kod mene u dvorište i zove me, kaže, komšo, aj’ da trgujemo. Šta da trgujemo, ’sti lud? Mislim se, pa nemam za hleb sutra. Kaže, evo ti pežo, ko lutka, jedan devet, gti, crv(e)no i. Samo mi daš fiću i hiljadarku (dm), jeftino. Stvarno jeftino, nema šta. I odakle mu za te pare? Razmišljam i šta mu je crv(e)no i? Nikad čuo, sramota me da pitam pa obilazim oko auta ne bih li shvatio, i ugledam spas, piše 1.9 gti, a ono „i“ crveno k’o krv. Obrisah znoj, nisam se osramotio pred decom. Ali ni to nije važno, nego, gde da nađem „samo“ hiljadu maraka, u to vreme, mojih ihaha plata, pa zna li on koliko je to para danas? Zna, sigurno, ne bi dolazio. Izvrdavam, kažem, ne treba meni bolji auto od mog fiće, dobar je još, tek punoletan, a on... navalio ko smrt na babu. ’Svido, komšo, onoga citroena što ga vozi Laza odžačar? E, ja sam mu ga nabavio, jeftino. Video sam, kažem, ali ja neću da menjam fiću, stavio sam mu nove gume. Ej, nove gume! Sinovi obilaze oko pežoa ko mačke oko friških čvaraka, svideo im se. I meni je, ne mogu da lažem.
Rešim se ja tada njega na jedvite jade, a i danas ga izbegavam. Mada... nije mi teško, sve duže je službeno odsutan, i... sve su duži vremenski intervali. „Radi terenski“ u nekoj firmi sa diplomom koju je doneo pri dolasku, ’bem li ga, kako li završi školu sa toliko godina? Kod nas su deca u tim godinama još uvek u osnovnoj, bio napredan, valjda, šta li.
Sinovi su mi u međuvremenu porasli... Nikad ih nisam pitao, šta su tada, a šta sada misle o tom vremenu... Možda bi trebalo, ali priča ima nastavak, možda jednom skupim hrabrosti i za to...