"Cuda Sv. Vasilija Ostroskog"

2

"Cuda Sv. Vasilija Ostroskog"

Od toga da se čovek upinje da sam razume reč Božju može lako da se upadne u prelest(obmanu).

Sveti oci su tumačili Bibliju.

Duhovne stvari se jedino mogu razumeti ako je čovek duhovno živ! Duhovno mrtav čovek može da se upinje ceo svoj život i ništa neće svatiti. Bog je taj koji nam pomaže svojim Svetim Duhom da razumemo duhovne stvari a ne naša inteligencija i zalaganje.

Nema posrednika između Boga i ljudi!!!

Slažem se sa tobom,duhovne stvari se i mogu shvatiti ako se živi duhovnim životom.
A da nema posrednika između Boga i ljudi,svi bi smo se pogordili toliko da nije normalno.Odvojeno od šire priče koja je vezana za to.

Posrednik je Crkva jer npr ne možemo živeti bez tela i krvi Hristove,tj nemoguće je da sami sebe pričešćujemo i ispovedamo se,kao i zbog dosta drugih razloga,npr krštenja itd.
I da dodam,ako nije problem,kad bi sami sebi bili centar tu ne bi bilo ljubavi za bližnje,a bez toga nema spasenja.

diamond73 :: A da nema posrednika između Boga i ljudi,svi bi smo se pogordili toliko da nije normalno.Odvojeno od šire priče koja je vezana za to.
Da više nema posrednika (sveštenika ili bilo kog drugog čoveka) između Boga i čoveka nije moja ideja već to jasno piše u Novom zavetu.

diamond73 ::Posrednik je Crkva jer npr ne možemo živeti bez tela i krvi Hristove,tj nemoguće je da sami sebe pričešćujemo i ispovedamo se,kao i zbog dosta drugih razloga,npr krštenja itd.
Na osnovu ovog što si napisao očigledno je da ne znaš šta ja crkva (ne želim da vređam samo iznosim istinu). Uzmi lepo Novi zavet pa pročitaj i uveri se šta ili preciznije rečeno ko je crkva.

diamond73 ::I da dodam,ako nije problem,kad bi sami sebi bili centar tu ne bi bilo ljubavi za bližnje,a bez toga nema spasenja. E, vidiš ključni problem u pravoslavlju je to što Bog i Njegova pisana reč nisu u centru ili u fokusu već.... Čovek se ne spasava pakla ljubavlju prema bližnjima već pokajanjem, predajom svog života Bogu i životom kojim se uvek i u svemu nastoji biti Bogu ugodan a to je jedino moguće kroz veru. Vera hrišćanina se ogleda u potpunoj predanosti i pokornosti Božijoj volji za njega! Kod osobe koja živi svoj život tako da bude Bogu ugodna ljubav ne samo prema bližnjima već i prema neprijateljima je nešto što se dešava kao spontana reakcija, nešto kao uslovni refleks.

"Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом.
" (Дела апостолска 20,28-)

"Тако и ђакони треба да буду честити, не дволични, не који много вина пију, не лакоми,
Који имају тајну вјере у чистој савјести.
А и ови да се прво провјере, па онда да служе, пошто су без мане."

Посланица св.апостола Павла Тимотеју (3,8-10)

Да је Христос желео да сви буду сами себи црква,не би постављао ни ни епископе ни ђаконе.

Citat: E, vidiš ključni problem u pravoslavlju je to što Bog i Njegova pisana reč nisu u centru ili u fokusu već
U pravoslavlju su u fokusu pored Biblije i sveto Predanje.Kod drugih konfesija je u fokusu samo Biblija.

"А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.
Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће."

Јеванђеље по Јовану (6,53-55)

"Учитељу, која је заповијест највећа у Закону?
А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.Ово је прва и највећа заповијест.
А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе
О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци."

Jeванђеље по Матеју (22,36-40)

Čovekova priroda je da ne teži ljubavi kao takvoj,već da više naginje ka sebičnosti i egoizmu,tako da se jedino borbom za ljubav prema drugima ta ljubav može i ostvariti.

OK, od volje ti, živi i radi kako hoćeš.

Slava Gospodu za milost blagodatnu...

Tropar Vasiliju Ostroskom:

Glas 4

"... Od mladosti svoje celog sebe si dao,prebivajuci u molitvama,podvizima i postovima , oce Bogonosni , primer vrline bio si stadu tvojemu. Vide Bog dobru nameru tvoju i postavi te za pastira i revnosnog arhijereja u crkvi svojoj , a po predstavljenju tvome sacuva netruleznim sveto telo tvoje , svetitelju Vasilije kao onaj koji ima smelost , moli Hrista Boga da spase duse nase...!"

Pjesma Svetom Vasiliju Ostroskom Cudotvorcu

Boze silni, Care svih vjekova,
Stite sveti, roda Srbinova;
Istocnice svake premudrosti,
Istocnice vjecite svjetlosti,
koji stvori sv`jetove beskrajne,
ljudskom umu nedostizne tajne.
Tebe c`jela vasiona slavi
i svod neba sv`jetlosni i plavi,
Arhangeli, vojskovodje silne
i sve neba vojske preumilne.
Tebe slave tvojih ruku djela
svaka gora u prirodi cjela,
i izvori bistri, divni, mljecni,
sinje more i talasi rjecni.
Tebe slave crkve i oltari
Stvoritelja velicaju tvari,
Svako bice na zemljinom saru
Sve se klanja tebi, mocnom caru.
Tvoje slave puna su nebesa
Od tvog straha zemlja se potresa.
David pjeva molitve i hvale
Uz psaltire, gusle i kimvale:
Tvojoj slavi, tvojoj velicini,
Boze silni, na plavoj visini,
koji zemlji poeziju dade,
srca ljudska da se njome slade.
Nepristupna nebesna svjetlosti,
Obdari me znanjem i krjeposti
da u slavu pjevam tvoga lika
i svetijeh tvojih ugodnika.
Neka glase gusle javorove
divnu slavu zemlje Srbinove
oltar sveti u ostrosku st`jenu
Tvom svemocnom podignut imenu
Tu, na vrhu ove stjene jake
krst se dize nebu pod oblake,
simbol sveti i spasenje nase
od koga se zli duhovi plase
jer ne mogu gledati mu lice.
Tu je izvor blazene vodice,
Tu je crkva, Bogom osvestana
na temelju cvrstom osnovana,
gdje su mnoge suze ubrisane
i demonske veze raskidane.
Tu se vjecno poju pjesme svete,
uzdisaji k vedrom nebu lete
tu kandilo negasivo sija
tu su mosti svetog Vasilija.
Vjecna luca vjecitoga sjaja
duse vjernih koja s nebom spaja.
U viziji mnogima se javlja
Taj pobornik svetog Pravoslavlja;
Primi teske monaske zav`jete,
rad` ideje uzvisene, svete
On izbori put Bogocovjeka.
To je bilo sedamn`estog v`jeka,
Tih teskijeh i mracnijeh dana
kad vladase sila Otomana,
pistala je od teskih okova,
ponosita zemlja Hercegova;
srpsko nebo tad je tamno bilo,
a sunce se za oblake skrilo.
Al` se nasa zv`jezda ne ugasi
vjera sveta srpsko ime spasi.
Vjera sveta, sa neba poslata
covjecanskom rodu darovata,
da ga vodi putem besmrtnosti
u predjele vjecite svjetlosti,
u predjele Carstva nebeskoga
svjetlom stazom blazenstva vjecnoga,
Da ga vjecnom ljubavlju i mirom
okrijepi krstom i putirom.
Tad sv`jetljahu srpski manastiri
i monasi, duhovni pastiri.
Medju njima monah Vasilije
U Tvrdosu, blizu Travunije,
ciste duse, poboznosti jake,
koja mracne razgoni oblake
primjer bjece casnih svestenika
srpskom rodu i ponos i dika.
A imase mudrosti i dara
vjerni sluga svetoga oltara!
Nadahnucem nebeske visine
branio je hriscanske istine
sa dubokim bogoslovskim znanjem,
cistom vjerom i pozrtvovanjem.
Kasnije je na Cetinju bio
primjerom je svojim svijetlio.
Al` vrijeme protijece skoro
Cetinje je napustiti mor`o
i manastir Crnojevic Iva,
vjeruj brate, istina je ziva;
tu pretrpi uvrede velike
od nekakvog kornicskog vladike
po pitanju papskoga primata
i ideje mnogih unijata.
Pa u pratnji gatackog plemica
kneza Luke Vladisavljevica,
on putuje do Atonske gore,
gdje nebesa sa zemljom govore,
a u mjesto svetih pustinjaka,
gdje se Atos dize put oblaka,
gdje andjeo pisa na kamenu
pjesmu svetu s neba objavljenu.
Najsvetije posjeti oltare
rodu ljudskom bozanstvene dare.
Svojim trudom taj duhovni vodja
Tu podize pirg svetoga Djordja,
u prekrasnom srpskom Hilandaru
Da okrijepi zaduzbinu staru,
zaduzbinu svetitelja Save
Srbinova ponosa i slave,
taj rasadnik, u sred Gore svete,
srpske slave i srpske prosvjete.
Jos posjeti pustinjake svete
prozorljivce, velike askete
podviznike onoga vremena,
nosioce Hristova bremena,
koji zive u pestere hladne
gdje se postom i molitvom slade.
Poslije duga putovanja toga,
vjerni pastir stada Hristovoga,
od peckoga patrijarh Parsija
blagoslova svetoga dobija
i svestene prima insignije
te episkop posta Zaholmije.
Tezak zivot tih dana bijase
od zuluma Cengic Ali-pase:
teski harac od Srba ubira,
a od svakog srpskog manastira
trazi grosa po cetir` hiljade,
jadna raja placat` ne imade.
Iz Tvrdosa, Uspenskoga hrama,
razbjeza se bratsvo po gorama,
Vasilije podje iz Tvrdosa
put malenog grada Onogosta.
Episkopsku prenosi stolicu
kod Niksica, na tvrdu glavicu,
otkud svetom crkve upravljase
i naredbe sv`jetle izdavase
mirjanima i duhovnom kliru
da za vjeru zive i umiru,
da cistotu Pravoslavlja brane
vjere svete samim bogom dane;
pa Svetitelj put Ostroga krenu
i smjesti se pod granitnu st`jenu.
Studen kamen, al` ga vjera grije
i prisustvo toplote Bozije.
U pecini gdje voda izvire
i gdje ljudska zloba ne dopire;
U suncanoj i prozracnoj sferi
gdje su neba otvorene dveri,
danonocno na molitvi bdije
Boga moli sveti Vasilije,
a srce mu puno sveta zara
sa zivijem Bogom razgovara.
Tu udaljen od svjetske sujete
neprestalno cita knjige svete,
knjige svete Bogom nadahnute
koje rajske otvaraju pute.
Vjerom svojom vjernike zadivi
dvadeset ljeta u pecini zivi,
za manastir kupuje imanja
trude svoje sve crkvi poklanja.
A kad prodje punih dvades` ljeta,
predstavi se taj vrli asketa.
Pod svjetloscu nebeskih svjetila,
a angeli zefirskijeh krila
nose dusu rajskog gradjanina
pred prestolje Bozijega Sina;
sav se Ostrog svjetloscu ukrasi.
Kad to cudo vidjese monasi
svi su redom na koljena pali
i Bozije ime proslavljali.
Uz pojanje poboznih pjesama
krenuse se iz svetoga hrama,
sveto t`jelo duhovnog pastira
sahranise blizu manastira.
Sjajni biser zemljica pokriva
sedam ljeta u grobu pociva.
Boze mili, cuda nevidjena,
koja pamti ta ostroska st`jena!
Noc bijase carobna i tiha.
Vjetric lisce na granama njiha,
a mirise i cv`jece i trava
monah jedan snom tvrdijem spava.
Svetac bozji u snu mu se javi
s oreolom cudnijem na glavi,
na ramena pala kosa sjeda
lika sv`jetlog, isposnicka, bl`jeda.
On monahu tiho progovara:
"Ja sam vojnik nebeskoga cara
Nad kim vlasti smrt nikad ne ima.
Ovo reci braci monasima:
Neka oni krenu do Ostroga
i da plocu skinu s groba moga,
moje t`jelo u crkvi postave
i uz pjesmu Gospoda proslave."
Dok to rece, na nebo se vinu,
istom sunce od istoka sinu.
Oko groba svestenici stali
i grob sveti bjehu otkopali.
Divan miris razl`jeze se svuda
Zanijemise od straha i cuda.
Kad vidjese svetiteljsko t`jelo
kako bjese u grobnici c`jelo
Kao biser usred mora plava,
Izgledase k`o da svetac spava.
Tu citase velika bdenija
s puno vjere a i poklonjenja.
Pa drveni civot napravise
sveto t`jelo u crkvu stavise
od kojega sva crkva mirise.
Tu se mnogi ljudi okupise.
A to tjelo pred svetim oltarom
Bog ovjenca cudotvornim darom:
Umobolni tu zdravi postaju,
sl`jepima se oci otvaraju,
hromi hode, a n`jemi divane
glas se zacu na sve cetir` strane.
Boze mili, velikoga cuda
kad covjeka dovedose luda!
Pjenu baca, urlice i rida,
a zubima meso s ruku kida.
Na ruke mu okov gvozdja ljuta
sa konopcem vezan vise puta.
I dok cvot svestenik otvara,
bolesnik se na zemlju obara
pa san teski na oci mu pade
a u sanu muciti se stade.
Posle muka u toj ljutoj stravi
na licu mu blag se osmjeh javi.
Iza sna se preporodjen dize
i molitve Gospodu uzdize.
I proslavlja svetog Vasilija,
pred civotom do zemlje se svija.
Zdrav i cio svome domu krene,
a ostavlja verige gvozdene
kao spomen iscjeljenja svoga
Molitvama sveca ostroskoga.
Nizali se mjeseci i ljeta
Ostrog mnogo posjecase sv`jeta,
mnogi ovdje dobi iscjeljenja
oslobodjen od raznih mucenja
kod svetoga ostroskoga hrama,
kao negda banja Siloama.
Zbor veliki bjese jednog dana
tu je bilo sv`jeta sa svih strana.
Jedna majka donijela d`jete
A pod lozom vise crkve svete
D`jete spusti, a na st`jenu sjede
I sa drustvom razgovor povede.
Dokle neko iz mase povika:
"Eno pade d`jete i besika!"
A sa tako velike visine...
Majka vrisnu: "Jao, mili sine!"
Pozurise gdje je ono palo,
Al` gle cuda - zivo d`jete malo,
od potresa povr`jedjeno nije,
gle kako se umiljato smije!
Kad to vidje majka prestravljena,
Ona pade zemlji na koljena
Sa suzama proslavljase Boga,
i vladiku Sveca ostroskoga.
Hiljadama odjeknu glasova:
"Slava tebi, Care svih vjekova!"
A uzvik se kao himna vije:
"Slava tebi, sveti Vasilije!"
Ti cudesnom tvojom silom smete
Sve dusmane nase vjere svete.
Ti pomoze i vojvodi Mirku,
Da se cvrsto drzi na braniku,
Srpske slave i srpskog imena.
Pjevat` se se na vjecna vremena
Kako turske cete prestravljene
Slomise se niz ostroske st`jene.
Al` ko moze zvjezde prebrojiti
Ko l` cudesa redom nabrojiti
Pred zivotom ostroskog vladike
Tajne neba cudne i velike.
Tek misao ponekad se vine
u bezmjerne nebeske visine,
Al` ne moze dosegnuti gore
Tajni Bozjih da ispita more.
Molimo te, sveti Vasilije,
Sacuvaj nam nase najmilije,
Na put vjere izvedi nas pravi
Da se svuda Bozje ime slavi.

Citat:Преко стотину чуда забележили су острошки монаси само у последње време и она се чувају у рукописној збирци манастира Острога, нека су и објављена. Нека од ових објављених чуда, која је средио јеромонах Иринеј Гавриловић, и ми овде објављујемо, а остала доставио је прота Васо Ивошевић.

***

У фебруару 1942. године, за време бомбардовања манастира Острога, једна граната из брдског топа немачког удари у камени зид изнад Горњег манастира, разби врата на црквици Часног Крста, али, за чудо, том приликом не експлодира. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на Другу страну црквеног каменог пода. Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната била сасвим исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је свима да Светитељ то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета светој цркви и његовој испосници. Ова граната се и данас чува цела у Горњем манастиру.

***

Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао. Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир. Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије.

***

Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: "Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву. Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један /мени непознат/ човек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео. Тада ми он рече: "Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија". После ових речи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти".

***

Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа. Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је одмах удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њиxова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила. После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију.

***

Вера Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненадно се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна низакакав посао. Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-невролога на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало. Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године. Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг. Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру. Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао.

***

Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај. "Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после десет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију".

***

У летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева те исприча истинити догађај исцељења његовог брата. - "Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје, бјеше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је снашла негдје 1948. године. У сарајевској болници провео је око 5-6 мјесеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи намисле да га изведу из болнице и да га доведу овдје у Острог, код Светог Василија. Иако тамошњим љекарима то није било по вољи, ипак су га отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће вријеме, ослободити једног тешког болесника. Моји родитељи, болесног брата везана поведу у Острог, вјерујући да ће ту наћи исцјељења. Када су га довели овдје у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је масло, послије којег му је одмах било боље. Са руку су му скинули конопце и сљедећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом Василију који му подари здравље и исцјељење. Када су стигли кући, у наше мјесто Зубач (код Сарајева), сви мјештани и својте били су не мало изненађени видећи Радивоја здрава и свјесна. Радивоје се послије и оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао. Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија Острошког". Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју повест Славко Јовановић.

***

Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење. Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда. - "Почетком 1961. године тешко сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без успеха и са мало наде на оздрављење. У време док сам лежао у болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла. У исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари морали удовољити мојој жељи, мада су веровали да ћу дуго живети. Данас сам са мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим Светом Василију што сам потпуно здрав", заврши Божидар Челебић.

***

Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају на исти начин. Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са собом и носе их болесницима, верујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што ће се видети из следећег случаја. Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће: "Наш син Видомир, био је тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две године. За то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице. Лекари су му давали разне лекове и инјекције, али све је било без користи. Главобоље није нестајало. Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила. Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као ствар освећена у Острогу, помоћи. Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није заболела. Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина".

***

Месеца децембра 1962. године, ћивоту Светог Василија приступи Н. Н. из Бара са својом старом мајком. Н. Н. замоли свештеномонаха, чувара светог ћивота, да му прочита молитву за здравље. По завршеној молитви, човек, чије је лице изражавало унутрашњу патњу и неко чудно уз&#

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1310 korisnika na forumu :: 17 registrovanih, 3 sakrivenih i 1290 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 20624 - dana 04 Apr 2026 04:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Aleksa 3215, Baždaranac, bpop, BrcakRS, Citalac, davididu, draganl, esx66, Ezbuck, gorantrojka, kolle.the.kid, MarijaC84, Milos82, radza1, saputnik plavetnila, Sevetar, Đurđevdan