|
Joj Saten, nije fotografija sa snegom, ali ima snega u mojoj priči. Sinoć sam se setila ove fotografije, zapravo jedne druge, a onda i ove gde sam sa bratom. Pojma nemam gde je ovo slikano (možda Opatija?), ali ovo moje odelce, skafander zimski, njega se sećam.
Sećam se jednog jutra, tako živo ga se sećam, čak i čaršava koji je bio na maminom krevetu.  Došla sam kod mame u sobu, razbudila je, histerično tražeći da me vode napolje. Pao je sneg a meni su obećali da ćemo praviti sneška belića. Ne običnog sneška, nego veeeeelikog. Kao kada u crtanom filmu og male grudve kotrljanjem nastane ogromna lopta, tako je trebalo da sa bratom kotrljam grudvu po livadi ispred zgrade i da dobijemo pravog sneška. Pa onda šargarepa za nos, grane za ruke, šerpica na glavu, sve po redu. Na kraju smo više nabacivali i tapkali sneg nego što smo kotrljanjem nešto postigli, ali sneško je bio uspešno izveden. Sećam se da je bio malo suviše zmazan za moj mali ukus, očekivala sam beeelog, kao sa slike. No dobro sad, sreća je bila neizmerna.  Sećam se kako su mi tog jutra obukli ovaj skafander i kako sam se sjurila napolje u sneg. Zimu danas ne volim baš toliko kao nekada.
|
