|
Citat:Ludilo
Mnogo sam bila luda. I što je najluđe, u svom tom ludilu mi je uvek trebao partner. Kada bih ga našla, okolina je mahom mislila da mi je oduvek trebao neko ko će u stopu pratiti moje ludosti, i da su mi one tako izgledale manje nenormalne, a moje ludilo manje retko. Svet... Lud je sam sebi dovoljan. A i ja sam uvek birala luđe od sebe. Mnogo luđe. Lepše luđe!
Mnoge od tih ludosti danas ne bih ponovila ni za živu glavu. Sad bi tu trebalo navesti taj poduži spisak stvari koje ne bih ponovila, ali i za koji sam u međuvremenu shvatila da ga ne bih baš ni navodila... Ništa neobično, reći ćete, odrasta se. Da, reći ću, još kad i ludosti ne bi odrastale uporedo sa mnom... Danas ne bih pijana vozila bez dozvole u drugoj državi, ali bih rado da me neko drugi, doduše, vrlo određen, vozi kakav god, bilo gde... (...)
Pomaže mi to posmatranje evolucije ludosti da dođem do tih velikih odgovora na mala pitanja. Šta bi bilo kad bi bilo, kuda idu izgubljeni osmesi, šta sa onima koji se rastanu, pa odrastu, pa se sretnu, pa... I kad ih sve postrojim, sve te lude devojčice i dečake mog detinjstva, počinjem da shvatam potrebu nastavnika da nas stalno stavljaju u vrstu. Da nas nateraju da sami stanemo u vrstu. Gospode, izgledaju kao najgori prikaz aritmije! A ja sam, za sve njih, uvek bila "skroz luda", nekad i "najluđa"... Pomaže mi to, da shvatim dete koje uprkos povraćanju, ponovo seda na ringišpil, i roditelja koji se ponaša gore nego što bi se ponašao i da sam povraća.
Transilvanijski je bio jedan od najboljih partnera. Pratili smo se u stopu. I dan danas sve što jedno o drugom, i o nama, i o svemu imamo reći, staje u: "Jebote, kol'ko smo bili ludi!" Znala sam da nikada neće biti ozbiljniji od mene. Fjodorovog se odrastanja sećam bolje nego svog. Desilo se u trenutku kad ni pomišljala na to nisam. Ustvari, mislila sam da tu i nema šta više da se odrasta. Tako je bar pisalo u biologiji... Sećam se tog prvog dana, kada sam shvatila da se njegova korpa sa ringišpila odavno otkačila. Pružala sam ruke, gledala desno, za njim, pa brzo levo... Nisam imala dovoljno veliku šipku, da zaglavim pre vremena. Mojim ringišpilima sasvim pristaje sporo zaustavljanje...
U tom trenutku, kada je odlučio postati ovo što je danas, jednostavno nisam bila tu. Mnogo, mnogo mi je trebalo da shvatim da je daleko bitnije koliko je dobro to što je danas, nego je li centrifugalnom, ili centripetalnom stigao dotle... Moje današnje ludosti gleda istim onim očima i smeje im se jednako iskreno. A meni su jednako tužne. I oči, i ludosti, i ja. Čuva on to negde. U retkim, svečanim trenucima, obriše prašinu s tih sećanja, poređa ih na sto, i pusti da izazovu ovu moju pijanu armiju... Uvek sam sve na silu. A onda me tako, bez dovoljno svetla, i bez dovoljno tona, svaki put razoruža, i spasi me po jedne teške i već besmislene bitke. Smešno. Boriš se do iznemoglosti, a onda ti se ta sila raspilavi po koži i samo shvatiš... ma nosi, ti i onako bolje znaš...
Današnje ludosti su mnogo... konceptualnije. Ciljnije i smislenije. Koliko to ludosti mogu biti. Prodaću ih jednom, po daleko nižoj ceni, osećam. Ali, to je ta zrelost, valjda...
http://www.proleterskih-brigada-39.mojblog.rs/
muka mi je od vozhnje danas... tako ...bez razloga...
|
