|
Pogledajte fasade ovog grada, kad iznad njih popodnevno sunce baci svoje nemilosrdne zrake...političko-šovinistički-pornografski sadržaji...oguljena lica, koja su mi bila horizonti, koje sam mislila da ću gledati jedno kratko vrijeme i onda ćao.
A to ćao, to se ćao nikad nije desilo, u jednom krugu od 500 kvm nastavio je da se odvija moj život, sa tugom gledam te ulice i tražim lica nasmijanih dječaka i djevojčica.
Milan Perović je sijed, njegov otac izgleda bolje od njega, a uvijek sam mislila da se muškarci bolje drže od nas žena.
Sreli smo se, u centru naših malih života, toj ulici koja ima poseban smisao i značenje samo dušama par hiljada ljudi ovdje i nikome i nigdje više. Bilo nas je pet, mislio je da sanja, rekao je, moram da prekinem ovaj telefonski razgovor, protrljam oči i pogledam još jednom, vi ste priviđenje, je li moguće da se i nakon 20 i više godina jednako družite i TAKO izgledate...
Međutim, to je samo privid, on ne zna, ali mi znamo, treba nam atomski pogon da se okupimo, da neko dođe sa kraja svijeta, da neko dođe iz kraja ulice, jednako olovnim i teškim korakom. Svaka bi mogla da napiše dobar scenario, baš sam okupirana produkcijskim temama, ali najviše one koje naizgled nemaju tajni...koje naizgled nemaju problema.
I šta radimo? Napravimo par krugova, veselo se javljajući rijetkim poznaninicima, ogledamo se u blještavim izlozima radnji, postavljenim u prolazima koje smo ukrašavale grafitima...gledamo da li se negdje nazire ono ...Ozzy Osborne i ostale gluposti, ne vidimo, ali tu je...malo je bolno to što su nove generacije izbrisale naše buntovničke tragove, no tako valjda i treba.
Pričamo o djeci, švajcarskim koledžima koje neka pohađaju, a neka će tek da krenu, pričamo o garderobi kao da su ljudi, njena P... tašna i moj K..... kostim, gledamo se preko ruba čaša sa votkom i znamo da pričamo na silu. Da čekamo da napunimo 50 godina i napokon odahnemo i smirimo se, jedva čekamo, svaka ponaosob je umorna od života.
|
