|
Koliko cesto razmisljamo doista samo o sebi? Cesto, previse, premalo?
Nekad linije nisu tako vertikalne kao sto bi zeleli i ekstravagantno nam postaje kada to dodirnemo nakon duge monotonije i uverenja u svom nekom, nazovimo, pravolinijskom toku.
Razdiruca je fikcija kada ne mozes slusati sebe vec se maskiras u tu zimu i pobozno se molis onome sto te navelo na takvo razmisljanje, da niko ne prepozna da se ti tu samo skrivas i da ti ustvari imas drukcije prizore u glavi od onih koje oni nestrpljivo gledaju, i sa sjajom u ocima cekaju da zagrebu ispod tog prvog sloja koze, i traze jos.
Da li je previse dramaticno neke otkinute sate u zivotu porediti sa Šindlerovom listom? Ali ipak o tome ovisi zivot, trenutci koji prolaze samo nestaju i svi su isti, nemas potrebu da ih pamtis.
To nekada nije dovoljno da se usutkas.
Mnozina nadvlada manjinu.
Sta je sa onim koji imaju fetise "sex toys" skrivene na dnu svog ormara, ili onima koji se nocima usutkavaju mastrubirajuci na svoje mazohisticke ili sadisticke fantazije, ili onima koji su samo primorani da ostanu unutra? Zbog mnozine naravno.
Nevjerovatno je koliko ljudsko bice moze trpiti i rastezati svoje granice izdrzljivosti, pretvarati se i kriti se pod mrakom, ostajati sa druge strane ekrana, dodjavola, neki tako prozive celi svoj zivot, ni ne priznaju sebi, ni ne trude se da pokusaju. To nije okej, makar mislim.
|
