|
Poslao: 03 Maj 2008 22:18
|
|
istina nekad iza sebe ostavlja vreme a covek je proklet i uvek hoce sad....pa neka si proklet covece....
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Maj 2008 08:18
|
|
Mi u prirodi priroda u nama
Drhte stabla koja nas nikad nisu dotakla
sve ima svoj smisao u kretanju kad
prolećni nemir pukne u utrobi prirode
i razlije se blago kao tuga iznad nas;
Zavodi nas lisje i cvetanje prolećno,
krv u nama ustaje puna zelenila
postajemo epitafi prirodi nežnoj
što nas kraj mutnih voda natkriljuje.
Smireno služamo urlik povetarca
kad ljubav cvetu iskazuje na tučku
koga pčela u med pretvara
i ćutimo u vrelini dana.
Travka se travci podaje, kao rosa
rodjena u oku,
Da li ćemo moći da prećutimo nameru
sa kojom nas vetar zateče u blagoj šumi
lepotom dana grejane i istinite.
Igra dana, kao bela pesma nesrećnika
premalo traje da bismo bili spokojni
za noćni sam kroz koji huji
srebrno paperje, zimskim vetrovima duvano.
Predeo koji sretosmo širom otvorenih ruku
Nudi nam munju predvečernju
Ogrnutu groznicu u zelenom krilu
Istinu zemlje punu vašljivih glava..
(Od, P. S. '90 god. osoba koja zaslužuje da je spomenem zbog uloge u mom procesu individuacije.
...Jedna od cikljusa pesama o prirodi, ljubavi....)
|
|
|
Poslao: 08 Maj 2008 14:57
|
|
Чуј
На пољани равној
небо
разједињено поново сјединјено
у звуку воде
језеро
вибрира танано
два ока из сна диже
свежином јутра
сунце, светло
све оживљава
вода док још памти
месечеву тишину
звезданог неба тајну
упија сунчеву срећу
разигране власи траве
на ветру
маме те, задиркују
очи ослобађају, одмарају
ум поезијом прожимају
вибрацију из тла
обогаћеном водом апсорбују
с кишом милују
сунцу и последњу кап предају
ко на длану
кпуг допуњавају
звркут на сваком следећем кораку
препланули, отворени цветови
шаљу позив природни
њему се препусти
дођи, оплоди, заиграј, весели
буди свој, препусти се себи
марљиви радни
пожртвовани боци
зујањем слатким звук молитве
откривају у пуној сласти
ко сузу чисту
која у сваку воштаницу стаје
запиши и ти по нешто своје
за сведочење није касно
ни у поноћи
јер живот ће ти проћи
последње звоно откуцати
раменима слећи, полећи
теби ће добро доћи
да заволиш оно сто се волети не зна
кад се препозна
бајка ти је на рукама, у грудима
крилима
спокојна песма око тебе
тад се препозна
целина
Leonard
|
|
|
Poslao: 10 Maj 2008 18:53
|
|
Neuobičajeno biće
Tvoj svet je,
Inspiracija za moju sliku
Beskrajna utopija;
Latice misli lete u beskonačnost.
Čuju se vibracije iz obližnje šume:
Duša sakuplja:
Poljske trave
uplakane jutarnjom rosom..
Mirise divlje kupine...
Šumske priče..
Neuobičajeno biće..
Moje slike su inspirisane
Tobom...
I silom koja stoji izmedju nas
I čini nas nevidljivima.
I dok tako vetar....
Miluje moje misli
I juri ih i ka kosmosu
Ti misliš isto...
Moja duša i moje srce otvoreni su
Za tebe i dodji kad god hoćeš..
....Naše misli....
Kao
Slatki zov majskih jagoda,
Kao mirisi tropskih šuma posle
Kiše...
Kao zvuci iz dubina školjke
Kao pena sa valova okeana...
Kao iskre zvezda u kosi noći
Našli smo se....
Kao dve kapi kiše
Koje sudarile su se
U čitav vatremet svetlosti.
U svetlosti postali smo jedno
Zauvek......
Prezrelo život vetar nosi...
Cveće pleše
Ja postojim,
Ja sam slobodna;
Ja volim...
(natrix, 1998 god.)
|
|
|
Poslao: 14 Maj 2008 20:54
|
|
"Ista bujica života što teće dan i noć mojim žilama-teče i svetom i igra u ritmu.
Isti je taj život što - ispunjen radošću- probija kroz zemljin prah u nebrojane travke i izbija u šumnim talasima lišća i cveća.
Isti je taj život što se ljulja plimom i osekom u okeanskoj kolevci smrti i rodjenja. Osećam preobražene udove svoje dodirom ovog sveopšteg života. Ohol sam jer veliki otkucaj života vekova igra u ovom času u mojoj krvi."
(Tagore)
Da bi se dostizalo ovakvo blaženstvo, potrebno je davati se nečemu većem od sebe: čovečanstvu, prirodi, svetu...
Davanje je rad koji smiruje sukobe u duši, koji izaziva u čeveku želju da živi sto godina..Tagorova čula su bila otvorena naročito lepotama prirode. On je tako jasno umeo da vidi njene oblike i boje, njegove reči pevaju i slikaju..Priroda je i kako bi rekao i Rakić: spas, uteha, nada.
Kod Tagora je priroda najneposrednija veza izmedju čoveka i kosmosa, njen zadatak je da -konačno postane beskonačno- i da tako apsolutno biće realizujući se u krajnjem - dobije svoju sadržinu.
|
|
|
Poslao: 20 Maj 2008 20:58
|
|
"I poslednji treptaj svetlosti iščeznu s neba. Peščani prostor pored reke sijao je nejasno u tami kao da ga je neki nevidljivi slikar premazivao crnom bojom i na ovom mestu ostavio bezbojno platno. Okićeno nebrojanim zvezdama koje su slabo treperile, nebo je nežno disalo preko opustele reke..!"
(Tagore)
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Avg 2008 14:25
|
|
Notturno
Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.
Duša je strasna u dubini,
ona je zublja u dnu noći;
plačimo, plačimo u tišini,
umrimo, umrimo u samoći.
Tin Ujević
Zvijezde u visini
Ne ljubi manje koji mnogo ćuti
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parče kruva
za gladne zube) on brižljivo čuva
za zvijezde u visini
za srca u daljini.
Ćutanje kaže: u tuđem svijetu
ja sanjam još o cvijetu i sonetu,
i o pitaru povrh trošne grede,
i o ljepoti naše svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noći
snim: ja ću doći, ja ću doći.
Tin Ujević
|
|
