offline
- MladjaVR
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 10 Jan 2004
- Poruke: 797
|
E, izvinjavam se MC-ju i njegovim gradjanima što sam ih smarao svojim glupostima ovih nekoliko dana...
Mada, ni sad ne idem previše daleko; samo je u pitanju estetski lepši način.
Moj pokušaj stilisanja 'onog unutra' (i molim vas, primetite razliku kod pesama koje sam pisao za nekoga i nekome; itekako je važno!  ) ..:
Niko
Ona je tako lepa,
a ja sam Niko.
Vreme, klizeći,
poručuje da ona živi,
šapuće kako umirem.
Vidim je kad god
zatvorim oči.
Ja ne poznajem
dodir sreće duže od
skromnog dana.
A njena koža isijava,
otkriva mi dušu
tako bledu...
Ne znam zašto
jedno smo,
njen je izbor samo.
Ona je prelepa,
a Niko sam.
Onoj koja odlazi
Mrzim te;
jer kada odlučila si da napustiš moj krotki raj,
spakovala si jos nečiju sreću, kradljivice srca.
Volim te više od ikog;
samo zato što za prvi put kada opio sam se
krivo je vino sa usana ti, mekih.
Nisam ti ništa, a jesi mi sve.
Imaš li me u grudima? (za Nikolu)
Neko, delić mali sveta,
a tako sjajan, baci senku na
nesputani izbor srca i tek
jedna vodilja se izdvoji medj'
zvezdanim strukturama htenja.
Želimo da želimo, zar ne?
Da osamljenost odagnamo...
A onda duh, što punu pažnju
dobije, stiša se u dosadnosti
preosetljivog drugog, te
visoki plamen zamre.
Bez motiva, utopljene strasti, šta smo?
Jesmo li, uopšte?
Tvoje trnje u stopalima
ne poznam, a sam kao da
nikad ne postojah...
Za vreme moga disanja
Kada Značenje podmuklo
promrmlja da nikad bio nisam
njegova plana deo, da li
da ponovim bogati život
koji lutaše izmedju puteva?
Tama koja oduvek dobija
moj usamljeni jecaj, privlači mi
svest očajem oblivenu,
ne voli me ni sama.
I kamo se je dala želja da
pobijem svu tišinu svojih
iskreno dostižnih snova
i zaslužim sebi ponos?
Svako sutra srodno je
prethodnom gubitku godina,
a nije, zaista, da osećam se isto.
Majko
Misliš li da ja nikad nisam
osetio da je svemu kraj?
Da nisam ostao slep kad
svet je tutnjao pored,
ne pitajući me da li koprcam se?
Jesam;
a onda i shvatio da ništavilo
dolazi tek pošto izgubiš i sebe,
da kraj ne postoji za um i dušu
koji su prosuti uz vetar.
Odrastao sam,
pusti malo mene da vodim.
Odlaganje zime
Hoćeš li se ikad
okrenuti kad zastaneš
pre reči odlaska i pobiti
svoje navike,
udeliti mojim
sanjivim očima
opet celu sebe?
Jeza tiho
nadvladava vrelinu
nekad što osećasmo,
a svet sav,
bez tebe i mene,
izgleda da menja se...
Izgubio sam, zauvek, svoga dobra sud
Kovitlac od vazduha satkan
i presečen jezom,
iako ga ne osećam na koži,
skreće pažnju na svoj početak.
"Dolazim izdaleka i
tvoj gorki jecaj tražim",
jurnu stav odlučni s' mesta
samo etrom zauzetog.
''Il' je šala il' od ljutnje ludim"
i pokazah ledja onom čega nema,
zagrabih bez reči
toplom svetu svome.
I tren je odveć dug
za hitrost što me sledi -
"Tu sam, stari, samo zbog te,
promatram gde toneš sam".
"Nekad bejah i ja poput tebe,
al' zamalo da uzme me mrak
u čijem drustvu švrljaš".
"Samo li jednom posustaneš,
a hoćeš, pusti da te uhvatim,
donosim ti spas".
Presvetli vodeni čas
Suze sa neba zaustave se
sekundama daleko od ustiju željnih;
I slatkasti poljubac jedan oblak mi da.
Nespretno granje izmigolji se
tik iznad usamljenog hoda;
A hitri tuš ukrade mi dah.
Zevanje Sunca, tu iza brega,
požuruje prolećni dan;
Ptičiji cvrkut opozdravlja svačiji san.
Zatvaraš mi oči
Tvoj mlaki dah
usudio se da krene
put kože moje ruke;
Moj meki vrat
voli igru poljubaca tvojih,
još mekših, usana;
Tvoj me obraz blagi
u zagrljaju sigurnom
najsporije uspavljuje
Dok prisnost tvoga tela
jedina je sila što dozvoljava
da, i kad nisam sam, budem svoj.
Kći Nebesa i Sna
Korak do najlepših priča
i posustaja očiju slabašnih
prinose osećanja visprena;
Poziv na vernost
ranjivom biću u mojoj je
glavi najdraži gost.
Iz sunčevog zraka izranja ona,
trenutno tiha,
oduvek zavodljiva;
Belina oblaka i neba plavetnilo
oubličuju njeno,
tako mirisno, telo;
I topli, golicajući sjaj
izmamljuje reči:
"Sebe mi daj".
Ja biram Noć
Nežnom bojom nepostojećeg glasa
Doziva me moja obećana;
Prozirna maska neopaženog lica
Šalje pesmu večnog zavodjenja.
Skrivenim treptajem srca
Uzvraćam joj lepršavi poljubac;
Poskakujućim zvezdama šapuće uspavanku,
Ali radije je budan sanjam.
Prekratkim posetama zagonetna ostaje,
Ta Noć, oduvek nedodirljiva...
Žedan
Nebesko sivilo je jedini prijatelj
ovog sumraka oslobodjenog reči.
Ja, avaj, nemam podsticaj
vredan i najmanjeg uspeha.
Ne zaslužujem dah osamoćene misli,
a to je sve što moj plašljivi pokret
odlučio je da dozove.
Nezadovoljena strast proždire
poslednju bit moga spasenja.
Moli se da ne upoznaš bol
koja se je u meni udomila.
Pad
Tup, zvučan pad.
I suze sažaljive duše.
Posvećenost je došla po danak.
Bio sam gluv za opomene.
Zaborav ima sirov osmeh.
Ali ona pamti moju priču.
Ponos slomljenog tela.
Njen čvrst stisak u zagrljaj.
Zaslužila je više moga vremena.
Tu kletvu neće izgovoriti.
Odjekujući, hladan pad.
Krivica zauvek nepokajana.
Osvoji me (za Ivicu)
Osvoji me,
jer u tišini svoga uma
već odavno volim te.
Zaboravio sam svet;
pogled, hitar i žedan,
samo jedan lik mi izdvaja.
Osvoji me,
jer plašim se da put ka tebi
ne otkrije drhteće korake.
Posegni i dodirni me;
spokojno gledaj kako pretvaram se
da se opirem.
Osvoji me,
jer vrelini ove uzburkane krvi
oduvek nedostaješ.
Poslednji čin
Kapi znoja koje oblivaju lice
I suze zato neprimećene
Večeras ostaju usamljene.
Oštri jezik kritike
I aplauz koji se ne čuje
Su krajnji trenuci jednog klovna.
Neubedljiva maska, more pudera
I poluprazna čaša omiljenog pića -
Nagrada koju ne zaslužujem.
Histerični smeh publike
Odjekuje ispred pozornice;
Kraj moje velike tragedije.
Samoća društva (Dušanu)
Pusti me, prijatelju, da gajim
misli drugačije od tvojih, da
plivam nasuprot toku reke,
stanujem gde živa duša ne postoji.
Uvek s' tobom, a nikad svoj bio sam;
Nežniji dodir slabost ne znači,
zato ostavi me u svetu slobodnom
od sukoba; šta sledi kada
ostanu poslednja dvojica?
I nezaslužni drugovi moju nagradu su kušali;
U društvu opstajemo jer mu
doprinosimo, a zasluge, dok god
postoje, ne moraju biti
izjednačene i velike.
A moja je žrtva dosad bila usamljena;
Odlazim, druže, i više ne
vraćam se - shvatićemo
koliko vredimo tek kad
sasvim sami pokušamo.
Ja... vesnik proleća ledenog (Saški)
Vetrovi jaki i visoki talasi
U glavi tvojoj
I duši mojoj
Uskomešani, nakostrešeni
Ne daju mi te
Ne daju ti me.
Želela si malo,
Nudio sam sve
Izgubili smo se...
Sudili su nam, zaprepašćeni,
I odlučili da trebam te;
Zaključili da voliš me.
Bacili nas, nesavršene, u okove
Da samo gledamo se;
Da nam udovolje...
Molim te da me ne prezireš:
Miran sam i slab pred tobom,
Izjedam se i svadjam sa sobom
Jer, tvoja je rečitost meni sve;
Povredio sam te
Ne rekavši prelako "ne".
Nesigurna si i uplašena:
Bojiš se razočarenja,
Gladna moga spasenja...
Naučila si me
Da pobegnem od straha i stida,
Al' sad ti hodaš, uskraćena vida,
Umorna zbog prošlosti,
U neotkrivajućem mraku
Po pustom budžaku...
Ne ostavljaj me!
Bar kao prijatelja čuvaj me
Da ovo meko srce ne zastane!
Magnovenja šumskog sna (Njoj... <3 )
Ja sam glas što juri šumom,
nečujan za uši običnog čoveka;
Moj plač donosi rosu na jutarnje
lišće, i to je vama lepota prirode...
Moj jezik vi ne poimate jer mi
drveće sakriva drugo drveće;
Meni se voće greha ne nudi
i granje me jadnog zla ne šiba.
Čist sam i proziran,
usputan u vašem neznanju.
Al' jedno čudno biće došlo je
sasvim blizu i pozvalo me...
Čarobne kose devojka moju
tajnu pesmu tuge je poslušala,
Držeći oko ka mom pogledu
poznate reči tiho je izustila:
"Čemu te ne nauči pamet
spoznaće ti emocije."
Osetih se nelagodno u društvu
nikad ranije dobijenom;
Nevidjena ikad okraj doma mog,
a oduvek i doveka tu pripada...
"Ono sam što nisi dosad osetila,
a ti si ono što nikad imao nisam."
"Tvoj svet me ne zaslužuje,
a moj nisi dobro upoznala;"
"Ja neću van, a ti unutra
ne možeš, iako volim te..."
|
(ali to ne znači da sam plačljivac) 
