Evo vam jedna pesmica...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Teodor Galjčinski

Inge Barč...

Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u tajanstvenim okolnostima...
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svojoj prostoti
namenjeno potomcima.

Ona je bila ridja, ali ne sasvim,
neki sjaj joj je na kosi bujao.
Živela je sa Finkom. Fink je bio režiser.
Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" (mesec)...
der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz
Poljske...
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo...
Dosada i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: Ah kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i oprostite molim trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati bravo i drečati: - Živeo trbuh!
a neki Englez na to progunšdja:
He's gone mad (ovaj je lud).

Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće i još jedno leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen eto).
Kad jednog dana čujem ja
državni udar. Coup d'etat.
Državni dar, uzgred, imao je u sebi nečeg
od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 3 000 000 madjioničara.

I sve je bilo spremno za scenu:
sedim ja sa Ingom u Tirgatenu,
a jesen u Berlinu, u Tirgatenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas
i odjednom Inge: Wiffen Sie waf?
(ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

Hm...
Pogledah u nju, cigaretu pušim
nisam Vispjanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: revolver nije veći od ruže;
Pik! I njene oči počeše da kruže
au - dela, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljno je sedeo, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik!
To se moglo ubiti najviše kakvo dete.

A zatim je imala još duže trepavice;
leš je mirisao na jesen, na crnu kafu,
na gljive i besmislice.
Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vredeti
mnogo sterlinga.
Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako;
to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare
da, šta ja znam, da krvavi zločini režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
da... mrkva u logoru... gnjila...
Biće to sjajan članak od 300 redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, i ako urednik ne izmeni,
biće ovako:

"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u sumnjivim okolnostima..."
A na kraju možda nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća ko somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.