|
Hm, Jana je u pravu...
Mada, nadovezao bih se maaalo 'dublje' na pitanje poklona: sama činjenica da dajemo nekome nešto što on/ona već očekuje tog dana/datuma ubija element iznenadjenja... koji ostaje samo na pakovanju, ukrasnom papiru koji krije dar od trenutne spoznaje tog predmeta; a nažalost, pokloni su mnogo masovnije baš predmeti, materijalne stvari. Pa i ja volim nešto lično - pesmu, priču, nešto što je onaj koji mi to poklanja i napravio/izmislio... a to je radije racionalnost nego konzervativno shvatanje nečega; ali kad gluposti i ignorantno ponašanje dominiraju, tako postaju normalnost, radije nego ono što bi moralo da bude normalno i zato zdravorazumnici bivaju potiskivani, ismevani...
Bezveze. Imam negde zapisano ovo: ljudi rade sve prave stvari (jer je to mnoštvo slobodnog izbora nužno i dobro, otud su sve stvari koje uopšte postoje umnogome 'prave'), ali iz uglavnom pogrešnih razloga...
I novac... ooo, taj prokleti novac..! Što 'dobar poklon' mora biti skuplji poklon? Što u svakoj svečanoj prilici (rodjendan, godišnjica, Dan žena itd) podrazumevamo poklone? Je l' se to isključivo, bre, mora?!
A što uopšte dvoje zaljubljenih i mora biti zajedno za tri godine zabavljanja? Razumem, verujte mi, začarani krug tih površnosti i uglavnom ljude i tretiram onako kako žele da budu tretirani - ako je to u domenu Dobra; eto, i ja sam taj mirni, nežni tip, pičkica... Ali ne razumem kontrast normalnog/zdravog ljudskog mentalnog razvoja i pojedine hirove kojima potpadnu ili nemogućnost da se otrgnu trendu, te zavole ono što većina poprimi kao cool, popularno.
Ako znam da je neko tu za mene zato što to sam/a bira, zato što voli većinu mojih stavova koje i sam/a ima, ako me zna dovoljno dobro da se ne boji ni moje ni svoje slobode i čak ume i želi da oprosti i ozbiljnu grešku - ne treba mi nikakav poklon. Njegovo/njeno prisustvo će zaseniti bilo kakav pokušaj udovoljavanja... Svakog dana će me darovati svojim čarobnim, nesvakidašnjim postojanjem pored mene, onim što nosi iznutra; dati ono što je fizički neprenosivo je mnogo veće čudo..!
Mogu samo da sanjam o nekome ko će svoje odluke prihvatati na svojim ledjima, ne bojeći se reakcija drugih (koji ni ne mogu/ne moraju uvek znati svaki naš razlog, koliko nam god bliski bili); o nekome koga vodi Razum, radije nego potreba, nekome ko se identifikuje sa višim dobrima i koji ostavlja prostor za učenje i od onih koje ne voli... o nekome ko zna da je slobodan/na kada smelo, a tiho, koristi svoje vrline, a ne preza barem pričati o svojim manama iako zna da suštinski radi na poboljšanju sebe...
... Samo da sanjam; ne i da ga/je privučem iako se više ni ne trudim da i sam budem takav, jer sam previše izvežban i to je postala moja neotudjiva priroda... 
Onda bih želeo da ga/je oslobodim čitavog potiska tereta, ne samo polovine. 
|
Ja sam se udala, tako da su ti sad sanse da nadjes ''takvu''-kojoj novac nije najvazniji, jooos manje.
). Moram da priznam da sam se od toga prilicno razmazila, pa to, u poslednje vrijeme, prihvatam nekako zdravo-za-gotovo, isto kao da je nesto sto se podrazumijeva, kao da je to nepisano pravilo i desava se svima i uvijek. I onda shvatim da cesto ne pokazem na pravi nacin koliko to cijenim. Ponekad sama sebi kazem da sam nezahvalna kucka, a zapravo, citav splet okolnosti koje ne zavise od mene, ovaj urbani haos u kome zivimo i milion obaveza u poslednjih par mjeseci su mi ''okovali dusu kamenom''... 
